Поглед на Сушак и Трсат са Фјумаре, десне обале старог корита реке Рјечине
Сушак (итал.Суссак) је насеље од 30.000 становника које је од 1948. источни део града Ријеке, највеће хрватске луке. Налази се на левој обали реке Рјечине.
Сушак је смештен на северу Кварнера, на крајњем западу Хрватског приморја на левој обали Рјечине која чини границу према историјској Јулијској покрајини. Данас обухвата подручје до увале Мартиншћица (на истоку) те издвојна приградска насеља Драга и Ореховица (на северу) те села изнад кањона Рјечине Свилно и Пашац (северозападно - насеља Гробничког поља) те село Св. Кузам (североисточно). Граду Сушаку је између два рата, од 1924. прикључен и део територија Слободне државе Ријека – Делта и Порто Барош, а припадала му је увала Мартиншћица и западни део Кострене.
На Трсату је најстарије насеље на подручју Сушака, каштељер келтскоилирског племена Јапода, којима је то била градина најближа мору (на приморју су обитавали Либурни). Освајањем Римљана и оснивањем каструма и насеља Тарсатица на десној обалу Рјечине, трсатска градина остаје напуштена све до несигурних времена провале барбарских племена на заласку Западног римског империја, када се Тарсачани склањају у Истру или на сигурнију градину на Трсату, гдје до данас остаје тај топоним.
Тарсатицо, Терсаттицо (Трсат) се спомиње у Средњем веку[1], а у XV. в. постаје посед крчких феудалаца Франкопана, који 1453. дају земљиште фрањевачком конвекту. Године 1531. ускочки капетан Петар Кружић гради Трсатске шкале од Сушака (у тадашњем ужем поимању тог топонима за подручје источно од доњег тока Рјечине) према фрањевачком манастирском комлексу са црквама на Трсату.
Сушак (у ужем смислу - подручје на левој обали Рјечине) је дуго времена ненасељен и описно је називан 'олтре ла Фиумара – Преко Речине', алла рива терсаттана ди Фиумара – на трсатској страни Речине', 'транс понтем, соттоТерсатто – под Трсатом' или Сан Лорензо – Св. Ловреч (по капелици коју је саградио Петар Кружић на месту данашњег Сушачког облакодера)[2]
У XVIII веку преко моста на левој обали Рјечине су постојале само 3 куће, конаћиште, зграда царине те барака, а касније зидана кућа за смештај цариника. У том веку (од 1726. до 1732) се гради Каролински пут (Каролина) дуг 106 км од Ријеке преко Сушака према Бакру и северно до Карловца[3].
Трсат, најстарије насеље на Сушаку
Први пут се име Суссацх спомиње у једном документу од 14. IV. 1822. за подручје од Марганова (кањон Рјечине) до Пећина те на северу до старог пута за Трсат (као посед трсатског фрањевачког конвента). Прича да је Сушак добио име јер су Фијуманке ту сушиле веш спада у пучку етимологију јер перило је било на Шкољићу (Сцоглието) где је било довљно места и за сушење вешаа и било би апсурно ићи преко границе сушити робу. Г. Коблер[4] је у праву када претпоставља да је то био назив за суво подручје настало насипавањем (читав кварт од хотела Континентал до данашњег ушћа Рјечине и до Брајдице на истоку те све до данашње Делте на југу је на насутом терену - поред осталог и од свог грађевинског отпада након разорног потреса у Ријеци 1750. овде насипаваног). Данашња Брајдица је почетком XIX. в. култивирана и тада је названа по винограду. 1855. је кроз тај насип пробијено ново корито Рјечине и створена је Делта.
Након укидања Северинске жупаније 1787 године, на обалном подручју од Рјечине до Сења формирано је Угарско приморје, подељено на два котара: бакарски и винодолски. Подручје Трсата, Сушака, Вежице и Драге спадало је у бакарски котар. За време француске управе у раздобљу од 1809. до 1813. управну власт над Трсатом, Сушаком, Подвежицом и Драгом имао је Ријечки магистрат, а након одласка Француза управа Ријечког магистрата остала је над овим подручјем све до 1834. године, када је одредбом цара Франца II. Ријека морала вратити ово подручје Бакру. Године 1874. долази до нове поделе и оснивања трсатске општине којој су припадали подручје Сушака, Вежице и Трсата. Седиште је испрва било на Трсату, а 1882. Сушак постаје седиштем котара.
Бореовићев трг почетком стољећа, а касније, између два рата Јелачићев тргИсторијски центар Сушака
1800. година је почетак развоја града Сушака када А. C. Шрам (Схрам) испод капелице на новој обали Рјечине (око Циндрићеве улице) гради фабрику дувана, а касније и стамбене зраде. Та фабрика добива и монопол на дуванске производе у читавој Наполеоновој Илирској провинцији.1821. Ријечанин L. А. Адамич (Адамицх) купује млин у Луцизи и гради Хартеру (Фабрику папира) коју купују и надограђују Чарлс Мејнер (Цхарлес Меyниер) и Волтер Крефтон Смит (Wалтер Црафтон Смитх), значајни енглески фабриканти[5]. У ували Мартиншћица се 1833. гради пристаниште за бродове и пространи лазарет за заштиту Ријеке од заразних болести.
1815. Сушак (без Трсата и Подвежице) има 146 становника, 1829. г. 225, 1851. г. 473, а 1873. г. 613 становника.
Од 70-их година XIX веку почиње интезивнија изградња Сушака када центар добива свој историцистички изглед. Треба споменути Гјуру Ружића који гради читав стамбени низ од проширења иза Конта до Пирамиде. 1888. се гради и хотел Цонтинентал.
Од 1822. подручје Сушака више није у поседу Аустрије, а тиме ни под ријечком јурисдикцијом, већ је све до 1874. под муниципијем Бакра (Буццари), када се оснива општина Трсат, а 1877. седиште општине сели на Сушак, а 1919. када указом краља Петра, Сушак, иако је био под контролом савезника Антанте, добива статус града, има 12.000 становника[6].
Распадом АУ 1918. подручје од Кострене до Каства под контролом је савезничких снага Антанте Француске, Италије и V. Британије па је и Сушак попут Ријеке под недефинисаним статусом. 24. X. 1919. Краљевина СХС прокламује анексију Сушака, а Рапалским уговором 1920. формира се Слободна Држава Ријека,. Преговорима у Санта Маргхерити у августу 1922. признаје се суверенитет Краљевине СХС над Сушаком, а 30. X. група фашиста из Ријеке упада на Сушак. 3. III. 1923. италијанска и француска војска се повлачи са Сушака уз свечани дочек југословенске војске.чиме се де фацто извршава анексија Краљевини СХС[7],
Римским споразумом из 1924. године Слободна Држава Ријека, је подељена између Краљевине Италије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, тако да је већи део Слободне Државе Ријека припао Италији, а Сушак се и де јуре прикључује Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Сушак је тако остао засебан град. Граница Сушака се са Рјечине помера до Мртвог канала (Фјумаре) како би Делта и Порто Барош постали лука Сушака и Краљевине СХС шта доводи до развоја Сушака[8].
Сушачка Пирамида између два ратаПечат Сушака из 1908.
У раздобљу од само неколико година међуратног живота постаје привредно средиште, туристичко место те најважнijа транзитни град за Хрватско приморје, Далмацijу и унутрашњу Хрватску. Почетком тридесетих година трипут је мањи од Рijеке, броји тек 16.000 становника, али за Краљевину Југославijу значи много више него истовремено Рijека Италijи. У сушачкој луци промет стално расте, ту се налази удружење бродовласника и савез индустрijалаца, а до средине тридесетих година издано је преко 500 грађевинских дозвола за стамбене, јавне и привредне зграде.
Градитељски фонд Сушака са почетка XX. века углавном пројектирају ријечки пројектанти Ђовани Рандић (Гиованни Рандицх), Рафаело Кулоти (Раффаелло Цуллотти), Карло Кониги (Царло Цонигхи), Ђовани Марриа Курет (Гиованни Мариа Цурет) и Цонрад Ла Граста, који касније прелазе на Сушак. Уз њих јављају се Фране Матковић, Влатко Видмар и Франческо Матиаси (Францесцо Маттиасси). Најплоднији сушачки градитељ међу њима је Ђовани Рандић, којем у пројектовању служе примери француске и немачке архитектуре и препознатљив је по континенталном изгледу вила и по примени црвене фасадне цигле. Готово сва значајнија стамбена изградња на Сушаку између два светска рата везана је уз имена Давида Бунетте и Борена Емилија уз повремене блескове Фране Матијасића (Францесцо Маттиаси) и Конрада Ла Грасте. Крајем тридесетих година на сцени се појавила млађа генерација домаћих архитеката: Казимир Остроговић, Давор и Милан Швалба (Сцхwалба) и др. На подручју интензивне и амбициозне јавне изградње истиче се допринос загребачкога круга архитеката који своје замисли остварују на бројним јавним натечајима (Градска већница, регулацони план, болница, Сушачки облакодер-Народни дом), док се догађања на плану станоградње своде на делатност неколицине домаћих подузетника.
Сушак 1933. гранични мост снимљен са ријечке стране
На Сушаку је модеран стил прихватан врло рано, на самом почетку тридесетих година, у оквиру свих градитељских типологijа. Традиционални израз, као и у Рijеци, поклапа се са приморским, којег унутар својега делокруга такођер промовира градски Грађевински уред (жупне цркве, Градска штедионица, Парк хотел, Српска православна црква), а прихватају га и пројектанти слободне професijе. Пример евокацijе класичних вредности у међуратној архитектури Сушака зграда је већнице из касних двадесетих (данас ректорат Ријечког универзитета), којом се сугерише озбиљност и респектабилност градске управе као наручиоца. Занимљив је, надаље, пример сушачке жељезничке станице, чijа се ауторица, запослена у Министарству саобраћаја Каљевине Југославijе, инспирира рijечком и опатijском историцистичком архитектуром вила која тада импонује државним институцijама[9], на żалост потпуно непотребно уништена у ријечком урбицидном походу 2010-их година. Споменик краљу Петру I Карађорђевићу је откривен 8. маја 1938.[10]
Болница краља Александра је отворена 16. XII. 1934. (после рата Општа болница др. Здравко Кучић, од 1982. саставни део Клиничког болничког центра Ријека)[11], а 1935. оснива се и Градска библиотека Сушак. Промет луке у 1937. био је 740.000 тона[12].
Британски бомбардери су 21/22. децембра 1940. гађали Венецију и Ријеку, а погођен је и Сушак[13].
У оквиру напада сила Осовине на Југославију Краљевина Италија по Римском споразуму окупира и анектира део Хрватског приморја и Горског котара, на што Сушачани реагују и оснивају на Тухобићу партизанск одред 'Божо Видас Вук', прву партизанску јединицу у Хрватској на челу с Мошом Албахаријем. У партизанском покрету суделују бројни Сушаћани, између осталог и ногометаши Сушачког радничког клуба 'Оријент'..
Дана 10. фебруара 1947. године на Мировној конференцији у ПаризуФНР Југославији је припало 175 km² територија у Јулијској крајини већински насељеног Хрватима и Словенцима, док је од преосталог подручја формирана Слободна Територија Трста. Дана 2. фебруара 1948. године одржани су избори за Градске народне одборе, чиме су се створили темељи за спајање Ријеке и Сушка. Дана 12. фебруара 1948. одржана је прва седница Народног одбора Ријека на којој је основан Котар Ријека, и на којој је Ријека (након Јелачићеве окупације 1848-1868), спојена с опшином Замет и Сушак.[14]
Рјечина је кроз читав средњи и нови век (до 1948) била граница, најпре феудална граница између германских поседника Ријеке и хрв. феудалаца Франкопана (у поседу Трсата), а касније граница између Аустрије и Хрватске, те од 1779. Ријеке као цорпуса сепаратума Мађарске и Хрватске, Слободне државе Ријеке и Краљевине СХС, затим Италије и Југославије те од 1945. до 1947. између Окупационе зоне А Јулијске крајине и ФНРЈ.
Приликом Јелачићеве окупације Ријеке 1848. обешена хрв. тробојница на Градски торањ, али на граничном прелазу код моста и даље је са сушачке стране вијорила хрватска, а са ријечке стране је остала мађарска застава.
Пре окупације Ријеке (1848) Јелачићеви пандури су се стационисаии на Сушаку у пратњи 500-тињак сељака (M. и Ж. спола) сви са џаковима за спремање плена[15].
У дворцу (данас рушевине) до Трсатске градине Лавал Нугент је отворио 1. музеј у Хрватској. Његова збирка уметнина је завршила у Загребу
У бродоградилишту у Краљевици је 1927. радио Јосип Броз. На захтев жандармерије са Сушака загребачка полиција ухапсила га је 14. јула 1927. скупа са лекаром санаторија у Краљевици Мирославом Делићем, под оптужбом за ширење комунизма и спровела на Сушак[16] (Шеталиште 13. Дивизије 6 где је постављена спомен плоча)
Сушак има јединствени кружни жељезнички тунел ископан 1900. како би се растеретио саобраћај кроз ријечку путничку обалу те сушачке пруге и Порто Барош директно спојили са пругом за Карловац. Тунел је дужине 1838 метара и у оно време је био најдужи тунел тога типа у Европи. Има успон од 21 промила, велики за железницу, а накнадно су избусена два димовода због загушљивости од парних локомотива[17]. Тунел се бушио са две стране, са Брајдице и изнад Пирамиде и како према мерењима није дошло до спајања главни пројектант је извршио самоубиство уверен да су се мимоишли. Два дана касније два су се тунела спојила тачно у сантиметар.
Тоwер центар на Пећинама је највећи трговински центар на западном БалкануГлавна сушачка железничка станица од изградње пруге 1875. је била Пећине-Сушак. 1938. изграђена је на Сушачком кеју зграда оригиналног архитектонског решења по узору на ловранске царске виле, али није ушао у функцију због рата. Приликом изградње нове цесте према тунелу за заобилазницу, због неспособности загребачких пројектаната, 2000-их се та вредна зграда руши, а да нитко није помисиио на самубиство јер да је траса ишла само 50 м северније рушила би се само импровизирана складишта дасака.
Пичманов Сушачки облакодер-Народни дом на Сушаку из 1938.(од 1991. ХКД) налази се на надсвођеном подземном језеру.
Пећìне, најлепши део Сушака, нема лунгомаре (обално шеталиште) као посљедица 'дивљег' урбанизма. Док су аустријска летовалишта од Волоског до Ловрана, па тако и царске виле, биле одвојене од мора јавним шеталиштем и јавном обалом, у Хрватској и Краљевини Италији то су сувишне цивилизацијске тековине те на Пећинама и на Костабели приватне виле отимају обалу.
Питорескна Сушачка пјаца у Циндрићевој ул. уништена је изградњом 'Источног излаза', вијадукта до Пирамиде.
Прва биоскопска представа одржана је 1900. у хотелу Сушак, где се касније уредила посебна биоскопска дворана[17]. Сушак је после рата имао три биоскопа: Тухобић (касније Аматерско казалиште Цар Емин, уништен 90-их због небриге Града), Јадран (90-их претворен у фитнес центар) и Небодер (за вреке реновирања НК Иван Зајц пренамењен за позоришне представе).
Конт и 'Четрнајстица' (на врху Сушачког небодера) су биле најпопуларније сушачке кафане.
Први диско клуб на Сушаку је био Сајонара (1966), а Тенис-Пећине, поред Нафте у Ријеци, је од 1964. био главни рол плесњак на отвореном на коме су наступали познати Ри и YУ рок бандови. Дворана Цар Емин је 60-их била место рок концерата док се 1969. није отворио Стерео (Сушачки небодер). 70-их се отвара и Клуб 2 бода у Читаоници на Трсату.
Нова зграда Филозофског факулттета на КампусарниСредње школе:
- Сушачка гимназија (има традицију од 1896. г. када у новоизграђену палачу на Сушаку сели осмогодишња школе из Ријеке у којој се од шк/г. 1848/49. одвијала наства на хрватскосрпском језику)
- Приватна средња школа (еx Парк хотел),
- Грађевинска техничка школа
- Средња школа за примијењену умјетност.
На Сушаку се налази и Дом ученика "Сушак"
Астрономски центар на ВежициНа Вежици се налази знанствено-едукативни Астрономски центар Ријека
Ректорат Свеучилишта у Ријеци
Универзитетски Кампус, популарно назван Кампусарна (Цампус+(ка)сарна), на простору еx Трсатске касарне су по узору на англоамеричке универзитете пресељени факултети из центра Ријеке те издвајају студенати из урбаног живота Ријеке. Ту су смештени:
Уз споменуту фабрику дувана и Хартеру с почетка XIX в., крајем тог века почиње с радом топионица олова Плумбум (назван тако и кварт), а у XX. ст. на Кримји је и Укод (Фабрика укоченог дрва).
Хотел - купалиште Јадран почетком XX столећа
У социјализму (1945-1990) сушачка индустрија се јаче развила изградњом ливнице и фабрике Вулкан (уместо Плумбума), те преселењем ремонтног бродоградилишта Виктор Ленац из ријечке луке у Мартиншћицу и Ивеxа на Кримеју. У то време Порто Барош је главна извозна лука за даске и остале дрвне производе, а Еxпортдрво (чије седиште је пребачено у Загреб) је запошљавао велик број радника, али 1990-их година долази до уништења те индустрије (осим 'Виктор Ленца), а индустријска зона Ријеке смештена северно од Сушака, на Кукуљанову, новом административном поделом долази под Град Бакар, тако да је савремеени Сушак углавном сведен на резиденцијални део Ријеке.
Почетак туризма на Сушаку везује се уз 1880. када се гради хотел Цонтинентал, а 1885. било је саграђено и прво сушачко купалиште..
У XX. веку атрактивна обала Пећина од белог вапненца са питорескним увалама и шљунчаним плажама главна је мека за туристе те се на обали гради атрактивни хотел Јадран (еx Нептун) те Парк хотел, а 1938. хотел Небодер знатно обогаћује туристичку понуду. Данас су се тој понуди придружили многи хостели.
На Пећинама је подигнут својевремено највећи трговачки центар у Хрватској у коме, поред трговачке понуде делује и мултиплекс биоскоп.
Сушак има јаку спортску традицију највише везану за 1908. годину када ученици Сушачке гимназије утемељују средњошколски спортски клуб који 1910. године мења име у Хрватски шпортски клуб Вицториа да би 1920-их постали Југослоенски спортски клуб Вицториа. Најстарији је пливачки клуб у Хрватској, а има и јаку фудбалску секцију. Од 1922. постају вишеструки државни прваци у пливању, а 1938. постају и југословенски првци у ватерполу. Између два рата делује и енис секција (1922), тзв. чешки рукомет (1924) лакоатлетичарска те кошаркашка секција (1938) која с екипом „Сокол 2“ из Загреба одржава прву службену кошаркашку утакмицу у историји кошарке у Југославији[18]. Под тим именом је деловао до завршетка Другог светског рата, а после рата промењено је име у Пливачки и ватерполо клуб 'Приморје' (које је са Сушака пресељено у Ријеку, најпре на базену Шкољић, а затим на Костабелу).
Дворана Младости на Трсату
Сушак има јаку фудбалску традицију: Вицторија је прву фудбалску утакмицу одиграла 4. X. 1911. Противник је била Олимпија из Карловца, а резултат 12:0 у корист Вицторије. Ово је била и прва утакмица која се играла по правилима ногометне игре[19]. Затим је ту традиција сушачког спортског радничког клуба 'Оријент'. НК Оријент је основан на Сушаку 1919. г. под именом Ориент. Име клубу је дао поморац Ф. Матковић и од својих почетака Оријент је био клуб радничке и ђачке омладине.[20] После рата Оријент је назван НК Будућност, да би се ускоро вратио стари назив. У такмичењима у оквиру ФСЈ-а Оријент више пута суделује у квалификацијама за 2. лигу, а повремено и наступа у 2. лиги. Дефинитивно највећи успех тада остварен је 1969. године када као првак 2. савезне лиге-запад игра у квалификацијама за улазак у 1. лигу, али не успева. Оријент је одличан и у другој сезони 1969./70. као друголигаш, осваја четврто место, а у сезони 1972/73. Оријент напушта друголигашко друштво, али не због резултата већ због тешке финанцијске кризе клуба. У такмичењу за куп Маршала Тита највећи успех забележен је у сезонама 1981/82. и 1982/83. наступима у четвртфиналу. Стварањем ХНЛ-а Оријент се такмичи углавном у 2. ХНЛ, а у сезони 1996./97. остварује највећи успјех наступом у 1. ХНЛ у којој је освојио 14. мјесто, но због реорганизације лиге ипак није успио опстати у истој.
На Сушаку делује и Таецкwондо клуб „Сушак“, Кошаркашки клуб Булевар, Женски кошаркашки клуб „Сушак“, рукометни клубови Пећине и Трсат, Мушки и женски одбојкашки клуб Горња Вежица, Женски одбојкашки клуб "Сушак", боћарски клубови Вежица и Трсат, СД V. Ленац, Веслачки клуб Јадран и други.
Од спотских објеката на Сушаку се налази Дворана Младости, фудбалски стадион Кримеја, атлетска стаза на Кампусарни, тенис терени на Пећинама, Дворана за борилачке спортове Сушак, Боћарски центар Подвежица.
Улазни трем на Трсатске шкалеХартера – фабрика хартије је вредно индустријско наслеђе од 1824. када енглески индустријалци Wиллиам Молине, Цхарлес Меyниер и Wалтер Црафтон Смитх покрећу најмодерњу производњу папира која је успешно деловала све до 1990-их. Тај се простор покусава ревитализовати одржавањем разних културних манифстација, од изложби, позоришних представа до роцк концерата под називом „Хартера“.
Лантерна КавасакиТрсатске шкале или стубе воде од сушачке стране Титовог трга у Ријеци до фрањевачког манастира, цркве Госпе Трсатске и трсатског каштела, Дао их је 1531. изградити капетан Клиса Петар Кружић те су по њему те шкале службено назване Стубе Петра Кружића. Тада је постављено 128 степеница на најстрмијем делу стазе. Остале стубе изграђене су касније, па данас од подножја на Сушаку до врха води укупно 561 степеница. На завршетку стуба, у саставу данашње базилике, смештена је и капела Светог Петра, коју је Кружић подигао и у којој почива тело ускочког капетана. Горњи део Трсатских стуба дао је 1725. године саградити Гавро Аицхелбург (Ајхелбург), војвода штајерски, крањски и корушки. На њиховом почетку налази се барокни трем из 1745[21].
.Сушачки облакодер
Сушачки облакодер је модернистичко архитеконско остварење у међуратном раздобљу (1938) архитекте Јосипа Пичмана у коме се истиче улога доминантне зграде - остакљенога хотела Небодера - који се издиже из околине и видљив је издалека те представља «симбол и обележје Сушака». Небодер је преко троугласте терасе повезан са петероспратном зградом (Народни дом на Сушаку) намењен многобројним културним садржајима[22].
Балтазарградско купалиште на ПећìнамаПирамида, по којој је назван и сушачк кварт, била је постављена на месту одвајања колног пута Доротеа од Каролинског друма (преко Вежице и Драге). Доротеа је пуштена у саобраћај 1833. као приступни пут за лазарет у Мартиншћици. Назван је по Марији Доротеји, супрузи аустријског надвојводе Јосипа. На споменику су два натписа у славу цара Франца I, надвојводе Јосипа те гувернера Ференца Üрменyја. У слободном преводу они гласе: Колни пут назван Марија Доротхеа по имену најбоље супруге пресветлог палатина Краљевине Угарске, надвојводе аустријског, Јосипа, а други натпис: 1833, величанствени Франц I, који држи жезло Угарске, надвојвода Палатин Јосип, Ференц од Üрменyја гувернер угарског Приморја овај пут и завод према којему он води заједнички подигоше. Код Пирамиде је из Ријеке премештен и старији царски миљоказ Каролинског пута који је од 1728. повезивао Ријеку и Бакар с Карловцем с уклесаним натписом: Каролина по заповеди узвишеног Карла VI. великог цара од ове Ријеке до Купе 60000 миља докучила. Изградњом прометница на Сушаку 1970-их овај је споменик премештен источније на неадекватном месту срушенх зграда без рестаурисане камене балустраде и партера[23].
Трсатски каштелСкулптура - инсталација Звонимира Плисковца на Стубама Тринаесторице стрељаних из 1984.
Вила Ружић на Пећинама породична је кућа Виктора Ружића, старијег, (хрватски бан и министар правде те адвокат, културни радник и сликар). Изграђена 1938. према пројекту Давида Бунетте. Посебност виле јест да је пројектована према намештају које су Виктор и Нада Ружић наследили и користили у кући Ружић у Строссмаyеровој 26. Нада Брлић Ружић, Викторова жена, најстарија је кћи Иване Брлић Мажуранић, познате хрватске списатељице и унуке Ивана Мажуранића, хрватског бана и песника. У Вили Ружић данас се чувају предмети који чине Споменичку библиотеку и збирку Мажуранић-Брлић-Ружић и спада у заштићено покретно културно добро РХ (8000 књига у 10.000 свезака, збирка фотографија, докумената, стилског намештаја, уметничких слика и биста те личних предмета за свакодневну употребу споменутих породица и њихове родбине. Неки од предмета су: биста Ивана Мажуранића кипара Ивана Рендића, прстење Смаил-аге Ченгића које је Ивану Мажуранићу поклонио црногорски војвода Ђорђе Церовић, син јунака Новице Церовића који је убио Смаил-агу, те периодична издања новина Даница Илирска, односно Даница Хорватзка)[24].
Лантерна града Кавасакија на Пећинама постављена је 1980. Лантерна је рад мајстора каменоклесара, висока 3 м и тешка 6 т. Испред ње две мермерне плоче: једна с урезаном посветом тадашњег градоначелника Каwасакија, Сабуро Итоа, на којој уз потпис пише Градови пријатељи и друга са натписом У знак пријатељства ову спомен лантерну даровао је Ријеци град Каwасаки Јапан[25].
Клаустор Фрањевачког манастираСкулптура Балтазарградско купалиште на плажи Грчево смештена на самом крају Пећина у непосредној близини Бродоградилишта Виктор Ленац је „сите-специфиц“ уметничка инсталација коју су под менторством уметника Игора Ешкиње, осмислиле студентице Академије примењених уметности из Ријеке. То је челична скулптура која погледом кроз њене отворе мења проматрачев доживљај околине те 15 натписа на бетонском платоу који позивају на интеракцију и игру те су видљиви само у контакту с водом[26]. Уметнички процес надахнут је темом Балтхазара, светски познатог и награђиваног анимираног серијала, у којем је Ријека главна инспирација и надахнуће аутору сценографије за стварање Балтазарграда, који је постао и дио манифестације Ријека 2020 ЕПК (Европска престолница културе).
Сушачки Белведер - резервоар водовода у Парку Иве Лоле РибараСредњевековни и Лавал-Нугентов каштел на Трсату изграђен на темељима прахисторијске јаподско-келтске градине I касноантичке I раносредњовековне утврде. Спомиње се у Винодолском законику из 1288. као посед крчких феудалаца Франкапана у чијем поседу Трсат се налазио до 1529. године. Почетком XIX. ст. Лавал Нугент (Нижàн, Ниџент) купује запуштени средњовековни франкопански каштел те га рестаурира уз многе преинаке те у њему оснива први музеј у Хрватској, али су на жалост многобројни и вредни артефакти крајем XIX. ст. завршили у Загребу (Археолошки музеј) без намјере враћања збирке (86 сандука) на Сушак.
Сакрални објекти на Трсату:
- Црква св. Јуре, најстарија је црква на Сушаку (средина XIII. ст.
- Фрањевачки манастир I капелица су утемељени 1431. даровницом земјишта Николе IV Франкапана францисканском реду, а Мартин Франкапан, дозволом папе Николе V., заветујући се фрањевцима гради фрањевачки конвенкт и манастирску црквицу 1453. године, на месту где се према легенди од 1291. до 1294. налазила Назаретска кућица
- Црква Госпе Трсатске је једно од најстаријих маријанских светишта у Хрваској (првобитна манастирска капелица проширивана је до 1824. у провинцијалном континенталном необарокном стилу.
- Српска православна црква Св. Ђорђа (Светог великомученика Георгија) на Трсату је нова црква изградјена у необарокном стилу 1939/ године на врху Булевара за потребе житеља града Сушака.
Љубо де Царина, споменик борцима НОБ-аТрсатска читоница. Под именом Народна читаоница основана је 1877. године у школској згради где су се издавале књиге, омогућавало читање новина и организована су предавања. Нова зграда читаоничког дома отворена је 31. септембра 1897. г. Читаоница уз библиотечне просторе има велику салу с позорницом у којој се одржавају разне манифестације и изложбе те средњу и малу салу за састанке, а у сутерену је угоститејски објект с парком.. Занимљиво је да су чланови читаонице довели на Трсат младог новинара и политичара Франа Супила, који је у Ријеци остварио успјешну каријеру . 1941. већина чланова пришла је покрету отпора талијанској окупацији[27].
Споменик НОБ-а Љубе де Царине (1977)
Парк хероја са спомен костурницом најлепши је парк у данашњој Ријеци. 4. VIII.1957. Савез бораца НОБ-а подигао је спомен - костурницу у Парку хероја која је била пројект архитеката Зденка Колација и Зденка Силе. Кустурница је била посвећена палим борцима НОБ-а. На споменику је запис посвећен жртвама, стихови Ивана Горана Ковачића из песме "Наша Слобода" написане 1943. године:
^Рачки Андрија Повијест града Сушака (репринт из 1929) Скупштина опћине Ријека - Издавачки центар Ријека 1990.
^Бартуловић Жељко: Сушак 1919. – 1947.: Државноправни положај града, Правни факултет Свеучилишта у Ријеци, Адамић, Посебно издање Државног архива у Ријеци, Ријека, 2004.
^Лоззи Барковиц, Јулија Ријечки и Сушачки небодер Сушачка ревија 54\55
.jpg)
.jpg)
_in_Rijeka_-_panoramio.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Источни Сушак: поглед са торња Вулкан (Пећìне) према западу
Центар Сушака
.jpg)
