Argun-kan

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Argun-kan
Argunov otac Abaka jaše na konju, Argun stoji i drži u naručju svog sina Gazana. Slika Rašida el Dina iz Džami at-tavariha, XIV vek.
Lični podaci
Datum rođenja(1258-00-00)1258.
Mesto rođenjaposedi Toluida, Mongolsko carstvo
Datum smrti7. mart 1291.(1291-03-07) (32/33 god.)
Mesto smrtiKavkaska Albanija, Ilkanat
Religijabudizam
Porodica
SupružnikBolgan-katun
PotomstvoGazan,
Oldžeitu
RoditeljiAbaka-kan
Kajmiš-katun
DinastijaHulagidi,
(ogranak dinastije Biridžigin)
guverner Horasana
Period1270—1282
PrethodnikBarak-kan
NaslednikGazan (posle duže pauze)
ilkan
Period1284—1291
PrethodnikAhmed-kan
NaslednikKijakato

Argun-kan ili Argon[a] (1258, posedi Toluida — 7. mart 1291, Kavkaska Albanija) bio je ilkan, tj. kan Ilkanata, mongolskog kanata sa centrom u Persiji (1284—1291) iz dinastije Boridžigin. Bio je sin Abaka-kana, takođe ilkana, i unuk osnivača kanata Hulagu-kana.[1]

Poreklo i mladost[uredi | uredi izvor]

Argun se rodio oko 1258. godine u oblasti Džingis-kanovog najmlađeg sina Toluja [b], kao sin Abaka-kana i Kajmiš-katun. Godine 1265. Abaka je postao ilkan, a Argun njegov naslednik. Pet godina kasnije Argun prvi put uzima ulogu u jednom pohodu. Naime, da bi zaštitio severne granice Ilkanata od Kaidua, de facto čagatajskog kana, bio je sa velikom vojskom poslat u Horasan, sve do Amu Darje.

Potom je Kaidu protiv Arguna poslao svog brata Baraka sa velikom vojskom.[2] Kada je njegova vojska došla do Amu Darje, na samo 15 km od Argunove vojske počela je priprema za bitku. Tri dana kasnije došlo je do krvave bitke na reci u kojoj je Argun pobedio i uz strahovit pokolj potisnuo vojsku Čagatajskog kanata.[3]

Borba za vlast: Sukob sa stricem[uredi | uredi izvor]

Začetak sukoba: Uzurpacija Ahmed-kana[uredi | uredi izvor]

Abaka-kan je bio jedan od predvodnika mongolske invazije na Japan 1274. godine.[4][5] Kad je Veliki kan Kublaj doznao da je on kriv zbog neuspeha ekspedicije, poslao je njegovog brata Ahmed-kana, sultana Pendžaba, da ga kazni.[6] Godine 1282. on je na čelu ogromne vojske upao u ilkanov dvor, odrubio mu glavu i ugrabio svu vlast u kanatu, pošto se Argun nalazio isuviše daleko da bi ga mogao u tome sprečiti.[6][3][7] Novi ilkan je tu zatekao veliko blago, koje je iskoristio da bi kupio naklonost velikodostojnika, koji su ga na zasedanju Kuriltaja i izabrali za svog suverena.

Argun i Tekuder, slika iz Džami at-tavariha, Rašida al-Dina iz 1304. godine

U međuvremenu, čuvši za nemili događaj, Argun je iz Horasana krenuo sa celokupnom vojskom ka dvoru ilkana u Tabrizu, koji se nalazio na udaljenosti od četrdeset dana putovanja.[8] Kad je doznao da se Ahmed sprema za okršaj s njim i da se ulogorio na samo pet dana od njega, i sam se ulogorio i pozvao svoje savetnike i vojskovođe u svoj šator, gde im se obratio rečima:

Čestita braćo i prijatelji, vi znate koliko vas je silno moj otac voleo; dok je bio živ, prema vama je postupao kao s braćom i sinovima, i sami znate u koliko ste mnogo bitaka bili uz njega, i kako ste mu pomogli da osvoji zemlje kojima je vladao. Isto tako, znate da sam sin onog koji vas je toliko voleo, a i ja vas volim kao da ste samo moje telo. I, zaista, svi treba da računate na pobedu, jer je pravda na našoj strani, a naši neprijatelji čine nepravdu. Više od ovog neću reći, nego sve vas preklinjem da izvršite svoju dužnost.[9]

Svojim govorom Argun je podigao moral svojih pristalica. Jedan od njih je potom ustao i odgovorio mu:

Čestiti sine Argune, čestiti sine Argune, mi dobro znamo da je ono što si nam kazao istina, i stoga ću govoriti u ime svih tvojih ljudi koji su uz tebe da vode ovaj boj i reći ću ti otvoreno da te nećemo izneveriti dok smo živi, i da ćemo radije svi postradati nego da ne izvojujemo pobedu.

Čuvši ovaj govor, cela vojska je izjavila isto, zahtevajući da se krene protiv Ahmeda što pre. Shodno tome, sutra u zoru Argun je odlučno nastavio marš prema uzurpatoru i, izbivši u ravnicu gde se on ulogorio, podigao logor na 15 km od njegovog.

Pokušaj pregovora[uredi | uredi izvor]

Argun je potom svom stricu poslao dva poverljiva glasnika.[10] Glasnici su sjahali kod Ahmedovog šatora, gde ih je ih je novi ilkan primio u pratnji velike svite.[11] Glasnici su ga pozdravili veoma učtivo i preneli su poruku:

Čestiti gospodine Ahmede, vaš nećak Argun veoma se čudi vašem postupku preotimanja vlasti, a ovog časa i tome što ste ga uvukli u odlučnu bitku; zaista, to nije dobro, i niste se ponašali kako dobar stric treba da se ponaša prema svom nećaku. Zbog svega toga, on vas preko nas obaveštava da vas usrdno moli, kao vrlog strica i oca, da mu vratite njegova prava, tako da ne bude bitke između vas, i on će vam ukazati svu počast, i vi ćete, pod njim, biti gospodar sve njegove zemlje. To je poruka koju vam vaš nećak šalje preko nas.

Na poruku svog sinovca Ahmed je odgovorio ovako:

Gospodine glasniče, to što moj nećak govori jalovo je, jer zemlja je moja a ne njegova. Ja sam je osvojio isto koliko i njegov otac; i stoga, kažite mom nećaku, da ću ga, ako hoće, učiniti velikim gospodarom, i daću mu dovoljno zemlje i biće mi kao sin, i najviši po rangu posle mene. A ako neće, možete da ga uverite da ću učiniti sve što je u mojoj moći da ga smaknem. Eto, to je ono kako ću postupati prema svom nećaku i nijednu drugu stvar niti sporazum nećete moći dobiti od mene.[12]

Kada je Ahmed završio glasnici su upitali, da li je to bio ceo odgovor, a Ahmed je odgovorio:

Da, dok sam živ drugi nećete dobiti.

Glasnici su potom pohitali natrag da prenesu Argunu odgovor, koji je, besan zbog stričevog odgovora, povikao:

Pošto me je stric tako ponizio i uvredio, neću ni živeti ni vladati dok se ne osvetim tako silovito da će se od toga svet zatresti!

Odlučujuća bitka: Zarobljavanje[uredi | uredi izvor]

Juriš Ahmedove vojske, Džami at-tavarih, Rašid al-Dina.

Posle svega ovoga Argun se obratio pristalicama:

Sad nam ne preostaje ništa drugo nego da krenemo što brže možemo i ove neverničke izdajnike pošaljemo u smrt, i moja je volja da ih napadnemo sutra ujutru, i da damo sve od sebe da ih uništimo.

Potom su usledile pripreme za bitku, koje su trajale celu noć. Ahmed je preko uhoda bio obavešten o Argunovim planovima, pa je legitimni ilkan bio u gorem položaju.

Sledećeg jutra, pošto je pozvao svoje ljude na oružje i vešto ih rasporedio u borbeni poredak, Argun im se obratio rečima ohrabrenja, posle čega je krenuo na Ahmedovu vojsku.[13] Bitka je otpočela kišom strela i krvavom pogibijom mnogih ratnika i jedne i druge strane.[14] Iako je pokazao nesvakidašnju odvažnost, dajući primer svojim ljudima, sreća je bila na Ahmedovoj strani. Argunova vojska morala je da beži sa bojnog polja, gonjena pobedničkim Ahmedom, koji je napravio pravi pokolj među njima.

Prilikom bekstva, i sam Argun je zarobljen i stavljen pod jaku stražu, posle čega je potera za njegovim ljudima zaustavljena.[15]

Bugina zavera: Oslobađanje iz zarobljeništva[uredi | uredi izvor]

Posle određenog vremena, Buga, ugledni tatarski velmoža, smatrajući takvo ophođenje prema zarobljenom Argunu grehom i gaženjem odanosti, sažalio se i počeo je raditi na njegovom oslobođenju.[16]

Buga je počeo nagovarati ostale velmože da se priklone njegovom mišljenju. Njegov lični uticaj, zbog njegovih poodmaklih godina i reputacije pravednika i promišljenog čoveka, bio je tako veliki da ih je sve pridobio za svoj poduhvat. Pored Buge kao vođe ove zavere ističu se: Elkidaj, Togan, Tegana, Taga, Tijar, Ultaj i Samagar.

Buga je potom sproveo zaverenike do šatora u kome je Argun bio zarobljen, gde su mu se pokajali zbog svojih prethodnih postupaka i rekli da su, želeći da okaju grehe, došli da ga oslobode i proglase ilkanom.

Međutim, Argun nije isprva poverovao Bugi i veoma ljut i naprasit odgovorio je zaverenicima:

Gospodo draga, veoma grešite praveći me predmetom ismevanja i treba da se zadovoljite već učinjenim grehom, zatočivši svog zakonitog gospodara. I sami znate da postupate nepravedno i stoga vas molim da idete svojim putem i da mi se više ne rugate.[17]

Na to mu je Buga rekao:

Čestiti gospodine Argune, budite uvereni da vam se uopšte ne rugamo, nego da je ono što vam govorimo istina, tako nam vere.

Potom su se velmože zaklele na vernost Argunu.

Sa svoje strane, Argun se zakleo da ih neće progoniti i da će se prema njima ophoditi kao njegov otac Abaka. Argun je potom oslobođen i od strane prisutnih ljudi prihvaćen za gospodara. Zavarenici su potom odapnuli strele na šator u kome se nalazio Zoldan, najveći Ahmedov general, kome je, uostalom, bilo povereno čuvanje legitimnog ilkana.[18]

Pogubljenje strica: Dolazak na vlast[uredi | uredi izvor]

Učvrstivši se u toj oblasti, Argun je krenuo ka Ahmedovom dvoru, gde je stigao devet dana kasnije i preuzeo vlast, teško ponižen što mu je stric pobegao.[19] Međutim, Ahmed je bio uhvaćen u pokušaju bega egipatskom sultanu i poslat Argunu, do koga je stigao tri dana po zauzimanju Tabriza. Kada mu je Ahmed isporučen, Argun se silno obradovao, naredio je da se vojska skupi, a onda jednom od vojnika naredio da ubije uzurpatora i da njegovo telo baci negde gde ga niko neće naći.[20] Po izvršenju ove naredbe 10. avgusta 1284. godine, sve velmože koje su bile verne Abaki pristigle su da odaju počast svom novom gospodaru Argunu i iskažu mu pokornost. Sada je Argunova vlast nad Ilkanatom je bila osigurana.[21][1]

Argun kao ilkan[uredi | uredi izvor]

Pad Tripolija aprila 1289. godine. Žena prikazana u središtu grada u društvu sveštenog lica je Lucija od Tripolija, poslednji vladar ove grofovije. Slika je sa kraja XIII ili iz XIV veka.

Sukobi sa susedima[uredi | uredi izvor]

Kada je Argun preuzeo vlast Ilkanat je obuhvatao Persiju, Horasan i još nekoliko okolnih zemalja.[1] Horasan je još uvek bio ugrožen, pa je ilkan tamo poslao svog sina Gazana sa 30.000 konjanika da zaštiti tu oblast i tamošnje stanovništvo.[22] Osim od Čagatai kanata, stalna opasnost je pretila i od Egipta, koji nastavlja da osvaja krstaške države na Levantu.[23][24] Godine 1283. krstaški gradovi: Akra, Sidon i Atlit sklopili su mir sa muslimanima na 10 godina. Računajući na pomoć ilkana, grof Tripolija je odbio da sklopi mir, Međutim, pomoć nije stigla i grofovija Tripoli je pala, 1289. godine, grad je spaljen, a stanovništvo je pobijeno.[25] Međutim, u jesen 1290. godine u Akru su pristigli krstaši iz Italije, povodom čega je napravljeno slavlje, koje se pretvorilo u krvoproliće. Pošto su pijani krstaši pobili veliki broj muslimana, sultan Kalavan krši primirje i 4. novembra, kao odmazdu, pokreće pohod protiv Akre. 10. novembra sultan umire, a pohod biva odložen i nastavljen tek posle Argunove smrti u proleće sledeće godine, kada će uslediti i konačan krah krstaški država na Levantu. Osim Mameluka zabrinjavajuće je bilo jačanje Osmanskih Turaka u zapadnim delovima Ikonijskog sultanata, vazala Ilkanata. Godine 1288. oni su potukli Vizantince kod Melangine, prenevši tamo svoju prestonicu, osvojivši i Karadžahisar.[26] Tako se Ilkanat tokom Argunove vladavine našao, mada indirektno, ugrožen od strane obližnjih muslimanskih zemalja, čija je moć stalno rasla.

Trgovina sa Zapadom[uredi | uredi izvor]

Tokom Argunove vladavine Ilkanat održava žive trgovačke veze sa Evropom, gde je istočna tehnika izvršila priličan uticaj na tekstilnu proizvodnju i na obradu metala. Niz tkanina koje su se počele izrađivati na Zapadu potiču iz ovog kanata i nose istočne nazive: damast, muslin itd. Tekstilna proizvodnja na Zapadu u mnogo čemu je zavisila od robe uvožene sa Istoka, odakle je dolazila svila, pamuk, niz materija koje su služile za bojenje i stipsa koja se upotrebljavala za fiksiranje boja.

Riteri koji su boravili na Levantu stekli su prefinjenije zahteve i doneli ih u Evropu. Kada su se njihovi zahtevi proširili, ujedno s tim proširili su se i načini da se oni zadovolje zahvaljujući porastu robnog prometa sa Istokom, odakle su uvoženi luksuzni predmeti, skupocena i retka vina, a isto tako i začini za koje je postojala velika potražnja u višim klasama evropskog društva.[25]

Diplomatske veze sa Evropom[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Raban Bar Soma

Diplomatske veze Ilkanata i Evrope tokom Argunove vladavine najvećim delom je obeležila misija Rabana Bar Some.[27] Misija ovog Mongola i sveštenika asirske hrišćanske crkve počela je kao hodočašće iz prestonice Kublaj-kana u Jerusalim, ali, pošto je 1287. godine stigao u Bagdad, Argun ga je poslao u Evropu.[28] Upravo Raban Bar Soma je izabran za ovaj put, zato što su prvi putnici iz Evrope na istok, u Mongoliju, bili sveštenici.

Na svom putu Bar Soma je posetio vizantijskog cara Andronika II Paleologa u Konstantinopolju, Veće kardinala u Rimu, francuskog kralja Filipa IV Kapeta u Parizu i, na kraju, engleskog kralja Edvarda I Plantaganeta.[29] Uručio je pisma i poklone svim vladarima koje je posetio na putu, a na svakom dvoru proveo je po nekoliko nedelja ili meseci, provodivši vreme u razgledanju, susretima sa učenim ljudima, političarima i crkvenim velikodostojnicima. Krunisane glave Evrope srdačno su primile Bar Somu za razliku od mnogih pređašnjih glasnika koje su ignorisale i država i crkva.[30]

Putovanja Rabana Bar Some od Dalekog istoka do zapadne Evrope.

U zimu 1287./1288. engleski kralj je tokom služenja mise pozdravio novopristiglog mongolskog glasnika, primivši pritom parče hleba iz njegove ruke u znak hrišćanskog pričešća.[28] Pri povratku Raban Bar Soma je ponovo posetio Rim, gde ga je papa Nikola IV pozvao da služi misu na svom jeziku. Na Cveti 1288. godine papa je lično služio misu i pričestio ga.[30][31]

Naviknut na verske slobode u celom Mongolskom carstvu, Raban Bar Soma je bio zapanjen kada je shvatio da se u Evropi toleriše samo jedna religija. Posebno mu je bilo čudno to što verski poglavari imaju političku moć nad čitavim narodima, kao i pravu svetovnu vlast u svakodnevnom životu običnog sveta, što je bila oštra suprotnost Mongolskom carstvu u kome su cvetale mnoge religije i sve su bile u obavezi da služe prvo interesima Carstva, a tek onda svojim sopstvenim.[30]

Uprkos javnom karakteru njegove posete i srdačnom prijemu širom Evrope, Raban Bar Soma nije prošao ništa bolje od svojih nepriznatih prethodnika; nije uspeo postići sporazum ni sa jednim evropskim kraljem ili crkvenim velikodostojnikom. Uspeo je jedino da od pape dobije obećanje da će poslati učitelje na mongolski dvor. Pošto mu diplomatska misija nije uspela, Bar Soma se vratio na Argunov dvor, a svoja putovanja je zapisao na sirijskom jeziku pod nazivom Istorija života i putovanja Rabana Some, izaslanika i opunomoćenika mongolskog kana pred kraljevima Evrope.[32]

Posle Bar Some, Argun je slao još nekoliko emisara u Evropu, od kojih je najpoznatiji bio Buskarelo de Gizolfi, koji je 1289. godine posetio dvor francuskog i engleskog kralja.[27] Međutim, njegova misija, za razliku od misije Rabana Bar Some, nije bila miroljubiva, već joj je bio cilj nalaženje saveznika u pohodu na egipatskog sultana.[27][30]

Nova supruga i Marko Polo[uredi | uredi izvor]

Marko Polo u tatarskoj odeći, XVIII vek.
Glavni članak: Marko Polo

Oko 1286. umrla je Argunova glavna supruga Bolgan-katun [v] i u poslednjoj želji, koju je ostavila testamentom, tražila je da njeno mesto na prestolu i u njegovom srcu nasledi izdanak njene porodice, porodice Bajat, ugledne tatarske porodice koja je u to vreme živela u severnoj Kini pod vlašću Velikog kana.[33][1][34] Želeći da udovolji toj dostojanstvenoj molbi, Argun je poslao Velikom kanu Kublaju tri svoja poverljiva čoveka Ulataja, Apušku i Kožu [g] sa mnogobrojnom pratnjom.[35] Kublaj-kan je molbu primio sa velikim odobravanjem i, po uputstvima izaslanika, za novu Argunovu ženu odabrao je Kutaj-katun, izuzetno lepu i stasitu devicu od 17 godina.[36][35] Pošto su procenili da je odgovarajuća, delegati su krenuli natrag, praćeni brojnom pratnjom, koja je određena da iskaže počast novoj ilkanovoj supruzi.[35] Međutim, posle putovanja od 8 meseci, njihov dalji put bio je onemogućen zbog rata u Transoksijani u Čagatai kanatu, pa su se vratili na Kublaj-kanov dvor.[35][37]

Putovanja Marka Pola.

Otprilike u vreme kad su se ponovo pojavili, Marko Polo se vratio sa puta koji je sa nekoliko lađa u službi Velikog kana preduzeo na jugu i iznosio mu zapažanja na svom putu, opisujući južne vode kao veoma bezbedne za plovidbu.[36][35] Pošto su ovo čuli Ulataj, Apuška i Koža, koji su krajnje napeto iščekivali svoj povratak u zemlju iz koje su odsustvovali već tri godine, nastojali su da ugovore susret sa Polovima, koji su podjednako žudili za povratkom u svoju rodnu Veneciju.[36][38] Između njih je dogovoreno da ilkanovi izaslanici ugovore sastanak sa Velikim kanom i predoče mu kako da morem, uz manji trošak, stignu svojim kućama, uz to da njihovim brodovima upravljaju trojica Evropljana, kao ljudi vični plovidbi. Veliki kan je pristao na to, mada mu je bilo teško da se rastane od svojih Mlečana, osećajući, međutim, da ništa osim pristanka ne bi bilo umesno. Mlečanima je, tom prilikom, obezbedio dve zlatne pločice sa njegovim naređenjima kojima im se omogućava slobodan i nesmetan prolaz kroz sve delove Mongolskog carstva, uz neophodne namirnice i njihovu pratnju.[36][39]

Opremivši namirnicama za dve godine 14 četvorojarbolnih brodova, od kojih je bilo najmanje 4-5 njih koji su imali posadu od 250-260 ljudi, izaslanici Ilkanata i Mlečani su se otisnuli početkom 1291. godine.[36][40][27] Posetivši ostrvo Sumatru, pošto su tri meseca plovili kroz Južno kinesko more, ušli su u vode Indijskog okeana u kome su proveli 18 meseci, do iskrcavanja u Ormuzu.[d][41][40][27] Tokom putovanja ostali su bez 600 članova posade i putnika, od tri Argunova izaslanika preživeo je samo Koža, dok je od žena iz pratnje umrla samo jedna.[đ][36][40][27] Neki smatraju da su nastradali podlegli skorbutu, koleri ili su se udavili; drugi ukazuju na to da su gubici posledica neprijateljskih starosedelaca i napada gusara.[41]

Kada su se iskrcali 1293. godine, saznali su da je Argun umro pre izvesnog vremena i uputili su Kutaj-katun njegovom sinu Gazanu, dok su Mlečani nastavili ka Evropi.[36][42][43]

Smrt i nasledstvo[uredi | uredi izvor]

Godine 1291. Argun je umro, verovatno od posledica otrova.[22][27] Tada se vlasti dočepao Argunov brat Kijakato, verovatno samo kao regent u ime Gazana, koji se nalazio daleko u Horasanu. Gazan se razbesneo kada je saznao da mu stric, na neki način, uzurpira vlast, ali, zbog opasnosti od napada neprijatelja, nije mogao da napusti svoj položaj. Međutim, javno je zapretio da će mu se osvetiti kao što se Argun osvetio Ahmedu.[22]

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Džingis-kan, Veliki kan Mongolskog carstva
 
 
 
 
 
 
 
8. Toluj, regent Mongolskog carstva
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Borte
 
 
 
 
 
 
 
4. Hulagu-kan, ilkan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Džaha Gambu
 
 
 
 
 
 
 
9. Sorkohtani Beki
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Abaka-kan, ilkan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Jisundžin-katun
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Argun-kan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Kajmiš-katun
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Persijski oblik imena.
  2. ^ Posedi Toluida obuhvatali su postojbinu Mongola, reke Onon i Kerlen i planinu Burhan Haldun, tj. severnu Kinu i istočnu Mongoliju.
  3. ^ Negde se naziva Bolgana, Balgana ili Bolgara.
  4. ^ Imena Ulataj, Apuška i Koža donosi Marko Polo, međutim, ona sama dosta odstupaju u različitim izdanjima i verzijama knjiga o njegovim putovanjima.
  5. ^ Nigde se ne pominje krajnje odredište putnika, ali najverovatnije je to bila luka Ormuz.
  6. ^ U poređenju sa mnogo većim gubicima koje su moreplovci imali u ovim vodama, trećina nastradalih nije tako veliki broj za ljude nenaviknute na putovanje morem takvog trajanja, pogotovo ako su nekoliko meseci proveli ukotvljeni u moreuzu Malaka.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 407.
  2. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 372.
  3. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 373.
  4. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 302.
  5. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 454.
  6. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 305.
  7. ^ Mičeta 2014, str. 83.
  8. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 373-374.
  9. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 375.
  10. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 376.
  11. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 376-377.
  12. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 377.
  13. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 378.
  14. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 378-379.
  15. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 379.
  16. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 379-380.
  17. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 380.
  18. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 381.
  19. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 381-382.
  20. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 382.
  21. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 382-383.
  22. ^ a b v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 383.
  23. ^ Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 212-213.
  24. ^ Pejnter 1997, str. 252.
  25. ^ a b Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 213.
  26. ^ Ćorović 1989, str. 167.
  27. ^ a b v g d đ e Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 409.
  28. ^ a b Vederford 2007, str. 257.
  29. ^ Vederford 2007, str. 257-258.
  30. ^ a b v g Vederford 2007, str. 258.
  31. ^ Vederford 2007, str. 279.
  32. ^ Vederford 2007, str. 259.
  33. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 56-57.
  34. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 434.
  35. ^ a b v g d Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 57.
  36. ^ a b v g d đ e Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 37.
  37. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 408.
  38. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 57-58.
  39. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 58.
  40. ^ a b v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 59.
  41. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 37-38.
  42. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 38.
  43. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 59-60.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Argun-kan na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аргун-кан&oldid=26813037”