Владимир Ћоровић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Владимир Ћоровић

Vladimir Corovic.jpg
Владимир Ћоровић

Општи подаци
Датум рођења 27. октобар 1885.
Место рођења Мостар (Аустроугарска)
Датум смрти 12. април 1941.
Место смрти Олимп (Грчка)
Рад

Др Владимир Ћоровић (Мостар, 27. октобар 1885Олимп, 12. април 1941) је био српски историчар и редовни члан Српске краљевске академије.

Биографија[уреди]

Владимир Ћоровић је рођен 27. октобра (15. октобра по старом календару) 1885. године у Мостару, у познатој српској трговачкој породици. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Била је то средина са веома јаком и разбуђеном српском националном свешћу, којој је тон давала група истакнутих књижевника, међу којима је био и његов брат Светозар. Године 1904. Владимир Ћоровић се уписао на Бечки универзитет, где је студирао словенску филологију, археологију и историју. Професори су му били чувени слависти Ватрослав Јагић, Константин Јиричек и Милан Решетар. Ћоровић је био врло активан у Српском академском друштву „Зора“, о коме је 1905. године објавио књижицу. Тезом о Лукијану Мушицком, докторирао је у Бечу 1908. године. Специјалистичке студије наставио је у Минхену (1908—1909) код познатог немачког византолога Карла Крумбахера. Неко време је боравио у Паризу и Болоњи, где је истраживао старе словенске рукописе.

Од септембра 1909. године Ћоровић је живео у Сарајеву, радећи најпре као кустос, а затим као управник библиотеке у Земаљском музеју. Тада је почео период његовог врло снажног, интензивног и разноврсног научног и књижевног рада. Био је сарадник врло значајних српских часописа, а посебно „Босанске виле“, „Српског књижевног гласника“ и „Летописа Матице српске“ (у коме је објавио и своју дисертацију о Лукијану Мушицком). Поред осталог, у Сарајеву је био секретар Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ и приређивач њеног календара за 1911. годину. Након атентата Гаврила Принципа, 28. јуна 1914. у Сарајеву, Ћоровића су ухапсиле аустроугарске окупационе власти. На познатом бањалучком „велеиздајничком“ процесу, чији је првооптужени био Васиљ Грђић, Ћоровић је најпре осуђен на пет, али му је Врховни суд повисио казну на осам година робије због интензивног рада у „Просвјети“. Нови аустроугарски цар и краљ Карло IV, под снажним притиском светске јавности, извршио је 1917. године замашну амнестију политичких затвореника, па је Ћоровић пуштен из затвора у Зеници, где је углавном издржавао казну. Тада се настанио у Загребу, па је са групом југословенски усмерених писаца (Нико Бартуловић, Иво Андрић и Бранко Машић) уређивао часопис „Књижевни Југ“. У то време је почела његова запажена сарадња са југословенским политичарима у разним земљама, а нарочито у Аустроугарској, као и припремање документарне Црне књиге (Београд-Сарајево, 1920) о страдању и патњама српског народа у Босни и Херцеговини. У улози делегата у привременом народном представништву, Ћоровић је био присутан 1. децембра 1918. године у Београду на свечаном проглашењу уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу.

Од 1919. године, када је изабран за ванредног професора на Филозофском факултету, Ћоровић је непрестано живео у Београду. Великим личним радом, изванредним научним резултатима, створио је редак углед и утицај и изузетну каријеру: 1921. постао је редовни професор на Филозофском факултету, за дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1922, а за редовног 1934. године. Две године био је и ректор Београдског универзитета, током школске 1934/35 и 1935/36 године.[1] Смењен је после студентског штрајка. После напада Немаца на Југославију, напустио је Београд и кренуо у емиграцију заједно са више тадашњих истакнутих југословенских политичара, али је авион којим је управљао Синиша Синобад и којим су путовали оборен 12. априла 1941. године изнад Олимпа у Грчкој. У тој несрећи погинуо је и Владимир Ћоровић.

Адам Прибићевић у књизи "Мој живот" критикује Владимира Ћоровића као масона 33.степана који ради за енглеске интересе, а на штету српске сиротиње у вези рудника Трепча. Срео га је у Ужицу приликом одласка из Београда почетком рата 1941. и Владимир га је иронично питао па зар и ти Прибићевићу одлазиш. Адам констатује да ако овог историчара не занимају чињенице из садашњости мисли да ни замршене историјске теме није могао поштеније обрадити.

Почетком 1910. оженио се Јеленом Скерлић (1867-1960), сестром Јована Скерлића, имали су две ћерке.[2]

На основу текста који је написао академик Радован Самарџић, Владимир Ћоровић је заступљен у књизи Сто најзнаменитијих Срба (Београд - Нови Сад, 1993, стр. 529-534).

Библиографија[уреди]

Викизворник
Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком:
Викизворник
Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком:

Веома је велик Ћоровићев стваралачки опус, који чине бројне књиге и појединачни текстови растурени по разним часописима и листовима. Иако су чињени и значајни покушаји, још није састављена и комплетна библиографија његових радова и прилога о њему. Ово су само неке његове књиге:

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]



Претходник:
Иван Ђаја
ректор Универзитета у Београду
1934/19351936
Наследник:
Драгослав Б. Јовановић
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}