Islamizacija

Islamizacija je proces dobrovoljnog ili nasilnog primanja islamske vere, kulturne tradicije i životnih vrednosti.

Izveštaj o islamizovanim Srbima iz okoline Skoplja 1910. godine

Islamizacija, kao društveni proces preobraćenja u islam je započela u 7. veku na Bliskom istoku, a nakon toga se proširila na velike delove Afrike i Azije i manjim delom Evrope. Islamizaciju su započeli Arapi a nastavili je brojni drugi narodi koji su prešli na islam uključujući i Osmalnije (Turke) koji su islamizaciju sprovodili na Balkanu. Najviše preobraćenih bilo je među Albancima: dve trećine Albanaca (Arbanasa, Arnauta) vremenom je prihvatilo islamsku veru. Islam je u znatnoj meri prihvaćen i među Srbima, a jednim delom i među Bugarima i Grcima. Posle velikih ratova, progona i odmazdi na islam se prelazilo iz nužde da se preživi.

Neki primeri islamizacije kod Srba

Na Kosovu i Metohiji, islamizirani žitelji sela Drajčići su i kao muslimani slavili svetog Jovana, dok im to hodža nije zabranio. Žitelji susednog Ljubinja (Donje Ljubinje i Gornje Ljubinje) su zbog pritiska vlasti prešli na islam, da ne plaćaju porez, a ranije je celo selo slavilo svetu Petku. Gaši (pleme) je slavilo sv. Jovana, Beriša (pleme) je slavilo Uspenje presvete Bogorodice, Krasnići svetog Nikolu. Mrkojevići (pleme) u današnjoj Crnoj Gori su po pisanju Andrije Zmajevića (1671. g.) svi bili pravoslavci, a po izveštaju Vicka Zmajevića, u istom plemenu u njegovo vreme ima 140 kuća muslimana sa 1000 članova i 30 kuća pravoslavaca sa 250 članova. Ivan Jastrebov navodi tri slična događaja da su i nesporazumi sa Crkvom uslovili islamizaciju. Mrkojevići su se poturčili krajem 18. veka. Jedan od razloga islamizacije je bio i događaj kada je pop služio za Vaskrs liturgiju u drugoj crkvi, bez naroda, a ne u onoj u kojoj se narod bio skupio, kako je o tome uoči praznika bilo odlučeno. U selu Selište u Gori (Moskopoljsko vladičanstvo), mitropolit im nije poslao popa na praznik Vaskrs da služi u crkvi, a u selu Brod na Gori, mitropolit prizrenski se nije potrudio da im odredi sveštenika za to selo.

Za vreme turskog popisa stanovništva 1475.-1477. u Pljevljima (Taslidži) popisano je 110 hrišćanskih i nijedno muslimansko domaćinstvo. Tek u popisu iz 1516. g. od 150 domaćinstava 130 je bilo hrišćanskih, a 20 muslimanskih. 1570. g. popisani su konvertiti u prvom pojasu kao: Pervana, sin Miloša, Ilijas, sin Bojića, Hurem sin Vukanov, Skender, sin Vlatka, dok je mnogima uz njihovo ime pisalo da su sinovi Abdulaha (božiji robovi, zapravo novi muslimani). Popiz iz 1585. g. pokazuje 14 muslimana čijim očevima je bilo ime Abdulah, a 8 muslimana su bili sinovi Srba hrišćana. Bilo je i onih koji nisu krili ime oca pa su popisani kao Šain, sin Nikole, Hasan Jovanov, Murat Milošev, Hamza, sin Đurin, Hasan, sin Miloša... Ljudi su na islam prelazili i da bi izbegli kazne za svoje zločine, kao jedan pljačkaš Krsto koji je postao Memed (Mehmed). Pljačkao je kraj oko sela Prevalc. Opoljci, pored muslimanskih praznika, nisu se odrekli da praznuju dan sv. Đora (Hureles), sv. Dimitrija (Kasim) i sv. Nikole 9. maja. Te dane nisu slavili po gregorijanskom nego po julijanskom kalendaru. Prizrenski „Turci” su po Jastrebovu, još nedavno slavili ta dva praznika, posebno sv. Đorđa (23. aprila). Topovska paljba sa citadele oglašavala je praznik, niko tog dana nije radio, radnje i dućani su bili pozatvarani. U Brodu se slavio sv. Pantelejnom (27. jula), a u Galičniku (29. juna) dan sv. Petra i Pavla. Opoljci su pričali Jastrebovu da su do pre 30 godina palili badnjake (palibožić). Kadije su priznavale pravo Gorancu jedino ako ovaj postane musliman. Neki su se turčili samo da bi pobedili u parnici, makar pravo i ne bilo na njihovoj strani. Tu ljudsku slabost su eksploatisale kadije i vlasti u Prizrenu. Čitava sela su islamizirana nakon seobe Srba, u vreme patrijarha Arsenija Jovanovića, kao i nakon ukidanja Pećke patrijaršije. Videvši da su izgubili i narodnu patrijaršiju kao centar njihove vere, izgubili su svaku nadu u bolju budućnost i pali su duhom. Novopostavljene grčke vladike (fanarioti) nisu marile za narod nego samo za prihode i u tom kontekstu Jastrebov pominje i tadašnjeg mitropolita Meletija. Iako im popovi nisu dolazili, Brođani su slavili dan sveca (slavu), lomili kolač i ispred porušenih crkava se pričešćivali tim kolačem polivajući ga vinom. Hrišćanstvo se i u Brodu ugasilo smrću mitropolita prizrenskog Joanikija - rodom Srbina. Poslednja hrišćanska duša u selu Brodu izdahnula je krajem 1855. - starica Božana (Marija), koja je do svoje smrti živela sa svojom poturčenom decom, unučadima i rođacima. Njen sin Slavko je postao Selim, Gavrilo - Halilej, Katarina - Kadima, a druga kćer nije ni imala hrišćansko ime. Otac joj nije dozvolio da joj se da hrišćansko ime i da se krsti, iako nikako nije mogao da poturči svoju ženu a njihovu majku, Božanu. Jastrebov opisuje i nastojanja Redžep-paše da poturči i Brođane, kako je to već učinio sa Rasteličanima. Protivnika je nalazio u mladom, bogatim i pametnom Brođaninu Petku koji ga je odvraćao od toga poklonima. Lukavi paša je u Brod poslao, preko svojih špijuna, lažnu vest o svojoj smrti. Svi su se obradovali smrti svog zlikovca pa i Petko, zbog čega je paša osudio Petka na smrtnu kaznu zbog licemernog prijateljstva, pa ga je jedino poturčivanje moglo spasiti od sigurne smrti. Pričalo se da je taj Petko bio prvi renegat u selu Brodu. U selu Konjuhe se desila islamizacija i povratak u pravoslavlje porodice Fatić. Siromašnu udovicu sa tri sinčića, Stoju Mijomanović iz sela Dulipolje su poturice vrbovale 1710. godine da pređe u islam, obećavajući joj privilegije. Dobila je ime Fata, a po njoj sinovi se nazvaše Fatići. Zulo Fatić se pokrstio 1825. godine i dobio je ime Petar. Osuđivan zbog toga od ostalih muslimana preselio je u pravoslavno selo. Osim jednoga Spaha, svi Fatići su se pokrstili. Petar je umro u dubokoj starosti 1853. godine i sahranjen je u selu Konjuhe. Ivan Jastrebov spominje da su i renegati davali priloge manastiru Sv. Trojice u Mušutištu u spomen svojih roditelja, npr. iz sela Guncat: Pisa Sula i Dema svoje roditele Gunića Marka, Vitanu, Nedeljka...

Vidi još

• Turkizacija
• Islamofobija
• Hristijanizacija

Literatura

• Barjaktarović, Mirko R. (1950). „Dvovjerske šiptarske zadruge u Metohiji”. Zbornik radova Etnografskog instituta. 1: 197—209. 
• Đuran, Goran (2012). „Islamizacija Vlaha u Bosni i Hercegovini”. Zapisi: Godišnjak Istorijskog arhiva Požarevac. 1 (1): 87—91. 
• Zirojević, Olga (2001). Konvertiti - kako su se zvali: Islamizacija na južnoslovenskom prostoru. Podgorica: Almanah. 
• Zirojević, Olga (2003). „Islamizacija na južnoslovenskom prostoru: Patronimik - rodovsko ime – prezime”. Istorijska nauka o Bosni i Hercegovini u razdoblju 1990-2000. (PDF). Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. str. 107—118. Arhivirano iz originala (PDF) 09. 06. 2019. g. Pristupljeno 09. 06. 2019. 
• Zirojević, Olga (2003). Islamizacija na južnoslovenskom prostoru: Dvoverje. Beograd: Srpski genealoški centar. 
• Zirojević, Olga (2012). Islamizacija na južnoslovenskom prostoru: Konvertiti - kako su se zvali. Beograd: Srpski genealoški centar. 
• Selimović, Salih (2001). „Neke karakteristike islamizacije u Raškoj oblasti”. Užički zbornik. 27 (1998): 85—106. 
• Selimović, Salih (2002). „Neke karakteristike islamizacije u Polimlju”. Mileševski zapisi. 5: 147—164. 
• Selimović, Salih (2002). „Hrišćanske tradicije kod muslimana na sjeničko-pešterskoj visoravni”. Novopazarski zbornik. 26: 135—147. Arhivirano iz originala 28. 04. 2020. g. Pristupljeno 05. 03. 2019. 
• Selimović, Salih (2006). „Ostaci hrišćanskih tradicija kod muslimana u srednjem Polimlju, Bihoru i na Pešterskoj visoravni”. Glasnik Zavičajnog muzeja - Pljevlja. 5: 163—186. 
• Selimović, Salih (2012). Prilozi poreklu, islamizaciji, migracionim i demografskim procesima u Raškoj oblasti. Beograd: Institut za političke studije. 
• Selimović, Salih (2013). „Islamizacija i dvoverje kod naših muslimana” (PDF). Politička revija. 36 (2): 227—241. 
• Selimović, Salih (2014). „Pojava islama na Balkanu u srednjem veku” (PDF). Politička revija. 39 (1): 193—205. 
• Selimović, Salih (2015). „Dvoverje kod muslimana u Polimlju, Bihoru i na Sjeničko-pešterskoj visoravni”. Mileševski zapisi. 10 (2014): 225—237. 
• Selimović, Salih (2016). „Ostaci nekih hrišćanskih tradicija kod muslimana u Srednjem Polimlju, Bihoru i na Peštarskoj visoravni”. Srpska slobodarska misao. 17 (100): 61—80.