Korisnik:Marija Ribac/pesak

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Populizam je politička orijentacija ili stanovište koje se odnosi na interesovanja i shvatanja celokupne populacije (poput nada i strahova), naročito kada predstavlja kontrast nove kolektivne svesti uperen protiv važećih status KVO interesa bilo kojeg dominantnog političkog sektora.[1]

Političke partije i političari često koriste termine „populista“ i „populizam“ kao pogrdne termine uperene protiv svojih političkih protivnika. Takvo stanovište posmatra populizam kao orjentaciju koja je u empatičnim odnosima sa javnošću( naročito kroz retoriku ili nerealne predloge) u cilju povećanja demagoške svesti u političkom sektoru.[2]

Akademske definicije[uredi | uredi izvor]

Akademske definicije populizma su umnogome varirale tokom vekova, a termin je često bio korišćen na mnogo labavih i nedoslednih načina, da bi se označile žalbe na narod, demagogija i CATCH ALL politika , kao oznaka za nove vrste stranaka čije klasifikacije su nejasne. Faktor za koji se tradicionalno smatra da umanjuje vrednost "populizma" kao kategorije bio je, kako Margareta Kanovan navodi u svojoj studiji „Populizam“ iz 1981, taj da, za razliku od konzervativaca ili socijalista, populisti retko sebe nazivaju "populistima" i obično odbacuju taj termin onda kada im je upućen.[3] Ipak, poslednjih godina, akademici su proizveli definicije populizma koji omogućavaju populističku identifikaciju i poređenje. Daniel Albertaci i Dankan Mekdonel definisali su populizam kao ideologiju koja garantuje čestit i homogen skup ljudi protiv skupa elita i opasnih „drugih“ koji su zajedno opisani kao oni koji lišavaju(ili pokušavaju da liše) suveren narod njihovih prava, vrednosti, prosperiteta , identitet, i glasa.[4] Umesto da sagleda populizam u smislu posebnih socijalnih baza, ekonomskih programa, problema biračkih tela ( o čemu često diskutuje desno krilo populizma),[5] ovaj tip definicije je u skladu sa pristupima naučnika kao što su Ernesto Lakloa[6] , Pjer - Andre Taguif[7] , Ivs Meni i Iv Surel, od kojih su svi težili da se fokusiraju na populizam po sebi sam, radije nego da ga tretiraju kao posed drugih ideologija.

Iako je SAD i Evropi trenutno trenutno postoji težnja da populizam bude povezan sa desničarskim partijama, centralno načelo populizma proklamuje da demokratija treba da odražava čistu i nepomućenu volju naroda, što znači da on lako može da se svrsta i među desničarske i levičarske idiologije. Međutim, dok su lideri populističkih pokreta u poslednjih nekoliko decenija tvrdili da se nalaze na levoj ili desnoj liniji političkog spektra, postojalo je i mnogo populista koji odbacuju takve klasifikacije i tvrde da ne pripadaju ni levom ni desnom krilu.[8][9][10]

Iako se termin „ populista“ u medijima i političkim debatama njačešće koristi kao negativan, postoje izuzeci, naročito u Sjedinjenim Američkim Državama. U ovom slučaju, izgleda vrlo verovatno da je to zbog sećanja i tradicije ranijih demokratskih pokreta (na primer: poljoprivrednih pokreta, pokreta „Nova podela“, kao i pokreta za građanska prava) koji se često nazivaju populistički podjednako od strane njihovih pristalica, ali i onih koji to nisu.[11]

Neki naučnici tvrde da populistička organizacija za osnaživanje predstavlja povratak starijih "Aristotelovaca",odnosno politike horizontalnih interakcija među jednakima, koja je drugačija u pogledu rešavanja problema javnog značaja.[12] Populizam obuhvata leve i desne političke oblike, čak i one centalne, kao i oblike koji okupljaju grupe i pojedince različitih stranačkih stavova. Upotreba populističke retorike u Sjedinjenim Američkim Državama nedavno je uključila i odrednicekao što su „moćni sudski advokatski lobi“, „liberalna elita" ili „Holivudska elita ".[13] Primeri populističke retorike sa druge stranepolitičkog spektra su anti-korporativni pohlepni pogledi pokreta „Okupaj Val Strit“ na temu „Dve Amerike“ 2004. godine u kampanjiPredsedničke Demokratske stranke Džona Edvardsa. Populisti su od strane nekih političara viđeni kao u velikoj meri demokratske i pozitivne snage u društvu, dok krilo učenih u oblastima političkih nauka tvrdi da su populistički masovni pokreti iracionalni, kao i toda uvode nestabilnost u političke procese. Margaret Kanovan tvrdi da su oba suprostavljena stava neispravna. Ona je definisala dve osnovne grane populizma u svetskim okvirima: agrarni i politički i izdvojila sedam njegovih različitih podkategorija:

Agrarni[uredi | uredi izvor]

  • Robni farmerski pokreti sa radikalnim ekonomskim planovima, kao što je „Američka narodna partija“ sa kraja 19. veka.
  • Naturalni seljački pokreti, kao što su policijske snage„Istočno-evropskogzelenog ustanka“, koje su pratile Prvi svetski rat
  • Intelektualci romantičnog pogleda na seljake i poljoprivrednike koji se bave teškim radom, izgradnja radikalnih agrarnih pokreta poput onog ruskog „narodniki“.

Politički[uredi | uredi izvor]

  • populistička demokratija, uključujući i pozive za više političko učešće putem reformi, kao što je korišćenje popularnog referenduma.
  • populizam političara u znaku ne-ideoloških žalbi za "narod", u cilju da se izgradi jedinstvena koalicija.
  • Reakcionarski populizam, poput belepobune koju je organizovao Džordž Valas.
  • populistička diktatura koju je ustanovio Getulio Vargas u Brazilu. [14]

Fašizam i populizam[uredi | uredi izvor]

Naučnici su tvrdili da su se populistički elementi ponekad pojavljivali i u okviru autoritarnih ili fašističkih pokreta.[15][16][17][18][19][20] Zavereničko žrtvovanje zaposlenih od strane raznih populističkih pokreta može stvoriti "kolevke fašizma."[21] Nacionalni Socijalistički populizam je bio u nekoj vrsti interakcije i omogućio je fašizam u međuratnoj Nemačkoj.[22] U ovom slučaju, uznemireni populisti srednje klase su u periodu pre Naci Vajmar perioda mobilisali svoj bes na vlast i krupan biznis. Nacisti su parazitirali na oblicima i temama populista, preselivši svoje pripadnike daleko na desnu stranu putem ideoloških žalbi koje uključuju demagogiju, ispaštanja i zavereništvo.[23]"Prema Fričeu:

"Nacisti su iskazali populističku čežnju za konstituentima srednje klase, istovremeno se zalagavši za jaku i anti-marksističku mobilizaciju protiv "neprirodne" podele stranaka iorganizovanih interesnih grupa. Nacionalni socijalisti su smatrali sebe predstavnicima Zajednice, navodno izdate i zapuštene Nemačke javnosti.... Lomivši socijalne barijere statusa i kasti, slaveći makar populistički retorički ideal narodnog zajedništva".

U Argentini se 1940. godine pojavio lokalni brend autoritarnog populizma poznat kao „peronizam“, nakon lidera Huan Perona. Nastao je iz intelektualnog autoritarnog pokreta 1920-ih i 1930-ih godina koje su deligitimisale demokratiju.[24]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Evropa[uredi | uredi izvor]

Klasični populizam[uredi | uredi izvor]

Reč populizam potiče od latinske reči populus što znači narod (u smislu "nacije", kao u sintagmi: "Rimski narod" (Populus Romanus), ne u smislu "višestrukih pojedinih lica"kao u rečenici :"Danas nas posećuju neki ljudi"). Stoga se populizam zalaže za vladavinu naroda u celini (to jest, mase). Ovo je u suprotnosti sa aristokratijom, sinarhijom ili plutokratijom, od kojih svaka predstavlja ideologiju koja zastupa vladavinu malih privilegovanih grupa nad masom.[25]

Populizam je čest politički fenomen u istoriji. Populari su bili nezvanična frakcija u Rimskom senatu, čije pristalice su poznate po svom populističkom dnevnom redu. Oni su pokušali da vladaju mobilisanim masama Rimljana. Neki od najpoznatijih su Tiberije Grah, Gaj Marije, Julije Cezar i Cezar Avgustus, od kojih su svi, na kraju, koristili referendum da bi zaobišli rimski Senat i apelovali na ljude direktno.

Rani moderni period u Evropi[uredi | uredi izvor]

Glavni proizvodi: Nemački seljački rat i Revolt Komunerosa Populizam je porastao tokom reformacija; Protestantske grupe poput Anabaptista formirali su ideju o idealnim teokratskim društvima, u kojima bi seljaci bili u stanju da sami čitaju Bibliju. Pokušaji da se ovakva društva ustanove odvijali su setokom nemačkog seljačkog rata (1524-1525) i „Munster Rebeliona“ (1534-1535). Seljački pokret na kraju nije uspeo, kako su gradovi i plemići sklopili mir sa kneževskim vojskama, koje su obnovile stari poredak pod imenom Svetog Rimskog Carstva Karla Petog, koga je u nemačkim aferama predstavio njegov mlađi brat Ferdinand. Isti uslovi doprineli su izbijanju Engleske revolucije od 1642-1651, poznate i pod nazivom Engleski građanski rat. Ovakvi uslovi su doveli do širenja ideologija i političkih pokreta među seljacima, samozaposlenim zanatlijama i ljudima radničke klase u Engleskoj. Mnoge od ovih grupa su imale dogmatska protestantska verska ubeđenja. Među njima su bili i Puritanci.

Nemačka[uredi | uredi izvor]

Frdrih Ludvig Jan, Luteranski ministar, profesor na Univerzitetu u Berlinu i "otac gimnastike" uveo je koncept Volkstum, rasni pojam čije se značenje oslanja na suštinu jednog naroda koji je izgubljen u Industrijskoj revoluciji. Adam Miler otišao je i korak dalje, izlaganjem države kao veće jedinice od državne institucije. Ova paternalistička vizija aristokratije koja se bavi društvenim poretkom imala je tamnu stranu i ona se sastojala u tome što su nasuprot silama modernosti stajali Jevreji za koje se govorilo da izjedaju državu. Populizam je takođe imalo ulogu u pokretanju podrške srednje klase za nacističke partije u Vajmaru .[26] [27] U ovom slučaju, uznemireni populisti srednje klase su, u periodu pre Vajmar nacista, usmerili svoj bes na državu i krupne biznismene.Prema Fričeu:

"Nacisti su iskazali populističku čežnju za konstituentima srednje klase, istovremeno se zalagavši za jaku i anti-marksističku mobilizaciju protiv "neprirodne" podele stranaka iorganizovanih interesnih grupa. Nacionalni socijalisti su smatrali sebe predstavnicima Zajednice, navodno izdate i zapuštene Nemačke javnosti.... Lomivši socijalne barijere statusa i kasti, slaveći makar populistički retorički ideal narodnog zajedništva".[28]

Francuska[uredi | uredi izvor]

U kasnom 18. veku, Francuska revolucija, iako na čelu sa bogatim intelektualcima, takođe je mogla biti opisana kao manifestacija populističkog sentimenta protiv elitističkih ekscesa i privilegija starog režima.[28] U Francuskoj, populistički i nacionalistički slika bila je više mistična, metafizička i literararna u stvarnosti.[29] Istoričar Jules Michelet (nekada se nazivai populistom) spojio je nacionalizam i populizam shvatanjem ljudi kao mističnog jedinstva, koji su ujedno pokretačka snaga istorije u kojojbožanstvo nalazi svoju svrhu. Michelet posmatra istoriju kao borbu između duha i materije; On tvrdi da Francuska ima posebno mesto, jer su Francuzi postali jedan narod kroz jednakost, slobodu i bratstvo. Zbog toga je on verovao da francuski narod nikada ne može da greši. Michelet-ove ideje nisu socijalizam, niti racionalna politika, budući da njegov populizam uvek smanjuje, ili čak maskira socijalne klasne razlike.

Tokom 1950-ih, Pjer Poujade je bio vođa desničarskog populističkog pokreta Union de Defense Commercants et Artisans. [30]Žan Mari Le Pen (koji je bio najmlađi poslanik UDCA u 1950.) može se okarakterisati kao populista desnog krila ili ekstremno-desni populista. Francuski Nacionalni front, na čijem je čelu trenutno Marine Le Pen, je jedna od najuspešnijih populističkih partija u Evropi.

Italija[uredi | uredi izvor]

Silvio Berluskoni,Premijer Italije.

Silvio Berluskoni, lider partije „Forca Italija“ i premijer Italije gotovo deset godina. Primer modernog populizma može se proučavati na primerima sadašnje italijanske politike. Kada je Silvio Berluskoni ušao u politiku 1994. godine sa svojom novom partijom „Forza Italija“, stvorio je novu vrstu populizma usmerenog ka kontroli medija.[31] Berluskoni i njegovi saveznici osvojili su troje izbora: 1994. godine, 2001. godine i, sa svojomnovom desničarskom partijom „Sloboda ljudi“,u 2008. godini; bio je premijer Italije skoro deset godina.

Još jedna italijanska populistička partija je „Lega Nord“ [32]. Osnovana je 1991. godine kao federacija nekoliko regionalnih stranaka severne (i centralno-severne) Italije, od kojih je većina iznedrila i proširila deo biračkog tela tokom 1980-tih. „Lega Nord“ je bila glavni saveznik Berluskonijevim stranama, uključujući i, od nedavno, „Ljude slobode“. Politički program „Lega Nord-a“ koji se zalaže za transformaciju Italije u federalnoj državi, fiskalni federalizam i veću regionalnu autonomiju, posebno severnog regiona. Povremeno je zagovarala i secesiju Severa, koji je nazvana„PADANIA“. „Lega Nord“ se takođe bori za implementaciju strožih pravila i zakona, kako bi kontrastirao širenju islama u Evropi. To je u suprotnosti sa turskim članstvom u Evropskoj uniji, pa se smatra jednim od euroskeptičnih pokreta. On takođe ističe borbu protiv ilegalne imigracije. Najbolji izborni rezultat „Lega Norda“ bio je u 1996, na opštim izborima, gde je stekao 10,8% glasova. Na izborima 2008. godine liga podržali Berlusconijevu desnice koaliciju, pomažući da pobedi, pošto dobila 8,3% glasova, 60 poslanika i 26 senatora.[33] U 2009. Beppe Grillo, bivši komičar, bloger i aktivista, osniva Five Star pokret. Zalaže se za direktnu demokratiju, slobodan pristup internetu, i osuđuje korupciju. Program za M5S takođe sadrži elemente i levičarske i desničarske populizma i američki stilu libertizma. Stranka smatra populistički, ekolog, a delimično euroskeptičnih. [34] Grillo sam opisao Five Star pokret kao populističke u prirodi tokom političkom skupu je održan u Rimu 30. oktobra 2013. godine [35] U 2013. Italijanski izbori za Five star pokret dobio 25,5% glasova, sa 109 poslanika i 54 senatora, postaje glavni populistički i evroskeptik partija u Evropskoj uniji.[36]

Latinska Amerika[uredi | uredi izvor]

Populizam je bio veoma važna snaga u političkoj istoriji Latinske Amerike, koji je uticao na harizmatične lidere još od početka dvadesetog veka, gde su agrarni oligarsi nestali pod uticajem industrijskog kapitalizma, dozvoljavajući pojavu industrijske buržoazije i aktiviranje urbane radničke klase[37], koja je izavala pojavu reformista i multi klasne nacionalne politike, koja je kružila oko harizmatičnog lidera[38] , kao što su Aprismo iz Perua, MNR iz Bolivije, i politički pokret koji je kružio oko Getulija Vargasa z Brazilu, Peron iz Argentine, Lazar Kardenas iz Meksika, Velasko Ibara iz Ekvadora i ostali[39]. Ideološki Latinsko amerkički populizam, koji je isticao izgradnju nacije pod autoritarnim vođstvom kao preduslov za tehnološku modernizaciju, izdatom od strane ranog uticaja Komteanovog pozitivizma. Za mnoge autore kao što su brazilski Oktavio Jani, populizam bi trebalo razumeti kao politički savez između nastale industrijalske buržoazije i nove organizovane urbane radne klase, u kojoj bivši prihvataju socijalne reforme radi ovih drugih sve dok radna klasa ostane politički podređena u manjoj ili većoj meri autorativnoj državi ili nekoj privatnom preduzeću [40]. U procesu uključivanja „mase“ u politički sistem[41], neki marksisti kao što je Francisko Vefort konstatovao je prihvaćena od strane najnovije urbane radne klase, obzirom na njihov pređašnji nedostatak klasne svesti.

Uprkos pokušajima da se ideološki pedigre populizma ustali u Latinskoj Americi , kao što je pokušo neki, kao npr. koncept koji je preuzet od Peronove treće pozicije[42]. Zemlje Latinske Amerike nisu uvek imale čiste i dosledne političke ideologije pod okriljem populizma. Populistički praktičari i pokreti u Latino Americi su se uglavnom prilagođavali raspoloženju koje je prevladavlo među nacijom, pomerajući spektar ideologije sa leve na desnu stranu nekoliko puta tokom njihovog političkog života.

Kada bi populistički pokret 30ih i 40ih godina 20. Veka u Latinskoj Americi imao očigledne fašističke prizvuke koji su se bazirali na autorativnoj politici, kao što je bio slučaj Vargasove diktature u Brazilu (1937–1945)[43] ili Peronove neskrivane simpatije[44], pedesetih godina populizam se prilagodio[45] sve do najviših nivoa mobilizacije radne klase. Dakle, nije iznenađujuće da je populizam 60ih godina 20. Veka bio povezan uglavnom sa radikalima, levici, sitnoj buržaziji, koji su lišili državu nekih njenih funkcija kao što je prinudni aparat za upravnjanje klasama, i uveli organ za predstavljanje Nacije kao celine[46]. Kao što je slučaj Gulart vlade (1961 – 1964) u Brazilu. Gulart je opisivan kao vatreni populista, koji se istakao uglavnom retoričk i pokušao da podstakne da se uz pomoć levice promeni program[47]. Činjenica je da je Gulart na kraju smenjen od strane vojske, ali je u očima nekih autora, kao i neki drugi populisti bio suočen sa opasnošću. Bili su reformisti koji su bili u potrazi sa svojim agendama ohrabrili opštu mobilozaciju i klasni sukob koji nisu voleli.[48] Stoga, populizam je na kraju okarakterisan, od strane vojnih diktatora iz 70ih godina, koa „demagogija“ i rizik za stabilnost i društveni poredak. [49]

Da „levi“ reformisti i naciolistički populizma nisu umrli tokom vojnih diktatura 70ih godina[50] – kao dokaz imamo brz povratak brazilca Leonela Brizolsa u izbornu politiku, ranih 80ih- drugačiji bise niz populizma desio nakon militarističke diktatorske ere. Populizam 90ih godina 20. Veka, ulogu lidera imali su ljudi kao što su Karlos Menem iz Argentine ili Fernando Kolor iz Brazila, koji su se prilagodili neoloberalizmu i ekonomskim promenama, ostavljaući po strani nacionalne reforme i zadržavajući potrebu za hariumatičnim političkim liderom, kog podržava masa i koji se interesuje za probleme „običnog čoveka“.[51] U 90im i 2000im, pojavom Hugo Čaveza u Venecueli, odbija da ga smatraju populistom [52] - reformisti i nacionalisti u popuističkoj Latino Americi pojavili su se sa novim šablonima, kako su ih nzivali pojedini autori[53], koji je privukao siromašnu masu, obećavajući im redistributivnu politiku i državu koja kontroliše svoje prirodne resurse[54]. Nacrt se već pojavio, ali bez otvorene socijalne retorike i nacionalne politike, koja je uključivala i pokretanje državne rafinerije Petrobas, koja je bila oznaka Vargasovog drugog mandata (1951–1954) kao demokratski izabranog predsednika Brazila, i koji ga je na kraju odveo u smrt.

U nekim zemljama Latinkse Amerike, populizam je bio fiskalno podržavan tokom perioda rasta koji se desio u 50im i 60im godinama 20. veka, tokom kog su porasle cene nafte i plemenitih metala. Politički lideri su mogli da okupe pristalice među popularnom klasom pomoću restributivnih programa tokom ovog rasta. Dok je u drugim zemljama , populizam bio istorijski povezan sa suporostavljenim relativnim padom izvoza agrokulturnih proizvoda sa deficitiom potrošnje i politike uvoza i zamene koji je bio usmeren na razvoj domaće markete i za industrijske robe široke potrošnje.[55] Populizam u Latinskoj Americi je bio ponekad kritikovan zvog fiskalne politike mngoih njenih lidera, ali je bila i branjena jer je dozvolila istorijski slabim zemljama da ublaže nerede i postignu donekle mir i stabilnsot, dok pokreću industrijalizacije velikih razmera. Zbog fiskalne i finansijske politiku populista, kritikovali su ih konzervativni ekonosmisti i političari, koji su u njoj videli nefunkcionalnu subordinaciju ekonomske politike za postizanje političkih ciljeva.[56] Neki autori trvrde da je populizam dozvolio neradikalnim liderima i partijama da upravljaju masom, kako bi ih okrenuli protiv revolocije. [57] 

Сматра се да популисти желе да направе реформу система, а не да збаце постојећи. Често прилагођавање националном вокабулару и уверљивој реторици, популизам је коришћен да привуче широку масу, док остатаје идеолошки неодлучан. Упркос томе, било је изузетака, и 21 веку Латино амерички популистички лидери имали су изузетно, чак углавном реторичка, социјална одступања.


Kada populisi zauzmu čvrstu poziciju u ekonomiji i filozofiji kao što je kapitalizam protiv socijalizma, pozicija je podstiče jake emocionalne rekacije, o tome kako je najbolje uprnaavljti sadašnjom i budućom društvenom i ekonomskom naciođenalnom pozicijom. Tokom Predsedničkih izbora 2006. godine u Meksiku, vođena je velika borba između pristalica i protivnika populizma, kandidat Andreas Manuel Lopez Obrador. Profesor Maksimiliano Korstanje je sproveo opsežno istraživanje na Univerzitetu Lids u UK na temu kako se populizam razvio i konsolidovao u Argentini. Koristio je osnovu Kiršenerizma i Kirhenrits, njeogov zaključak otkriva da populizam donekle dozvoljava pravedniju distribuciju bogastva, ali i dostaje i dosta skuplji za ekonomije. Populistička ekonomija nije uspela da stekne dovoljno poverenje na međunarodnom tržištu, dok je bogatstvo, od strane elite, vraćeno u inostranstvo. Populizam je dzužan da se uključi u sve demokratske institucije da spreče nepravilnosti. Rezultat ovoga je da populizam potpločava put za napredak totalitarnih vlada. Oslanjajući se na ideologiju radikalnog pokreta, kao što je slučaj Kirhenritsa, ima i borbenih elemenata koji otežavaju odnose sa stvarnošću. Samo ukoliko, zakonom, populzam i kiršnerizam mogu da voditi do terorizma. Pod nekim uslovima, kiršnerizam napreduje i kanališe lične frustracije u povezane paranoične poruke, koje navode militariste da veruju da su deo nečega veoma važnog kao što je istorijska revolucija koja može da promeni svet. Nagoveštava da se psihološke frustracije i populizam neminovno prepliiću.


Nejednakost[uredi | uredi izvor]

Populizam u Latino Američkim zemljama ima i ekonomsku i ideološku stranu. Populizam se u Latino Americi bavio problemima, ne konkretno kapitalističko ekonomskim razvojem, ali neke delove[58] . U pozadini vrlo nejednakog društva u kome su ljudi podeljeni na veoma mali broj bogatih i veliki broj vrlo siromašnih ljudi, čak i u zemlji kao što je Argentina, gde je jaka i obrazovana srednja klasa vrlo bitan deo populacije..[59] Ključna uloga države u populizmu Latino Amerike, kao institucije je da bude posrednik između tradicionalnih elita i ljudi generalno[60]. Masama siromašnih ljudi privlačno zvuče priče o sticanju moći, tako da su populisti obećavaju toliko traženu hranu, sklonište, zaposlenje, osnovne socijalne potrebe, kao i prihode. Kada dođu do političke moći, neće uvek biti u stanju da ispune sva obećanja, ali skoro uvek uspevaju da obezbede osnovne potrebe. [61][62]

Američka Politika[uredi | uredi izvor]

Pošto je jedan od ideoloških obeležja Latino Amerike populizam, predstavljao poboljšanje i identifikaciju sa državom[63], uključujući i nacionalizaciju zemlje, prirodnih resursa, kao i ključnih idnustrija[64]. SAD se mešao u Latino američku vladu, kad god bi primetili da populizam preti da ugrozi njihove interese: 1954. godine puč u Gvatemali, kada je vlada populiste Arbenca (Arbenz) svrgnuta od strane ljudi koji su bili plaćeni od strane američke kompanije „Udruženo voće“ (United Fruit) i američkog ambasadora. Takođe je Amerika pružala podršku puču u Brazilu 1964.godine[65]. Još jedan primer možemo videti i u Kolumbiji, konkretno nakon atentata populističkog vođe Horhea Eliesera Gaitana (Jorge Eliécer Gaitán) aprila 1948. godine. Gaitan je sproveo reformu kao i druge populistčke inicijative, a smatra se da je njegovo ubistvo sprečilo razvoj populizma u politici same države.[66]

Populistički socijalizam[uredi | uredi izvor]

Hugo Čavez, Osnivač pokreta PSUV i bivši Predsednik Venecuele.

Populizam je oduvek predstavljao veliku snagu za Latinsku Ameriku. Populizam je skoro napredavao pod uticajem levice i obećane su dalekosežne socijalističke promene , kao one što su se desile pod Hugo Čavezom (Hugo Chávez) i u Boliviji pod Evom Morales (Evo Morales), međutim ovaj proces su neki videli kao kontradiktoran jer pokušava da pomeša tradicilonalno sa narodnim i harizmatične vladanjes sa doktrinom socijalizma[67]. U stvari socijalističke promene u današnjoj Venecueli uglvnom podrazumevaju da prihode od rezervi nafte daju siromašnima kao neki oblik socijalne pomoći, koja će im vremenom omogućiti socijalnu transformaciju. Za neke autore, što se ideologije tiče, Čavezov politički pečat predstavlja više vraćanje tradicionalnom populističkom nacionalizmu i restributivizmu.[68] Vlada Venecuele često optužuje SAD za pokušaje da se Čavez zbaci sa vlasti, pošto su podržavali puč protiv njega. Čavez je bio jedan od ljudi koji su otvoreno govorili o spoljnoj politici SAD-a. Uprkos svemu tome, trgovina između zemalja je bila nastavljena, zbog ograničenja nafte i bliizine tih dveju zemalja. Kao što populistička tradicija smatra ljude kao političkim subjektima, dovoljno je reći da, u 21. veku, da veliki broj glsača Latinske Amerike živi u ogrmnom siromaštvu, ali je ona i dalje utočište za nove populističke kandidate.[69]


Do 2008. godine vlada je sa različitim oblicima populizma i nekih oblika levice, socijaldemokrata ili demokratskih socijalista dominirala u svim zemljama Latinske Amerike, sem Kolubmije, El Salvadora i Meksikaref name="msnbc.com">„More leftist leaders in Latin America - World news - Americas - NBC News”. msnbc.com. </ref>. Ova politička smena uključuje i razvijene zemlje kao što su Argentina, Front Pobede ( Front of Victory) i Čile, Socijalna Partija (Socialist Party), i zemlje sa manjih prihodima kao što su Bolivija, Pokreti koji naginju ka socijalzmu (Movement towoards Socialism) i Paragvaj, Patriotsko udruženje za promene (Patriotic Alliance for Change). Čak i Meksiko koji ma srednje prihode, populistički kandidat Lopez Obrador (López Obrador), iako poražena, pojavila se kao deo jake neopopulističke reakcije. Iako su populistički kandidati bili uspešniji u siromašnijim zemljama, kao što su Bolivija (pod Moralesom (Morales)), Ekvador ( pod Rafaelom Koreom (Rafael Correa)) i Nikaragva (pod Danielom Ortegom (Daniel Ortega)). Korišćenjem samoniklih pokreta, populističke grupe su uspele da steknu moć, od bolje organizovanih, finansiranih i ukorenjenih gurpa kao što su Bolivijska Nacionalna Demkratska Akcija ( Nationalist Democratic Action) i Paragvajska Kolorado Partija (Colorado Party) Zemlje Latinske Amerike sa velikom stopom siromaštva, čije vlade podržavaju nepopularnu privatizaciju i proverene ekonomske zakone koji ne donose socijalne dobitke, su podložne velikom pritisku od strane populističkih političara i pokreta[70] , optužujući ih da rade u korist više i srednje – više klase[71][72], i da sarađuju sa stranim investitorima i rade u njihovu korist.[73][74]

Meksiko[uredi | uredi izvor]

U Meksiku, tokom kandidature, Andreas Manuel Lopez Obrador ( Andres Manuel López Obrador), držao je veoma emotivne govore širom zemlje o politici i kako ona utiče na ideologiju, klasama, jednakosti, bogatstvu i društvu. Andreasovo najkontraverznije ekonmsko obećanje bilo je da će proširiti mesečnu pomoć za najugroženije i starije iz Meksiko Sitija na celu zemlju i napraviti dogovor o slobodnoj trgovini sa Severnom Amerikom, kako bi zaštitio najsiromašnije.

Vladajuća partija u Meksiku, Nacionalna Partija Akcije ( National Action Party ), predstavila ga je kao opasnost za stabilnost Meksika koja je jako teško postignuta. U kritici njegovih restributnivnih obećanja, koje se odnosilo na stvaranje novog pravnog programa, nečega što je ličilo socijalno osiguranje u SAD – u, i njegove trgovinske politike, za koju su tvrdili da neće moći da ispuni sve što je u dogovoru. Ekonomsko pitanje između kapitalista i socijalista postale su ogroman deo debate. Filipe Kalderon (Felipe Calderón), kandidat PEN-a, predstavio je sebe ne samo kao nosioca doskorašnje ekonomske politike, nego i kao proaktivni kandidat, kao bi se distancirao od kritika svoga prethodnika Visentea Foksa (Vicente Fox) i njegovih radnji. Označio je sebe kao „poslovni predsednik“ i obećao je veći budžet zemlje, veći finansijski rast, međudržavnu trgovninu i uravnoteženu državnu potrošnju.

Neposredno nakon tesnih izbora u kojima je izborni sud utvrdio da se glasovi podudaraju i proglasio Kalderona za pobednika, Lopez je pokazao značajan uticaj koji je imao na masu, koja je zaštitni znak populističkih političara. Poveo je velike demonstracije, na trgu je okupio veliki broj pristalica njegovog pokreta. Demonstracije su trajale nekoliko meseci, i nakon što izborni sud nije uspeo da nađe dokaze koji bi preokrenuli rezultat, prestao. [75][76]

Kanada[uredi | uredi izvor]

Populistička politička idelogija je bila veoma jaka u zapadnoj Kanadi i Kvebeku, pošto je promovisana od strane lokalne Socijalne Kredit Partije (Social Credit parties) u zapadnim delovima i u Kvebeku, i kroz federalnu politiku kroz Socijalnu Kreditnu Partiju Kanade (Social Credit Party of Canada) i Reformsek Partije Kanade (Reform Party of Canada).

SAD[uredi | uredi izvor]

Džordž Voles, Guverner Albame i osnivač Američke Nezavisne Partije.

Populistička mržnja prema kraljevskoj vladi podstakla je Američku Revoluciju.[77]

Bilo je nekoliko različitih populističkih pokreta u Americi.[78] Terminologija je insipirasa od strane Populističke Partije iz 90ih godina 19. veka. To je bila partija koja je obuhvatala srednjozapadne i južne farmere kao i nekoliko radničkih sindikata, koji su okarakterisali sistem kao „ Krađa njihovog mukotrpnog rada, radi bogaćenja nekolicine. [79]

Druge rane populističke partije u Americi, uključujući i Partiju Grinbek (Greenback Party), Progrsivna partija iz 1912.godine ( Progressive Party of 1912) koju je prevodio Teodor Ruzvelt (Theodore Roosevelt), Progresivna paritja iz 1924. godine (Progressive Party of 1924) koju je predvodio Rober M. (Robert M. La Follette, Sr.) i pokret Delimo Naše Bogatstvo (Share Our Wealth) koji je predovido Huj Long (Huey Long) od 1933. do 1935. godine.[80][81]

Džordž Voles (George Wallace) koji je četiri puta bio guverner Albmame, predvodio je populistički poker koji je obuhvatao pet država i pobedio sa osvojenih 13,5% glasova na predsedničkim izborima 1968. godine. Kampanjom protiv intelektualaca i liberalnih reformatora, Voles je obezbedio veliku podršku među belom radničkom klasom, koji su ga podržali u prevremenim izborima 1972. godine.[82][83] Populizam nastavlja da bude jedna od sila i u modernoj politici Amerike,naročito u izbiorima 1992. i 1996. godine. Medije su poslednjih godina identifikovala brojne populističke kandidate.ref>Stephen L. Vaughn (2007). Encyclopedia of American Journalism. Routledge. str. 397. </ref> jedan od njih je i kandidat Nezavisne Partije, milijadred Ros Perot (Ross Perot), koji se kandidovao,1996.,2000. i 2004.kao i Ralf Nader (Ralph Nader), koji je 2008. godine imao veliku populističku podršku. Predsednički kandidat Džon Edvards (John Edwards), koji se kandidovao 2004. i 2008. godin, imao je slogan „jedna ekonomska zajednica, jedno zajedničko bogastvo“.

Jop od svojih početaka, rane 2009. godine, Pokret Čajanke (Tea Party movement) koristio je populističku retoriku, naročito na teritorijama i u državma gde su na vlasti bile Demokrate. Ime Pokreta Čajanke, veliki otvoreni skupovi, populistička retorika i korišćenje raznih patriotskih simbola karakterišu antifederalne pokrete 80ih godina 18. veka. [84] U skorijim primerima populističkih pokreta, pripadnici pokreta za akciju su koristili slogan „ Mi smo 99%“. Čelnici ove organizacije koristili su frazu „1%“ koja se odnosila na na Amerikance koji su veoma bogati. Verovali su da taj jedan procenat kreira ekonomsku nestabilnost i rušu mreže socijalne stabilnosti kako bi sproveli novi plan. Izabrali su profeosre političkih nauka Džoa Londesa (Joe Lowndes) i Doriana Varena (Dorian Warren) koji su postavili pitanje, da li je Vol Strit populistički pokret. Složili su se da je to bio prvo veliki populistički pokret u SAD još od 1930. godine.[85][86]

u 2015 – 16 u predsedničkoj politici, istakla su se dva populistička pokreta tokom izbora 2016. godine. Prvim, unutar Demokratske stranke, uključuje pokret koji je veoma popularan među mlađim glsačima koji podržavaju Senatora Bernija Sandersa ( Bernie Sanders). On poziva na revoluciju protiv kapitalističke pohlepe i političke moći. Kao kada su populisti krajem 19. veka napali milionere, tako je i Sanders sada napao milijardere, govoreći kako se stvara veliki jaz između ljudi koji su jako bogati i ljudi i onih koji su veoma siromašni. Druga se nalazi unutar Republičke partije, i to je nacionalni pokret koji podržava biznismena Donalda Trampa (Donald Trump). Privlači „Srednju Ameriku“ kroz priče o nacionalnom ponosu, agresivnoh trgovinskoj politici. I Sanders i Tramp su buili populisti i protvi establišmenta, iako se njihova politička verovanja potpuno razlikuju.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ "politička doktrina koja podržava snagu i prava običnih ljudi i njihovu borbu protiv privilegovane elite" that supports the rights and powers of the common people in their struggle with the privileged elite." Univerzitet Prinston http://wordnetweb.princeton.edu/perl/webwn?s=populism
  2. ^ Cas Mudde, "Populistički duh vremena." Vlada i opozicija 39.4 (2004): 542-563 at p 560.
  3. ^ Canovan, Margaret (1981). Populism. Houghton Mifflin Harcourt (HMH). str. 5. 
  4. ^ Albetraci, Daiel; MkDonel, Dankan (2008). „21. vek Populism” (PDF). Palgrave MacMillan. str. 3. 
  5. ^ Kitschelt, Herbert (with McGann, Anthony), 1995, The Radical Right in Western Europe. A Comparative Analysis, Ann Arbor: University of Michighan Press
  6. ^ Laklau, Ernesto, 2005, Razolzi Populizma, London: Verso
  7. ^ Taguieff, Pierre-Andre, 2002, L'illusion populiste, Paris: Berg International
  8. ^ Canovan, Margaret. 1981. Populism.
  9. ^ Betz, Hans-Georg. 1994. Radical Right-wing Populism in Western Europe.
  10. ^ Kazin, Michael. 1995.The Populist Persuasion: An American History.
  11. ^ Boyte, Populism and John Dewey
  12. ^ Harry C. Boyte. "Introduction: Reclaiming Populism as a Different Kind of Politics." The Good Society 21.2 (2012): 173–176. Project MUSE. Web. 21 Oct. 2013. <http://muse.jhu.edu/>(Potrebna je prijva, kako bi se pogledao dnevnik)
  13. ^ And The Winner Is…The Hollywood Elite, January 27, 2009
  14. ^ Canovan, Populism, pp. 13, 128–138
  15. ^ Ferkiss 1957.
  16. ^ Dobratz and Shanks–Meile 1988
  17. ^ Berlet and Lyons, 2000
  18. ^ Peter Fritzsche (1990). Rehearsals for fascism: populism and political mobilization in Weimar Germany. Oxford University Press. 
  19. ^ Catherine Fieschi (2004). Fascism, Populism and the French Fifth Republic: In the Shadow of Democracy. Manchester U.P. 
  20. ^ Gino Germani (1978). Authoritarianism, Fascism, and National Populism. Transaction Publishers. 
  21. ^ Mary Rupert 1997: 96.
  22. ^ Fritzsche 1990: 149–150.
  23. ^ Berlet 2005.
  24. ^ Cyprian Blamires (2006). World Fascism: istorijska enciklopedija. ABC-CLIO. str. 56. 
  25. ^ Tom Scott, The Early Reformation in Germany: Between Secular Impact and Radical Vision. Ashgate, 2013.
  26. ^ Vokabular des Nationalsozialismus. 
  27. ^ Fritzsche 1990: 149–150, 1998
  28. ^ a b „PEUPLE ! QUEL PEUPLE ! - DÉRIVES POPULISTES - LE PEUPLE ! QUEL… - LE PEUPLE ! QUEL… - Le blog de alain laurent-faucon”. 
  29. ^ Le mythe du peuple et la société française du XIXe siècle, JSTOR
  30. ^ Fascism, Populism and the French Fifth Republic. 
  31. ^ Biorcio, Roberto (2003), „The Lega Nord and the Italian Media System”, The Media and Neo-Populism, Praeger Publishers, str. 85 
  32. ^ SPIEGEL ONLINE, Hamburg, Germany (28. 9. 2010). „Continent of Fear: The Rise of Europe's Right-Wing Populists”. SPIEGEL ONLINE. 
  33. ^ „Europe | Italy returns Berlusconi to power”. BBC News. 2008-04-15. Pristupljeno 2014-05-20. 
  34. ^ [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. фебруар 2014)
  35. ^ "We appeal to the instincts of people. We are populists for real. There is nothing to be ashamed of" Grillo, confessione a eletti M5S: ‘Finzione politica l’impeachment di Napolitano’ Il Fatto Quotidiano, October 30, 2013
  36. ^ „Riepilogo Nazionale - Camera - Elezioni Politiche 24-25 febbraio 2013 - la”. Repubblica.it. 2013-01-25. Приступљено 2014-05-20. 
  37. ^ Guillermo A. O'Donnell, Bureaucratic authoritarianism: Argentina, 1966–1973, in comparative perspective. Berkeley: University of California Press, 1988, ISBN 0-520-04260-3, pages 9/10
  38. ^ John D. French, The Brazilian workers' ABC: class conflict and alliances in modern São Paulo. University of North Carolina Press, 1992, ISBN 0-8078-4368-7, page 4.
  39. ^ Walter Laqueur,ed. Fascism: A Readers' Guide : Analysis, Interpretations, Bibliography. Berkeley: University of California Press, 1978, ISBN 0-520-03642-5, page 255
  40. ^ Rafael Torres Quintero & Rafael Quintero López, El mito del populismo: análisis de los fundamentos del Estado ecuatoriano.Quito: Universidad Central del Ecuador, 1980, page 27
  41. ^ Mehmet Uğur & Nergis Canefe, eds., Turkey and European integration: accession prospects and issues. London, Routledge, 2005, ISBN 0-415-32656-7, page 51
  42. ^ [links.jstor.org/sici?sici=0022-3816(195311)15%3A4%3C582%3APA%3E2.0.CO%3B2-%23]
  43. ^ Octavio Rodríguez Araujo, Derechas y ultraderechas en el mundo. Mexico: Siglo XXI, 2004, ISBN 968-23-2519-6, page 140
  44. ^ Íñigo Bolinaga, Breve historia del fascismo. Madrid: Nowtilus, 2008, ISBN 978-84-9763-452-6, page 242
  45. ^ In 1952, viz., Vargas' Labor Minister in Brazil saw his tasks in fervently anticommunist terms: to battle ideologies opposed to "traditions" of social peace—John D. French, Drowning in laws: labor law and Brazilian political culture. University of North Carolina Press, 2004, ISBN 0-8078-5527-8, page 81
  46. ^ Francisco Weffort, O populismo na política brasileira. Rio de Janeiro:Paz e Terra, 1978, page 43.
  47. ^ Stephen G. Rabe, Najopasnija era u istoriji: Džon F. Kenedi se suporsatavlja komunističkoj revoluciji u Latino Americi. Chapel Hill: University of North Carolina Press, 1999, ISBN 0-8078-4764-X, page 66
  48. ^ John D. French, The Brazilian workers' ABC: class conflict and alliances in modern São Paulo, page 262
  49. ^ Mary P. Lassiter,ed., Economics, politics and social issues in Latin America. New York: Nova Science Publishers, 2007, ISBN 978-1-60021-182-9, page 25
  50. ^ Thomas E. Skidmore, The Politics of Military Rule in Brazil, 1964–1985. New York: Oxford University Press US, 1989, ISBN 0-19-506316-3, page 265
  51. ^ Jolle Demmers, Alex E. Fernández Jilberto, Barbara Hogenboom, eds. Miraculous metamorphoses: the neoliberalization of Latin American populism. New York: St. Martin's Press, 2001, ISBN 1-85649-887-5, page 11
  52. ^ Kirk Andrew Hawkins, Venezuela's Chavismo and Populism in Comparative Perspective. Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-76503-9, page 51
  53. ^ „Search”. Pristupljeno 25. 4. 2015. 
  54. ^ Anonymous. „Populist Left in South America”. 
  55. ^ Luiz Renato Vieira, Consagrados e malditos: os intelectuais e a Editora Civilização Brasileira. Brasília: Thsaurus, 1998, ISBN 85-7062-139-6, page 41
  56. ^ Rüdiger Dornbusch & Sebastian Edwards, eds. The Macroeconomics of populism in Latin America. Chicago: The University of Chicago Press, 1991, ISBN 0-226-15844-6, page 16
  57. ^ „Populist Policies In The Transition To Democracy”. 2. 2. 2005. 
  58. ^ Dornbusch & Edwards, The Macroeconomics of populism in Latin America, page 1
  59. ^ CURRENT ECONOMIC ISSUES IN ARGENTINA A TEACHING MODULE, Z. Edward O'Relley, November, 2001
  60. ^ Elizabeth Montes Garcés, ed., Relocating identities in Latin American cultures. Calgary: University of Calgary Press, 2007, ISBN 978-1-55238-209-7, page 74
  61. ^ DEALING WITH POLITICAL FERMENT IN LATIN AMERICA: THE POPULIST REVIVAL, THE EMERGENCE OF THE CENTER, AND IMPLICATIONS OR U.S. POLICY
  62. ^ The Impact of "Populism" on Social, Political, and Economic Development in the Hemisphere, Vladimir Torres
  63. ^ James M. Malloy, ed. Authoritarianism and corporatism in Latin America. University of Pittsburgh Press, 1977, ISBN 0-8229-5275-0, page 11
  64. ^ Víctor Alba, Historia del movimiento obrero en America latina. Eng. trans., Stanford: University of Stanford Press, 1968, page 31
  65. ^ Brian Loveman, For la Patria: politics and the armed forces in Latin America. Wilmington: Scholary Resources, Inc., 1999, ISBN 0-8420-2773-4, page 186
  66. ^ Robert C. Neville, ed., The human condition. Albany: SUNY Press, 2002, ISBN 0-7914-5346-4, page 25
  67. ^ Kirk Andrew Hawkins, Venezuela's Chavismo and Populism in Comparative Perspective. New York: Cambridge University Press, 2010, ISBN 978-0-521-76503-9, page 84
  68. ^ Steve Ellner & Daniel Hellinger, eds., Venezuelan politics in the Chávez era: class, polarization, and conflict. Boulder: Lyne Rienner, 2003, ISBN 1-58826-297-9, page 67
  69. ^ „BBC NEWS - Business - Venezuela-US trade under the microscope”. 
  70. ^ Patricio Navia and Ignacio Walker, Chapter 8, Political Institutions, Populism, and Democracy in Latin America, in Scott and Timothy R. Scully (ed), Democratic Governance in Latin America, Stanford University Press, 2008, pp. 2–3
  71. ^ „En 16 años, los gobiernos neoliberales democratizaron el hambre. Discurso de Daniel Ortega en Estelí”. 
  72. ^ Pemex y los GOBIERNOS NEOLIBERALES, ALBERTO TORRENTERA
  73. ^ Upside Down World. „Bolivia y el mandato progresista en Latinoamérica”. Pristupljeno 25. 4. 2015. 
  74. ^ Roberto. „¡A babor!”. 
  75. ^ „Mexico”. Pristupljeno 25. 4. 2015. 
  76. ^ The Challenge of Closely Fought Elections, Whitehead, Laurence Project MUSE – Journal of Democracy, Volume 18, Number 2, April 2007
  77. ^ Robert P. Formisano, For the People: American Populist Movements from the Revolution to the 1850sonline
  78. ^ Michael Kazin, The Populist Persuasion: An American History (1995).
  79. ^ David M. Kennedy and Lizabeth Cohen (2015). American Pageant, 15th ed. Cengage Learning. str. 525. 
  80. ^ Steven J. Rosenstone, Third parties in America (Princeton University Press, 1984)
  81. ^ Ronald P. Formisano, For the People: American Populist Movements from the Revolution to the 1850s (2009)
  82. ^ Behind the Backlash. 
  83. ^ Joel Rogers (1. 6. 2000). „America's Forgotten Majority”. The Atlantic. 
  84. ^ Paul Boyer; et al. (2012). The Enduring Vision: A History of the American People, concise edition. Cengage Learning. str. 805. 
  85. ^ Joe Lowndes and Dorian Warren, Occupy Wall Street: A Twenty-First Century Populist Movement? Dissent October 21, 2011
  86. ^ Sheetal D. Agarwal, et al., "Grassroots organizing in the digital age: considering values and technology in Tea Party and Occupy Wall Street." Information, Communication & Society (2014) 17#3 pp: 326–341.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Marija_Ribac/песак&oldid=22884667”