Корисник:Marija Ribac/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Популизам је политичка оријентација или становиште којe се односи на интересовања и схватања целокупне популације (попут нада и страхова), нарочито када представља контраст нове колективне свести уперен против важећих статус КВО интереса било којег доминантног политичког сектора.[1]

Политичке партије и политичари често користе термине „популиста“ и „популизам“ као погрдне термине уперене против својих политичких противника. Такво становиште посматра популизам као орјентацију која је у емпатичним односима са јавношћу( нарочито кроз реторику или нереалне предлоге) у циљу повећања демагошке свести у политичком сектору.[2]

Академске дефиниције[уреди | уреди извор]

Академске дефиниције популизма су умногоме варирале током векова, а термин је често био коришћен на много лабавих и недоследних начина, да би се означиле жалбе на народ, демагогија и CATCH ALL политика , као ознака за нове врсте странака чије класификације су нејасне. Фактор за који се традиционално сматра да умањује вредност "популизма" као категорије био је, како Маргарета Канован наводи у својој студији „Популизам“ из 1981, тај да, за разлику од конзервативаца или социјалиста, популисти ретко себе називају "популистима" и обично одбацују тај термин онда када им је упућен.[3] Ипак, последњих година, академици су произвели дефиниције популизма који омогућавају популистичку идентификацију и поређење. Даниел Албертаци и Данкан Мекдонел дефинисали су популизам као идеологију која гарантује честит и хомоген скуп људи против скупа елита и опасних „других“ који су заједно описани као они који лишавају(или покушавају да лише) суверен народ њихових права, вредности, просперитета , идентитет, и гласа.[4] Уместо да сагледа популизам у смислу посебних социјалних база, економских програма, проблема бирачких тела ( о чему често дискутује десно крило популизма),[5] овај тип дефиниције је у складу са приступима научника као што су Ернесто Лаклоа[6] , Пјер - Андре Тагуиф[7] , Ивс Мени и Ив Сурел, од којих су сви тежили да се фокусирају на популизам по себи сам, радије него да га третирају као посед других идеологија.

Иако је САД и Европи тренутно тренутно постоји тежња да популизам буде повезан са десничарским партијама, централно начело популизма прокламује да демократија треба да одражава чисту и непомућену вољу народа, што значи да он лако може да се сврста и међу десничарске и левичарске идиологије. Међутим, док су лидери популистичких покрета у последњих неколико деценија тврдили да се налазе на левој или десној линији политичког спектра, постојало је и много популиста који одбацују такве класификације и тврде да не припадају ни левом ни десном крилу.[8][9][10]

Иако се термин „ популиста“ у медијима и политичким дебатама нјачешће користи као негативан, постоје изузеци, нарочито у Сједињеним Америчким Државама. У овом случају, изгледа врло вероватно да је то због сећања и традиције ранијих демократских покрета (на пример: пољопривредних покрета, покрета „Нова подела“, као и покрета за грађанска права) који се често називају популистички подједнако од стране њихових присталица, али и оних који то нису.[11]

Неки научници тврде да популистичка организација за оснаживање представља повратак старијих "Аристотеловаца",односно политике хоризонталних интеракција међу једнакима, која је другачија у погледу решавања проблема јавног значаја.[12] Популизам обухвата леве и десне политичке облике, чак и оне центалне, као и облике који окупљају групе и појединце различитих страначких ставова. Употреба популистичке реторике у Сједињеним Америчким Државама недавно је укључила и одредницекао што су „моћни судски адвокатски лоби“, „либерална елита" или „Холивудска елита ".[13] Примери популистичке реторике са друге странеполитичког спектра су анти-корпоративни похлепни погледи покрета „Окупај Вал Стрит“ на тему „Две Америке“ 2004. године у кампањиПредседничке Демократске странке Џона Едвардса. Популисти су од стране неких политичара виђени као у великој мери демократске и позитивне снаге у друштву, док крило учених у областима политичких наука тврди да су популистички масовни покрети ирационални, као и тода уводе нестабилност у политичке процесе. Маргарет Канован тврди да су оба супростављена става неисправна. Она је дефинисала две основне гране популизма у светским оквирима: аграрни и политички и издвојила седам његових различитих подкатегорија:

Аграрни[уреди | уреди извор]

  • Робни фармерски покрети са радикалним економским плановима, као што је „Америчка народна партија“ са краја 19. века.
  • Натурални сељачки покрети, као што су полицијске снаге„Источно-европскогзеленог устанка“, које су пратиле Први светски рат
  • Интелектуалци романтичног погледа на сељаке и пољопривреднике који се баве тешким радом, изградња радикалних аграрних покрета попут оног руског „народники“.

Политички[уреди | уреди извор]

  • популистичка демократија, укључујући и позиве за више политичко учешће путем реформи, као што је коришћење популарног референдума.
  • популизам политичара у знаку не-идеолошких жалби за "народ", у циљу да се изгради јединствена коалиција.
  • Реакционарски популизам, попут белепобуне коју је организовао Џорџ Валас.
  • популистичка диктатура коју је установио Гетулио Варгас у Бразилу. [14]

Фашизам и популизам[уреди | уреди извор]

Научници су тврдили да су се популистички елементи понекад појављивали и у оквиру ауторитарних или фашистичких покрета.[15][16][17][18][19][20] Завереничко жртвовање запослених од стране разних популистичких покрета може створити "колевке фашизма."[21] Национални Социјалистички популизам је био у некој врсти интеракције и омогућио је фашизам у међуратној Немачкој.[22] У овом случају, узнемирени популисти средње класе су у периоду пре Наци Вајмар периода мобилисали свој бес на власт и крупан бизнис. Нацисти су паразитирали на облицима и темама популиста, преселивши своје припаднике далеко на десну страну путем идеолошких жалби које укључују демагогију, испаштања и завереништво.[23]"Према Фричеу:

"Нацисти су исказали популистичку чежњу за конституентима средње класе, истовремено се залагавши за јаку и анти-марксистичку мобилизацију против "неприродне" поделе странака иорганизованих интересних група. Национални социјалисти су сматрали себе представницима Заједнице, наводно издате и запуштене Немачке јавности.... Ломивши социјалне баријере статуса и касти, славећи макар популистички реторички идеал народног заједништва".

У Аргентини се 1940. године појавио локални бренд ауторитарног популизма познат као „перонизам“, након лидера Хуан Перона. Настао је из интелектуалног ауторитарног покрета 1920-их и 1930-их година које су делигитимисале демократију.[24]

Историја[уреди | уреди извор]

Европа[уреди | уреди извор]

Класични популизам[уреди | уреди извор]

Реч популизам потиче од латинске речи populus што значи народ (у смислу "нације", као у синтагми: "Римски народ" (Populus Romanus), не у смислу "вишеструких појединих лица"као у реченици :"Данас нас посећују неки људи"). Стога се популизам залаже за владавину народа у целини (то јест, масе). Ово је у супротности са аристократијом, синархијом или плутократијом, од којих свака представља идеологију која заступа владавину малих привилегованих група над масом.[25]

Популизам је чест политички феномен у историји. Популари су били незванична фракција у Римском сенату, чије присталице су познате по свом популистичком дневном реду. Они су покушали да владају мобилисаним масама Римљана. Неки од најпознатијих су Тиберије Грах, Гај Марије, Јулије Цезар и Цезар Августус, од којих су сви, на крају, користили референдум да би заобишли римски Сенат и апеловали на људе директно.

Рани модерни период у Европи[уреди | уреди извор]

Главни производи: Немачки сељачки рат и Револт Комунероса Популизам је порастао током реформација; Протестантске групе попут Анабаптиста формирали су идеју о идеалним теократским друштвима, у којима би сељаци били у стању да сами читају Библију. Покушаји да се оваква друштва установе одвијали су сетоком немачког сељачког рата (1524-1525) и „Мунстер Ребелиона“ (1534-1535). Сељачки покрет на крају није успео, како су градови и племићи склопили мир са кнежевским војскама, које су обновиле стари поредак под именом Светог Римског Царства Карла Петог, кога је у немачким аферама представио његов млађи брат Фердинанд. Исти услови допринели су избијању Енглеске револуције од 1642-1651, познате и под називом Енглески грађански рат. Овакви услови су довели до ширења идеологија и политичких покрета међу сељацима, самозапосленим занатлијама и људима радничке класе у Енглеској. Многе од ових група су имале догматска протестантска верска убеђења. Међу њима су били и Пуританци.

Немачка[уреди | уреди извор]

Фрдрих Лудвиг Јан, Лутерански министар, професор на Универзитету у Берлину и "отац гимнастике" увео је концепт Волкстум, расни појам чије се значење ослања на суштину једног народа који је изгубљен у Индустријској револуцији. Адам Милер отишао је и корак даље, излагањем државе као веће јединице од државне институције. Ова патерналистичка визија аристократије која се бави друштвеним поретком имала је тамну страну и она се састојала у томе што су насупрот силама модерности стајали Јевреји за које се говорило да изједају државу. Популизам је такође имало улогу у покретању подршке средње класе за нацистичке партије у Вајмару .[26] [27] У овом случају, узнемирени популисти средње класе су, у периоду пре Вајмар нациста, усмерили свој бес на државу и крупне бизнисмене.Према Фричеу:

"Нацисти су исказали популистичку чежњу за конституентима средње класе, истовремено се залагавши за јаку и анти-марксистичку мобилизацију против "неприродне" поделе странака иорганизованих интересних група. Национални социјалисти су сматрали себе представницима Заједнице, наводно издате и запуштене Немачке јавности.... Ломивши социјалне баријере статуса и касти, славећи макар популистички реторички идеал народног заједништва".[28]

Француска[уреди | уреди извор]

У касном 18. веку, Француска револуција, иако на челу са богатим интелектуалцима, такође је могла бити описана као манифестација популистичког сентимента против елитистичких ексцеса и привилегија старог режима.[28] У Француској, популистички и националистички слика била је више мистична, метафизичка и литерарарна у стварности.[29] Историчар Jules Michelet (некада се називаи популистом) спојио је национализам и популизам схватањем људи као мистичног јединства, који су уједно покретачка снага историје у којојбожанство налази своју сврху. Michelet посматра историју као борбу између духа и материје; Он тврди да Француска има посебно место, јер су Французи постали један народ кроз једнакост, слободу и братство. Због тога је он веровао да француски народ никада не може да греши. Michelet-ове идеје нису социјализам, нити рационална политика, будући да његов популизам увек смањује, или чак маскира социјалне класне разлике.

Током 1950-их, Пјер Поујаде је био вођа десничарског популистичког покрета Union de Defense Commercants et Artisans. [30]Жан Мари Ле Пен (који је био најмлађи посланик УДЦА у 1950.) може се окарактерисати као популиста десног крила или екстремно-десни популиста. Француски Национални фронт, на чијем је челу тренутно Марине Ле Пен, је једна од најуспешнијих популистичких партија у Европи.

Италија[уреди | уреди извор]

Силвио Берлускони,Премијер Италије.

Силвио Берлускони, лидер партије „Форца Италија“ и премијер Италије готово десет година. Пример модерног популизма може се проучавати на примерима садашње италијанске политике. Када је Силвио Берлускони ушао у политику 1994. године са својом новом партијом „Форза Италија“, створио је нову врсту популизма усмереног ка контроли медија.[31] Берлускони и његови савезници освојили су троје избора: 1994. године, 2001. године и, са својoмновoм десничарском партијом „Слобода људи“,у 2008. години; био је премијер Италије скоро десет година.

Још једна италијанска популистичка партија је „Лега Норд“ [32]. Основана је 1991. године као федерација неколико регионалних странака северне (и централно-северне) Италије, од којих је већина изнедрила и проширила део бирачког тела током 1980-тих. „Лега Норд“ је била главни савезник Берлусконијевим странама, укључујући и, од недавно, „Људе слободе“. Политички програм „Лега Норд-а“ који се залаже за трансформацију Италије у федералној држави, фискални федерализам и већу регионалну аутономију, посебно северног региона. Повремено је заговарала и сецесију Севера, који је названа„ПАДАНИА“. „Лега Норд“ се такође бори за имплементацију строжих правила и закона, како би контрастирао ширењу ислама у Европи. То је у супротности са турским чланством у Европској унији, па се сматра једним од еуроскептичних покрета. Он такође истиче борбу против илегалне имиграције. Најбољи изборни резултат „Лега Норда“ био је у 1996, на општим изборима, где је стекао 10,8% гласова. На изборима 2008. године лига подржали Берлусцонијеву деснице коалицију, помажући да победи, пошто добила 8,3% гласова, 60 посланика и 26 сенатора.[33] У 2009. Беппе Грилло, бивши комичар, блогер и активиста, оснива Фиве Стар покрет. Залаже се за директну демократију, слободан приступ интернету, и осуђује корупцију. Програм за М5С такође садржи елементе и левичарске и десничарске популизма и амерички стилу либертизма. Странка сматра популистички, еколог, а делимично еуроскептичних. [34] Грилло сам описао Фиве Стар покрет као популистичке у природи током политичком скупу је одржан у Риму 30. октобра 2013. године [35] У 2013. Италијански избори за Фиве стар покрет добио 25,5% гласова, са 109 посланика и 54 сенатора, постаје главни популистички и евроскептик партија у Европској унији.[36]

Латинска Америка[уреди | уреди извор]

Популизам је био веома важна снага у политичкој историји Латинске Америке, који је утицао на харизматичне лидере још од почетка двадесетог века, где су аграрни олигарси нестали под утицајем индустријског капитализма, дозвољавајући појаву индустријске буржоазије и активирање урбане радничке класе[37], која је изавала појаву реформиста и мулти класне националне политике, која је кружила око харизматичног лидера[38] , као што су Априсмо из Перуа, МНР из Боливије, и политички покрет који је кружио око Гетулија Варгаса з Бразилу, Перон из Аргентине, Лазар Карденас из Мексика, Веласко Ибара из Еквадора и остали[39]. Идеолошки Латинско амеркички популизам, који је истицао изградњу нације под ауторитарним вођством као предуслов за технолошку модернизацију, издатом од стране раног утицаја Комтеановог позитивизма. За многе ауторе као што су бразилски Октавио Јани, популизам би требало разумети као политички савез између настале индустријалске буржоазије и нове организоване урбане радне класе, у којој бивши прихватају социјалне реформе ради ових других све док радна класа остане политички подређена у мањој или већој мери ауторативној држави или некој приватном предузећу [40]. У процесу укључивања „масе“ у политички систем[41], неки марксисти као што је Франциско Вефорт констатовао је прихваћена од стране најновије урбане радне класе, обзиром на њихов пређашњи недостатак класне свести.

Упркос покушајима да се идеолошки педигре популизма устали у Латинској Америци , као што је покушо неки, као нпр. концепт који је преузет од Перонове треће позиције[42]. Земље Латинске Америке нису увек имале чисте и доследне политичке идеологије под окриљем популизма. Популистички практичари и покрети у Латино Америци су се углавном прилагођавали расположењу које је превладавло међу нацијом, померајући спектар идеологије са леве на десну страну неколико пута током њиховог политичког живота.

Када би популистички покрет 30их и 40их година 20. Века у Латинској Америци имао очигледне фашистичке призвуке који су се базирали на ауторативној политици, као што је био случај Варгасове диктатуре у Бразилу (1937–1945)[43] или Перонове нескриване симпатије[44], педесетих година популизам се прилагодио[45] све до највиших нивоа мобилизације радне класе. Дакле, није изненађујуће да је популизам 60их година 20. Века био повезан углавном са радикалима, левици, ситној буржазији, који су лишили државу неких њених функција као што је принудни апарат за управњање класама, и увели орган за представљање Нације као целине[46]. Као што је случај Гуларт владе (1961 – 1964) у Бразилу. Гуларт је описиван као ватрени популиста, који се истакао углавном реторичк и покушао да подстакне да се уз помоћ левице промени програм[47]. Чињеница је да је Гуларт на крају смењен од стране војске, али је у очима неких аутора, као и неки други популисти био суочен са опасношћу. Били су реформисти који су били у потрази са својим агендама охрабрили општу мобилозацију и класни сукоб који нису волели.[48] Стога, популизам је на крају окарактерисан, од стране војних диктатора из 70их година, коа „демагогија“ и ризик за стабилност и друштвени поредак. [49]

Да „леви“ реформисти и нациолистички популизма нису умрли током војних диктатура 70их година[50] – као доказ имамо брз повратак бразилца Леонела Бризолса у изборну политику, раних 80их- другачији бисе низ популизма десио након милитаристичке диктаторске ере. Популизам 90их година 20. Века, улогу лидера имали су људи као што су Карлос Менем из Аргентине или Фернандо Колор из Бразила, који су се прилагодили неолоберализму и економским променама, остављаући по страни националне реформе и задржавајући потребу за хариуматичним политичким лидером, ког подржава маса и који се интересује за проблеме „обичног човека“.[51] У 90им и 2000им, појавом Хуго Чавеза у Венецуели, одбија да га сматрају популистом [52] - реформисти и националисти у попуистичкој Латино Америци појавили су се са новим шаблонима, како су их нзивали поједини аутори[53], који је привукао сиромашну масу, обећавајући им редистрибутивну политику и државу која контролише своје природне ресурсе[54]. Нацрт се већ појавио, али без отворене социјалне реторике и националне политике, која је укључивала и покретање државне рафинерије Петробас, која је била ознака Варгасовог другог мандата (1951–1954) као демократски изабраног председника Бразила, и који га је на крају одвео у смрт.

У неким земљама Латинксе Америке, популизам је био фискално подржаван током периода раста који се десио у 50им и 60им годинама 20. века, током ког су порасле цене нафте и племенитих метала. Политички лидери су могли да окупе присталице међу популарном класом помоћу рестрибутивних програма током овог раста. Док је у другим земљама , популизам био историјски повезан са супоростављеним релативним падом извоза агрокултурних производа са дефицитиом потрошње и политике увоза и замене који је био усмерен на развој домаће маркете и за индустријске робе широке потрошње.[55] Популизам у Латинској Америци је био понекад критикован звог фискалне политике мнгоих њених лидера, али је била и брањена јер је дозволила историјски слабим земљама да ублаже нереде и постигну донекле мир и стабилнсот, док покрећу индустријализације великих размера. Због фискалне и финансијске политику популиста, критиковали су их конзервативни еконосмисти и политичари, који су у њој видели нефункционалну субординацију економске политике за постизање политичких циљева.[56] Неки аутори трврде да је популизам дозволио нерадикалним лидерима и партијама да управљају масом, како би их окренули против револоције. [57] 

Сматра се да популисти желе да направе реформу система, а не да збаце постојећи. Често прилагођавање националном вокабулару и уверљивој реторици, популизам је коришћен да привуче широку масу, док остатаје идеолошки неодлучан. Упркос томе, било је изузетака, и 21 веку Латино амерички популистички лидери имали су изузетно, чак углавном реторичка, социјална одступања.


Када популиси заузму чврсту позицију у економији и филозофији као што је капитализам против социјализма, позиција је подстиче јаке емоционалне рекације, о томе како је најбоље упрнаављти садашњом и будућом друштвеном и економском нациођеналном позицијом. Током Председничких избора 2006. године у Мексику, вођена је велика борба између присталица и противника популизма, кандидат Андреас Мануел Лопез Обрадор. Професор Максимилиано Корстање je спровео опсежно истраживање на Универзитету Лидс у УК на тему како се популизам развио и консолидовао у Аргентини. Користио је основу Киршенеризма и Кирхенритс, њеогов закључак открива да популизам донекле дозвољава праведнију дистрибуцију богаства, али и достаје и доста скупљи за економије. Популистичка економија није успела да стекне довољно поверење на међународном тржишту, док је богатство, од стране елите, враћено у иностранство. Популизам је дзужан да се укључи у све демократске институције да спрече неправилности. Резултат овога је да популизам потплочава пут за напредак тоталитарних влада. Ослањајући се на идеологију радикалног покрета, као што је случај Кирхенритса, има и борбених елемената који отежавају односе са стварношћу. Само уколико, законом, популзам и киршнеризам могу да водити до тероризма. Под неким условима, киршнеризам напредује и каналише личне фрустрације у повезане параноичне поруке, које наводе милитаристе да верују да су део нечега веома важног као што је историјска револуција која може да промени свет. Наговештава да се психолошке фрустрације и популизам неминовно преплиићу.


Неједнакост[уреди | уреди извор]

Популизам у Латино Америчким земљама има и економску и идеолошку страну. Популизам се у Латино Америци бавио проблемима, не конкретно капиталистичко економским развојем, али неке делове[58] . У позадини врло неједнаког друштва у коме су људи подељени на веома мали број богатих и велики број врло сиромашних људи, чак и у земљи као што је Аргентина, где је јака и образована средња класа врло битан део популације..[59] Кључна улога државе у популизму Латино Америке, као институције је да буде посредник између традиционалних елита и људи генерално[60]. Масама сиромашних људи привлачно звуче приче о стицању моћи, тако да су популисти обећавају толико тражену храну, склониште, запослење, основне социјалне потребе, као и приходе. Када дођу до политичке моћи, неће увек бити у стању да испуне сва обећања, али скоро увек успевају да обезбеде основне потребе. [61][62]

Америчка Политика[уреди | уреди извор]

Пошто је један од идеолошких обележја Латино Америке популизам, представљао побољшање и идентификацију са државом[63], укључујући и национализацију земље, природних ресурса, као и кључних иднустрија[64]. САД се мешао у Латино америчку владу, кад год би приметили да популизам прети да угрози њихове интересе: 1954. године пуч у Гватемали, када је влада популисте Арбенца (Arbenz) свргнута од стране људи који су били плаћени од стране америчке компаније „Удружено воће“ (United Fruit) и америчког амбасадора. Такође је Америка пружала подршку пучу у Бразилу 1964.године[65]. Још један пример можемо видети и у Колумбији, конкретно након атентата популистичког вође Хорхеа Елиесера Гаитана (Jorge Eliécer Gaitán) априла 1948. године. Гаитан је спровео реформу као и друге популистчке иницијативе, а сматра се да је његово убиство спречило развој популизма у политици саме државе.[66]

Популистички социјализам[уреди | уреди извор]

Хуго Чавез, Оснивач покрета ПСУВ и бивши Председник Венецуеле.

Популизам је одувек представљао велику снагу за Латинску Америку. Популизам је скоро напредавао под утицајем левице и обећане су далекосежне социјалистичке промене , као оне што су се десиле под Хуго Чавезом (Hugo Chávez) и у Боливији под Евом Моралес (Evo Morales), међутим овај процес су неки видели као контрадикторан јер покушава да помеша традицилонално са народним и харизматичне владањес са доктрином социјализма[67]. У ствари социјалистичке промене у данашњој Венецуели углвном подразумевају да приходе од резерви нафте дају сиромашнима као неки облик социјалне помоћи, која ће им временом омогућити социјалну трансформацију. За неке ауторе, што се идеологије тиче, Чавезов политички печат представља више враћање традиционалном популистичком национализму и рестрибутивизму.[68] Влада Венецуеле често оптужује САД за покушаје да се Чавез збаци са власти, пошто су подржавали пуч против њега. Чавез је био један од људи који су отворено говорили о спољној политици САД-а. Упркос свему томе, трговина између земаља је била настављена, због ограничења нафте и блиизине тих двеју земаља. Као што популистичка традиција сматра људе као политичким субјектима, довољно је рећи да, у 21. веку, да велики број глсача Латинске Америке живи у огрмном сиромаштву, али је она и даље уточиште за нове популистичке кандидате.[69]


До 2008. године влада је са различитим облицима популизма и неких облика левице, социјалдемократа или демократских социјалиста доминирала у свим земљама Латинске Америке, сем Колубмије, Ел Салвадора и Мексикаref name="msnbc.com">„More leftist leaders in Latin America - World news - Americas - NBC News”. msnbc.com. </ref>. Ова политичка смена укључује и развијене земље као што су Аргентина, Фронт Победе ( Front of Victory) и Чиле, Социјална Партија (Socialist Party), и земље са мањих приходима као што су Боливија, Покрети који нагињу ка социјалзму (Movement towoards Socialism) и Парагвај, Патриотско удружење за промене (Patriotic Alliance for Change). Чак и Мексико који ма средње приходе, популистички кандидат Лопез Обрадор (López Obrador), иако поражена, појавила се као део јаке неопопулистичке реакције. Иако су популистички кандидати били успешнији у сиромашнијим земљама, као што су Боливија (под Моралесом (Morales)), Еквадор ( под Рафаелом Кореом (Rafael Correa)) и Никарагва (под Даниелом Ортегом (Daniel Ortega)). Коришћењем самониклих покрета, популистичке групе су успеле да стекну моћ, од боље организованих, финансираних и укорењених гурпа као што су Боливијска Национална Демкратска Акција ( Nationalist Democratic Action) и Парагвајска Колорадо Партија (Colorado Party) Земље Латинске Америке са великом стопом сиромаштва, чије владе подржавају непопуларну приватизацију и проверене економске законе који не доносе социјалне добитке, су подложне великом притиску од стране популистичких политичара и покрета[70] , оптужујући их да раде у корист више и средње – више класе[71][72], и да сарађују са страним инвеститорима и раде у њихову корист.[73][74]

Мексико[уреди | уреди извор]

У Мексику, током кандидатуре, Андреас Мануел Лопез Обрадор ( Andres Manuel López Obrador), држао је веома емотивне говоре широм земље о политици и како она утиче на идеологију, класама, једнакости, богатству и друштву. Андреасово најконтраверзније еконмско обећање било је да ће проширити месечну помоћ за најугроженије и старије из Мексико Ситија на целу земљу и направити договор о слободној трговини са Северном Америком, како би заштитио најсиромашније.

Владајућа партија у Мексику, Национална Партија Акције ( National Action Party ), представила га је као опасност за стабилност Мексика која је јако тешко постигнута. У критици његових рестрибутнивних обећања, које се односило на стварање новог правног програма, нечега што је личило социјално осигурање у САД – у, и његове трговинске политике, за коју су тврдили да неће моћи да испуни све што је у договору. Економско питање између капиталиста и социјалиста постале су огроман део дебате. Филипе Калдерон (Felipe Calderón), кандидат ПЕН-а, представио је себе не само као носиоца доскорашње економске политике, него и као проактивни кандидат, као би се дистанцирао од критика свога претходника Висентеа Фокса (Vicente Fox) и његових радњи. Означио је себе као „пословни председник“ и обећао је већи буџет земље, већи финансијски раст, међудржавну трговнину и уравнотежену државну потрошњу.

Непосредно након тесних избора у којима је изборни суд утврдио да се гласови подударају и прогласио Калдерона за победника, Лопез је показао значајан утицај који је имао на масу, која је заштитни знак популистичких политичара. Повео је велике демонстрације, на тргу је окупио велики број присталица његовог покрета. Демонстрације су трајале неколико месеци, и након што изборни суд није успео да нађе доказе који би преокренули резултат, престао. [75][76]

Kанада[уреди | уреди извор]

Популистичка политичка иделогија је била веома јака у западној Канади и Квебеку, пошто је промовисана од стране локалне Социјалне Кредит Партије (Social Credit parties) у западним деловима и у Квебеку, и кроз федералну политику кроз Социјалну Кредитну Партију Канаде (Social Credit Party of Canadа) и Реформсек Партије Канаде (Reform Party of Canada).

САД[уреди | уреди извор]

Џорџ Волес, Гувернер Албаме и оснивач Америчке Независне Партије.

Популистичка мржња према краљевској влади подстакла је Америчку Револуцију.[77]

Било је неколико различитих популистичких покрета у Америци.[78] Терминологија је инсипираса од стране Популистичке Партије из 90их година 19. века. То је била партија која је обухватала средњозападне и јужне фармере као и неколико радничких синдиката, који су окарактерисали систем као „ Крађа њиховог мукотрпног рада, ради богаћења неколицине. [79]

Друге ране популистичке партије у Америци, укључујући и Партију Гринбек (Greenback Party), Прогрсивна партија из 1912.године ( Progressive Party of 1912) коју је преводио Теодор Рузвелт (Theodore Roosevelt), Прогресивна паритја из 1924. године (Progressive Party of 1924) коју је предводио Робер М. (Robert M. La Follette, Sr.) и покрет Делимо Наше Богатство (Share Our Wealth) који је предовидо Хуј Лонг (Huey Long) од 1933. до 1935. године.[80][81]

Џорџ Волес (George Wallace) који је четири пута био гувернер Албмаме, предводио је популистички покер који је обухватао пет држава и победио са освојених 13,5% гласова на председничким изборима 1968. године. Кампањом против интелектуалаца и либералних реформатора, Волес је обезбедио велику подршку међу белом радничком класом, који су га подржали у превременим изборима 1972. године.[82][83] Популизам наставља да буде једна од сила и у модерној политици Америке,нарочито у избиорима 1992. и 1996. године. Медије су последњих година идентификовала бројне популистичке кандидате.ref>Stephen L. Vaughn (2007). Encyclopedia of American Journalism. Routledge. стр. 397. </ref> један од њих је и кандидат Независне Партије, милијадред Рос Перот (Ross Perot), који се кандидовао,1996.,2000. и 2004.као и Ралф Надер (Ralph Nader), који је 2008. године имао велику популистичку подршку. Председнички кандидат Џон Едвардс (John Edwards), који се кандидовао 2004. и 2008. годин, имао је слоган „једна економска заједница, једно заједничко богаство“.

Јоп од својих почетака, ране 2009. године, Покрет Чајанке (Tea Party movement) користио је популистичку реторику, нарочито на територијама и у државма где су на власти биле Демократе. Име Покрета Чајанке, велики отворени скупови, популистичка реторика и коришћење разних патриотских симбола карактеришу антифедералне покрете 80их година 18. века. [84] У скоријим примерима популистичких покрета, припадници покрета за акцију су користили слоган „ Ми смо 99%“. Челници ове организације користили су фразу „1%“ која се односила на на Американце који су веома богати. Веровали су да тај један проценат креира економску нестабилност и рушу мреже социјалне стабилности како би спровели нови план. Изабрали су профеосре политичких наука Џоа Лондеса (Joe Lowndes) и Дориана Варена (Dorian Warren) који су поставили питање, да ли је Вол Стрит популистички покрет. Сложили су се да је то био прво велики популистички покрет у САД још од 1930. године.[85][86]

у 2015 – 16 у председничкој политици, истакла су се два популистичка покрета током избора 2016. године. Првим, унутар Демократске странке, укључује покрет који је веома популаран међу млађим глсачима који подржавају Сенатора Бернија Сандерса ( Bernie Sanders). Он позива на револуцију против капиталистичке похлепе и политичке моћи. Као када су популисти крајем 19. века напали милионере, тако је и Сандерс сада напао милијардере, говорећи како се ствара велики јаз између људи који су јако богати и људи и оних који су веома сиромашни. Друга се налази унутар Републичке партије, и то је национални покрет који подржава бизнисмена Доналда Трампа (Donald Trump). Привлачи „Средњу Америку“ кроз приче о националном поносу, агресивнох трговинској политици. И Сандерс и Трамп су буили популисти и протви естаблишмента, иако се њихова политичка веровања потпуно разликују.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ "политичка доктрина која подржава снагу и права обичних људи и њихову борбу против привилеговане елите" that supports the rights and powers of the common people in their struggle with the privileged elite." Универзитет Принстон http://wordnetweb.princeton.edu/perl/webwn?s=populism
  2. ^ Cas Mudde, "Популистички дух времена." Влада и опозиција 39.4 (2004): 542-563 at p 560.
  3. ^ Canovan, Margaret (1981). Populism. Houghton Mifflin Harcourt (HMH). стр. 5. 
  4. ^ Албетраци, Даиел; МкДонел, Данкан (2008). „21. век Populism” (PDF). Palgrave MacMillan. стр. 3. 
  5. ^ Kitschelt, Herbert (with McGann, Anthony), 1995, The Radical Right in Western Europe. A Comparative Analysis, Ann Arbor: University of Michighan Press
  6. ^ Лаклау, Ернесто, 2005, Разолзи Популизма, London: Verso
  7. ^ Taguieff, Pierre-Andre, 2002, L'illusion populiste, Paris: Berg International
  8. ^ Canovan, Margaret. 1981. Populism.
  9. ^ Betz, Hans-Georg. 1994. Radical Right-wing Populism in Western Europe.
  10. ^ Kazin, Michael. 1995.The Populist Persuasion: An American History.
  11. ^ Boyte, Populism and John Dewey
  12. ^ Harry C. Boyte. "Introduction: Reclaiming Populism as a Different Kind of Politics." The Good Society 21.2 (2012): 173–176. Project MUSE. Web. 21 Oct. 2013. <http://muse.jhu.edu/>(Потребна је пријва, како би се погледао дневник)
  13. ^ And The Winner Is…The Hollywood Elite, January 27, 2009
  14. ^ Canovan, Populism, pp. 13, 128–138
  15. ^ Ferkiss 1957.
  16. ^ Dobratz and Shanks–Meile 1988
  17. ^ Berlet and Lyons, 2000
  18. ^ Peter Fritzsche (1990). Rehearsals for fascism: populism and political mobilization in Weimar Germany. Oxford University Press. 
  19. ^ Catherine Fieschi (2004). Fascism, Populism and the French Fifth Republic: In the Shadow of Democracy. Manchester U.P. 
  20. ^ Gino Germani (1978). Authoritarianism, Fascism, and National Populism. Transaction Publishers. 
  21. ^ Mary Rupert 1997: 96.
  22. ^ Fritzsche 1990: 149–150.
  23. ^ Berlet 2005.
  24. ^ Cyprian Blamires (2006). World Fascism: историјска енциклопедија. ABC-CLIO. стр. 56. 
  25. ^ Tom Scott, The Early Reformation in Germany: Between Secular Impact and Radical Vision. Ashgate, 2013.
  26. ^ Vokabular des Nationalsozialismus. 
  27. ^ Fritzsche 1990: 149–150, 1998
  28. ^ а б „PEUPLE ! QUEL PEUPLE ! - DÉRIVES POPULISTES - LE PEUPLE ! QUEL… - LE PEUPLE ! QUEL… - Le blog de alain laurent-faucon”. 
  29. ^ Le mythe du peuple et la société française du XIXe siècle, JSTOR
  30. ^ Fascism, Populism and the French Fifth Republic. 
  31. ^ Biorcio, Roberto (2003), „The Lega Nord and the Italian Media System”, The Media and Neo-Populism, Praeger Publishers, стр. 85 
  32. ^ SPIEGEL ONLINE, Hamburg, Germany (28. 9. 2010). „Continent of Fear: The Rise of Europe's Right-Wing Populists”. SPIEGEL ONLINE. 
  33. ^ „Europe | Italy returns Berlusconi to power”. BBC News. 2008-04-15. Приступљено 2014-05-20. 
  34. ^ [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (18. фебруар 2014)
  35. ^ "We appeal to the instincts of people. We are populists for real. There is nothing to be ashamed of" Grillo, confessione a eletti M5S: ‘Finzione politica l’impeachment di Napolitano’ Il Fatto Quotidiano, October 30, 2013
  36. ^ „Riepilogo Nazionale - Camera - Elezioni Politiche 24-25 febbraio 2013 - la”. Repubblica.it. 2013-01-25. Приступљено 2014-05-20. 
  37. ^ Guillermo A. O'Donnell, Bureaucratic authoritarianism: Argentina, 1966–1973, in comparative perspective. Berkeley: University of California Press, 1988, ISBN 0-520-04260-3, pages 9/10
  38. ^ John D. French, The Brazilian workers' ABC: class conflict and alliances in modern São Paulo. University of North Carolina Press, 1992, ISBN 0-8078-4368-7, page 4.
  39. ^ Walter Laqueur,ed. Fascism: A Readers' Guide : Analysis, Interpretations, Bibliography. Berkeley: University of California Press, 1978, ISBN 0-520-03642-5, page 255
  40. ^ Rafael Torres Quintero & Rafael Quintero López, El mito del populismo: análisis de los fundamentos del Estado ecuatoriano.Quito: Universidad Central del Ecuador, 1980, page 27
  41. ^ Mehmet Uğur & Nergis Canefe, eds., Turkey and European integration: accession prospects and issues. London, Routledge, 2005, ISBN 0-415-32656-7, page 51
  42. ^ [links.jstor.org/sici?sici=0022-3816(195311)15%3A4%3C582%3APA%3E2.0.CO%3B2-%23]
  43. ^ Octavio Rodríguez Araujo, Derechas y ultraderechas en el mundo. Mexico: Siglo XXI, 2004, ISBN 968-23-2519-6, page 140
  44. ^ Íñigo Bolinaga, Breve historia del fascismo. Madrid: Nowtilus, 2008, ISBN 978-84-9763-452-6, page 242
  45. ^ In 1952, viz., Vargas' Labor Minister in Brazil saw his tasks in fervently anticommunist terms: to battle ideologies opposed to "traditions" of social peace—John D. French, Drowning in laws: labor law and Brazilian political culture. University of North Carolina Press, 2004, ISBN 0-8078-5527-8, page 81
  46. ^ Francisco Weffort, O populismo na política brasileira. Rio de Janeiro:Paz e Terra, 1978, page 43.
  47. ^ Stephen G. Rabe, Најопаснија ера у историји: Џон Ф. Кенеди се супорсатавља комунистичкој револуцији у Латино Америци. Chapel Hill: University of North Carolina Press, 1999, ISBN 0-8078-4764-X, page 66
  48. ^ John D. French, The Brazilian workers' ABC: class conflict and alliances in modern São Paulo, page 262
  49. ^ Mary P. Lassiter,ed., Economics, politics and social issues in Latin America. New York: Nova Science Publishers, 2007, ISBN 978-1-60021-182-9, page 25
  50. ^ Thomas E. Skidmore, The Politics of Military Rule in Brazil, 1964–1985. New York: Oxford University Press US, 1989, ISBN 0-19-506316-3, page 265
  51. ^ Jolle Demmers, Alex E. Fernández Jilberto, Barbara Hogenboom, eds. Miraculous metamorphoses: the neoliberalization of Latin American populism. New York: St. Martin's Press, 2001, ISBN 1-85649-887-5, page 11
  52. ^ Kirk Andrew Hawkins, Venezuela's Chavismo and Populism in Comparative Perspective. Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-76503-9, page 51
  53. ^ „Search”. Приступљено 25. 4. 2015. 
  54. ^ Anonymous. „Populist Left in South America”. 
  55. ^ Luiz Renato Vieira, Consagrados e malditos: os intelectuais e a Editora Civilização Brasileira. Brasília: Thsaurus, 1998, ISBN 85-7062-139-6, page 41
  56. ^ Rüdiger Dornbusch & Sebastian Edwards, eds. The Macroeconomics of populism in Latin America. Chicago: The University of Chicago Press, 1991, ISBN 0-226-15844-6, page 16
  57. ^ „Populist Policies In The Transition To Democracy”. 2. 2. 2005. 
  58. ^ Dornbusch & Edwards, The Macroeconomics of populism in Latin America, page 1
  59. ^ CURRENT ECONOMIC ISSUES IN ARGENTINA A TEACHING MODULE, Z. Edward O'Relley, November, 2001
  60. ^ Elizabeth Montes Garcés, ed., Relocating identities in Latin American cultures. Calgary: University of Calgary Press, 2007, ISBN 978-1-55238-209-7, page 74
  61. ^ DEALING WITH POLITICAL FERMENT IN LATIN AMERICA: THE POPULIST REVIVAL, THE EMERGENCE OF THE CENTER, AND IMPLICATIONS OR U.S. POLICY
  62. ^ The Impact of "Populism" on Social, Political, and Economic Development in the Hemisphere, Vladimir Torres
  63. ^ James M. Malloy, ed. Authoritarianism and corporatism in Latin America. University of Pittsburgh Press, 1977, ISBN 0-8229-5275-0, page 11
  64. ^ Víctor Alba, Historia del movimiento obrero en America latina. Eng. trans., Stanford: University of Stanford Press, 1968, page 31
  65. ^ Brian Loveman, For la Patria: politics and the armed forces in Latin America. Wilmington: Scholary Resources, Inc., 1999, ISBN 0-8420-2773-4, page 186
  66. ^ Robert C. Neville, ed., The human condition. Albany: SUNY Press, 2002, ISBN 0-7914-5346-4, page 25
  67. ^ Kirk Andrew Hawkins, Venezuela's Chavismo and Populism in Comparative Perspective. New York: Cambridge University Press, 2010, ISBN 978-0-521-76503-9, page 84
  68. ^ Steve Ellner & Daniel Hellinger, eds., Venezuelan politics in the Chávez era: class, polarization, and conflict. Boulder: Lyne Rienner, 2003, ISBN 1-58826-297-9, page 67
  69. ^ „BBC NEWS - Business - Venezuela-US trade under the microscope”. 
  70. ^ Patricio Navia and Ignacio Walker, Chapter 8, Political Institutions, Populism, and Democracy in Latin America, in Scott and Timothy R. Scully (ed), Democratic Governance in Latin America, Stanford University Press, 2008, pp. 2–3
  71. ^ „En 16 años, los gobiernos neoliberales democratizaron el hambre. Discurso de Daniel Ortega en Estelí”. 
  72. ^ Pemex y los GOBIERNOS NEOLIBERALES, ALBERTO TORRENTERA
  73. ^ Upside Down World. „Bolivia y el mandato progresista en Latinoamérica”. Приступљено 25. 4. 2015. 
  74. ^ Roberto. „¡A babor!”. 
  75. ^ „Mexico”. Приступљено 25. 4. 2015. 
  76. ^ The Challenge of Closely Fought Elections, Whitehead, Laurence Project MUSE – Journal of Democracy, Volume 18, Number 2, April 2007
  77. ^ Robert P. Formisano, For the People: American Populist Movements from the Revolution to the 1850sonline
  78. ^ Michael Kazin, The Populist Persuasion: An American History (1995).
  79. ^ David M. Kennedy and Lizabeth Cohen (2015). American Pageant, 15th ed. Cengage Learning. стр. 525. 
  80. ^ Steven J. Rosenstone, Third parties in America (Princeton University Press, 1984)
  81. ^ Ronald P. Formisano, For the People: American Populist Movements from the Revolution to the 1850s (2009)
  82. ^ Behind the Backlash. 
  83. ^ Joel Rogers (1. 6. 2000). „America's Forgotten Majority”. The Atlantic. 
  84. ^ Paul Boyer; et al. (2012). The Enduring Vision: A History of the American People, concise edition. Cengage Learning. стр. 805. 
  85. ^ Joe Lowndes and Dorian Warren, Occupy Wall Street: A Twenty-First Century Populist Movement? Dissent October 21, 2011
  86. ^ Sheetal D. Agarwal, et al., "Grassroots organizing in the digital age: considering values and technology in Tea Party and Occupy Wall Street." Information, Communication & Society (2014) 17#3 pp: 326–341.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Marija_Ribac/песак&oldid=22884667”