Иван IV Грозни

Иван IV Грозни
Иван IV Грозни
Пуно име	Иван IV Васиљевич Грозни
Датум рођења	25. август 1530.
Период	1533 — 1584.
Претходник	Василиј III
Наследник	Фјодор I Звонар
Порекло и породица
Династија	Рјуриковичи

Иван IV Васиљевич Грозни (рус. Иоа́нн Васи́льевич, Ива́н Гро́зный, Ива́н IV) је био цар Русије, владао је од 1533. до 1584. Рођен је 25. августа 1530. године. Године 1547. прогласио се за цара свих Руса. У почетку владавине преузео је мере које су допринеле развоју државе: Москва је постала државно и црквено средиште, реформисао је војску, долази до развоја штамапарије и отварања Русије ка Европи. У почетку је владао са бољарима, а касније је преузео драконске мере против истих: Поделио је Русију на два дела: Опричнину - територију под царевом управом и Земшћину - под управом бољара. Опричници су кренули у рат против бољара - отимали су земљу и убијали. Њихови симболи су били метла и псећа глава. Завршио је владавину убивши најстаријег сина Ивана у наступу беса. Наследио га је син Фјодор, а имао је и трећег сина Димитрија.

Детињство

Иван IV. је био прворођени син тада већ старога великог кнеза Москве Василија III . У тренутку очеве смрти 1533. године Иван IV има само 3 године и титулу великог кнеза. По очевој самртној жељи током његовог малоетства регент постаје дететова мајка Јелена Глинска. Следећих пет година она успешно влада државом спречавајући покушаје државног удара, склапајући мир с Литвом и спроводећи финансијску реформу. Без обзира на те успехе она умире 1538 године као веома омражена особа због свог литванског порекла које никада није одговарало руским националистима. Колико год је тих првих пет година регенства за Ивана IV. било мирно доба толико је оно потом постала ноћна мора. Цело раздобље до пунолетства великог кнеза доба је борбе за регентску позицију између бојара династије Шујски и Белски. У тој борби они су готово потпуно заборавили на маленог кнеза који живи запуштеним и по његовом мишљењу понижавајућим животом.

Крунисање

Крајем 1546 године у водећим државним и црквеним круговима се дошло до закључка како је време за укидање регенства. Како би се тај тренутак достојно прославио донета је одлука да се Иван IV. прогласи за цара Русије. Иван је крунисан 16. јануара 1547. године круном Мономаха коју је по легенди византски цар Константин IX. Мономах даровао своме унуку великом кнезу Кијева Владимиру Мономаху Заједно с том крунидбом Иван IV. је требао изабрати између хиљаду кћерки из племићких породица своју будућу супругу. Његов избор је пао на Анастазију кћер Романа, праоца династије Романов. Ово вјенчање је закључено 1547 године.

Златно доба

Поставши пунолетан Иван IV је одлучио да настави спроводити мајчине државне реформе од којих је најважнија стварање првог руског парламента који се по први пут окупља 1549. године. Иако он тада има само ограничене овласти он ће у тренутку изумирања династије својим гласовањем одређивати новога цара. Такође мање од двије године потом нови цар сазива Свети синод Руске Православне Цркве због одређивања религијских смерница на подручју циеле државе. Жеља за модернизацијом овога младог, полетног цара се на тим парламентарним окупљањима не завршава него се доноси нови законски кодекс, формира се стајаћа војска и долази до градње првих штампарија. Покушаји отварања Русије свиету су се с друге стране, наилазили су на проблеме.

Покушај запошљавања страних стручњака завршава неуспехом 1547. године пошто је Пољско-Литванска Држава наредила њихово хапшење. Други такође неуспјех је градња прве руске прекоморске луке на ријеци Нарви 1550. године. Трговци у њу на крају нису долазили због претњи Пољско-Литванске државе и Шведске. Да би се та препрека заобишла цар ствара нову преокоцеанску луку у граду Архангелск такође без успјеха. Ни трговачки споразум склопљен с Енглеском 1553. године ту ситуацију не мења.

Без обзира на све те реформе да би био прихваћен као велики владар Ивану IV. је кренуо путем освајања. Његов велики војни успјех тада постаје припајање Казанског и Астраханског каната 1552. и 1556. године. Омамљеност тим успјесима Ивана уваљује у објаву рата против Литваније 1558. године како би Русија добила излаз на Балтичко море.

Пут у лудост

Одлучујући тренутак ове првобитно успешне владавине на крају постаје 1564. година када је Ивана издао његов генерал, који прелази на страну Пољске и Литваније чије трупе ће водити следећу годину против Москве. На вест о томе цар се напокон сломио пошто је већ од прије његов породични живот био потпуна катастрофа од које он једва задржава своју психичку стабилност.

Иван IV., је сматрао још од дјетињства да су му мајку отровали бољари што се на крају показало истинитим. Његовог сина и престолонасљедника Димитрија Старијег убила је у другој години живота дадиља у наводном несретном случају. Његова обожавана супруга Анастазија је умрла 1560. године. Иван је за ту смрт оптужио бољаре и неколико их погубио. Модерна историографија је у 20. веку током испитивања тиела цареве жене закључила да је она стварно била отрована. Иванов глувонијеми брат Јурај је такође умро 1560. године у 27 години живота што је код њега изазвало додатне сумње. Још пре та два посљедња трагична догађаја 1553. године цар је био скоро умро од болести (?). На самртној постељи он тада тражи од бољара да положе заклетву верности његовом сину што они одбијају очекујући његов смрт. У очима касније опорављеног Ивана они су тада сви били криви за велеиздају.

Због таквог развоја догађаја Иван IV 1565. године напушта Москву и објављује своју жељу да абдицира, ако му парламент не да потпуне диктаторске власти. Сви цареви захтеви на крају су прихваћени.

Крвопролиће

Том капитулацијом Иван IV. Грозни добива делове најбоље руске земље у своје руке како би с новцем са тих посједа могао финансирати властите војне снаге које о никоме другом не би зависиле. Те трупе под именом опричници су имале задатак да уништавају сваки потенцијални отпор царевој владавини. Њихово највеће забележено крвопролиће било је масовно убиство свих становника Новгорода по Ивановом наређењу. Пуно бројчано мање, али за Русију много важније постаје ликвидација цијеле обитељи Владимира од Старитсе 1569. године пошто је та династија требала наслиједити Иванову у тренутку њеног нестанка. Уз тога принца у 7 години дугом крвопролићу пада такође и велики број бољара с којима је цар имао пуно нерашчишћених рачуна због смрти унутар своје породице. Та окрутна убиства бољара су на крају ипак ретко када била толико потпуна да би завршила с елиминацијом бољарске фамилије. Конкретни примјер тога је династија Шујски чије главне представнике Андреја и Александра Иван погубљује 1543 и 1565 године. Без обзира на то посљедњи Рурјикович ће бити унук погубљеног Андреја Шујског цар Василије Шујски .

Као и сваки кољачи тако су и опричници били најобичније неспособне кукавице када би се нашли у сукобу с наоружаним противником. Тај непријатељ су били Кримски Татари чија војска 1571. године побјеђују "војску" опричника и пале Москву.

С тим догађајем Иван Грозни закључује како је покушај с "опричницима" пропао. Његов циљ у доба оснивања је био повећање државних порезних прихода и стварање војске независне од бољара. Војска је у рату с Татарима била неуспешна, а с друге стране порезна примања су ради пљачке припадника ове "специјалне војске" пропала. Немајући другог избора 1573. године Иван Грозни укида опричнике и забрањује спомињање њихова имена. Можда због грижње савести овога без обзира на крвопролића веома вјерски настројеног човјека он абдицира 1574. године препуштајући добровољно власт Симеону Бекбулатовичу .

Задње године

Ту шараду с абдикацијом Иван Грозни завршава 1576. године када му Симеон Бекбулатович враћа власт коју је наводно имао. Рат с Литвом 1558 године напокон завршава мировним споразумом 1583. године којим Москва није добила ништа. Једина територијална експанзија Руске државе овога раздобља је освајање Сибира што Иван финансијски подржава.

Посседња трагедија овога цара било је убиство властитог сина и престолонасљедника Ивана. Ходајући по двору 1581. године Иван Грозни је примјетио синову жену која се по његовом мишљењу шетала неприлично обучена. Како би доказао што мисли о њеној моди Иван Грозни ју удара што готово аутоматски доводи до побачаја. Чувши за тај догађај принц Иван који је једини могао да слободно разговара с оцем, посвађао се с њим, а цар га је у нападу беса ударио штапом у главу. Неколико дана потом принц Иван је умро, а током сахране због туге Иван Грозни удара својом главом о синов леш.

Посседње године живота Иван Грозни свима наочиглед пропада и изгледа као да има минимално двадесет година вишка. Без обзира на то пропадање он покушава по сваку цену да добије још једног сина знајући да судбина његове династије виси о танкој нити. Један од тих покушаја се догодио наводно 1584. када га саветници Богдан Белски и Борис Годунов спречавају да силује жену ( и Годунову кћер ) свог неспособног сина Фјодора И.. Стварни разлог за овај злочин се може наћи у тестирању (?) на двору и да међу бољарима рашире теорије како је она стерилна. Три дана послије Иван IV. Грозни умире од последица тровања док игра шах с Богданом Белским.

Ти његови покушаји да добије другог сина на крају су се показали успјешни пошто му се је 1582. године родио син Димитрије који ће касније наводно извршити самоубиство.

Види још

• Ана Глинска (баба Ивана Грозног)
• Борис Годунов

Спољашње везе

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Иван IV Грозни

• Грозни - наше крви („Вечерње новости“, 17. децембар 2007)