Иван IV Грозни

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иван IV Грозни

Иван IV Грозни
Иван IV Грозни

Пуно име Иван IV Васиљевич Грозни
Датум рођења 25. август 1530.
Датум смрти 1584.
Период 15331584.
Претходник/ци Василиј III
Наследник/ци Фјодор I Звонар
Порекло и породица
Династија Рјуриковичи

Иван IV Васиљевич Грозни (рус. Иоа́нн Васи́льевич, Ива́н Гро́зный, Ива́н IV; 25. август 15301584) је био цар Русије, владао је од 1533. до 1584. Године 1547. прогласио се за цара свих Руса. Познат по значајним реформама у Русији, али и окрутности према бољарима коју је примењивао у настојању да централизује власт и због убиства сина, због чега је добио назив Грозни. У почетку владавине преузео је мере које су допринеле развоју државе: Москва је постала државно и црквено средиште, реформисао је војску, долази до развоја штамапарије и отварања Русије ка Европи. У почетку је владао са бољарима, а касније је преузео драконске мере против истих: Поделио је Русију на два дела: Опричнину - територију под царевом управом и Земшћину - под управом бољара. Опричници су кренули у рат против бољара - отимали су земљу и убијали. Њихови симболи су били метла и псећа глава.

1553. основао прву штампарију у Русији, а ради јачања трговине са западном Европом 1584. подигао град Архангељск. Потукао је Татаре и освојио Казањ 1552. и Астрахан 1556, а потом припојио Сибир. Завршио је владавину убивши најстаријег сина Ивана у наступу беса. Наследио га је син Фјодор, а имао је и трећег сина Димитрија.

Детињство[уреди]

Иван IV је био прворођени син тада већ старог великог кнеза Москве Василија III. У тренутку очеве смрти 1533. године Иван IV има само 3 године и титулу великог кнеза. По очевој самртној жељи током његовог малолетства регент постаје дететова мајка Јелена Глинска. Следећих пет година она успешно влада државом спречавајући покушаје државног удара, склапајући мир с Литвом и спроводећи финансијску реформу. Без обзира на те успехе она умире 1538. године као веома омражена особа због свог литванског порекла које никада није одговарало руским националистима. Колико год је тих првих пет година регенства за Ивана IV било мирно доба толико је оно потом постало ноћна мора. Цело раздобље до пунолетства великог кнеза доба је борбе за регентску позицију између бољара династије Шујски и Белски. У тој борби они су готово потпуно заборавили на маленог кнеза који живи запуштеним и по његовом мишљењу понижавајућим животом.

Крунисање[уреди]

Крајем 1546. године у водећим државним и црквеним круговима се дошло до закључка како је време за укидање регенства. Како би се тај тренутак достојно прославио донета је одлука да се Иван IV прогласи за цара Русије. Иван је крунисан 16. јануара 1547. године круном Мономаха коју је по легенди византски цар Константин IX Мономах даровао своме унуку великом кнезу Кијева Владимиру Мономаху Заједно с том крунидбом Иван IV је требао изабрати између хиљаду кћерки из племићких породица своју будућу супругу. Његов избор је пао на Анастасију, кћер Романа, праоца династије Романов. Ово венчање је закључено 1547. године.

Златно доба[уреди]

Поставши пунолетан Иван IV је одлучио да настави спроводити мајчине државне реформе од којих је најважнија стварање првог руског парламента који се по први пут окупља 1549. године. Иако он тада има само ограничене власти он ће у тренутку изумирања династије својим гласањем одређивати новога цара. Такође, мање од две године потом, нови цар сазива Свети синод Руске православне цркве због одређивања религијских смерница на подручју целе државе. Жеља за модернизацијом овога младог, полетног цара се на тим парламентарним окупљањима не завршава него се доноси нови законски кодекс, формира се стајаћа војска и долази до изградње првих штампарија. Покушаји отварања Русије свету су, с друге стране, наилазили су на проблеме.

Покушај запошљавања страних стручњака завршава неуспехом 1547. године пошто је Пољско-Литванска Држава наредила њихово хапшење. Други такође неуспех је изградња прве руске прекоморске луке на реци Нарви 1550. године. Трговци у њу на крају нису долазили због претњи Пољско-Литванске државе и Шведске. Да би се та препрека заобишла цар ствара нову преокеанску луку у граду Архангелск такође без успеха. Ни трговачки споразум склопљен с Енглеском 1553. године ту ситуацију не мења.

Без обзира на све те реформе да би био прихваћен као велики владар Иван IV је кренуо путем освајања. Његов велики војни успех тада постаје припајање Казанског и Астраханског каната 1552. и 1556. године. Омамљеност тим успесима Ивана уваљује у објаву рата против Литваније 1558. године како би Русија добила излаз на Балтичко море.

Пут у лудост[уреди]

Одлучујући тренутак ове првобитно успешне владавине на крају постаје 1564. година када је Ивана издао његов генерал, који прелази на страну Пољске и Литваније чије трупе ће водити следећу годину против Москве. На вест о томе цар се напокон сломио пошто је већ од пре његов породични живот био потпуна катастрофа од које он једва задржава своју психичку стабилност.

Иван IV, је сматрао још од детињства да су му мајку отровали бољари што се на крају показало истинитим. Његовог сина и престолонаследника Димитрија Старијег убила је у другој години живота дадиља у наводном несретном случају. Његова обожавана супруга Анастасија је умрла 1560. године. Иван је за ту смрт оптужио бољаре и неколико их погубио. Модерна историографија је у 20. веку током испитивања тела цареве жене закључила да је она стварно била отрована. Иванов глувонеми брат Јурај је такође умро 1560. године у 27 години живота што је код њега изазвало додатне сумње. Још пре та два последња трагична догађаја 1553. године цар је био скоро умро од болести (?). На самртној постељи он тада тражи од бољара да положе заклетву верности његовом сину што они одбијају очекујући његов смрт. У очима касније опорављеног Ивана они су тада сви били криви за велеиздају.

Због таквог развоја догађаја Иван IV 1565. године напушта Москву и објављује своју жељу да абдицира, ако му парламент не даје потпуне диктаторске власти. Сви цареви захтеви на крају су прихваћени.

Крвопролиће[уреди]

Том капитулацијом Иван IV Грозни добија делове најбоље руске земље у своје руке како би с новцем са тих поседа могао финансирати властите војне снаге које ни о коме другом не би зависиле. Те трупе под именом „опричници“ су имале задатак да уништавају сваки потенцијални отпор царевој владавини. Њихово највеће забележено крвопролиће било је масовно убиство свих становника Новгорода по Ивановом наређењу. Пуно бројчано мање, али за Русију много важније постаје ликвидација целе обитељи Владимира од Старитсе 1569. године пошто је та династија требала наследити Иванову у тренутку њеног нестанка. Уз тога принца у 7 години дугом крвопролићу пада такође и велики број бољара с којима је цар имао пуно нерашчишћених рачуна због смрти унутар своје породице. Та окрутна убиства бољара су на крају ипак ретко када била толико потпуна да би завршила елиминацијом бољарске фамилије. Конкретни пример тога је династија Шујски чије главне представнике Андреја и Александра Иван погубљује 1543 и 1565. године. Без обзира на то последњи Рурјикович ће бити унук погубљеног Андреја Шујског цар Василиј Шујски .

Као и сви кољачи тако су и опричници били најобичније неспособне кукавице када би се нашли у сукобу с наоружаним противником. Тај непријатељ су били Кримски Татари чија војска 1571. године побеђује „војску“ опричника и пали Москву.

С тим догађајем Иван Грозни закључује како је покушај с „опричницима“ пропао. Његов циљ у доба оснивања је био повећање државних порезних прихода и стварање војске независне од бољара. Војска је у рату с Татарима била неуспешна, а с друге стране порезна примања су ради пљачке припадника ове „специјалне војске“ пропала. Немајући другог избора 1573. године Иван Грозни укида опричнике и забрањује спомињање њихових имена. Можда због гриже савести овога без обзира на крвопролића веома верски настројеног човека он абдицира 1574. године препуштајући добровољно власт Симеону Бекбулатовичу.

Последње године[уреди]

Шараду с абдикацијом Иван Грозни завршава 1576. године када му Симеон Бекбулатович враћа власт коју је наводно имао. Рат с Литвом 1558. године напокон завршава мировним споразумом 1583. године којим Москва није добила ништа. Једина територијална експанзија Руске државе овога раздобља је освајање Сибира што Иван финансијски подржава.

Последња трагедија овога цара било је убиство властитог сина и престолонаследника Ивана. Ходајући по двору 1581. године Иван Грозни је приметио синовљеву жену која се по његовом мишљењу шетала неприлично обучена. Како би доказао што мисли о њеној моди Иван Грозни ју удара што готово аутоматски доводи до побачаја. Чувши за тај догађај принц Иван који је једини могао да слободно разговара с оцем, посвађао се с њим, а цар га је у нападу беса ударио штапом у главу. Неколико дана потом принц Иван је умро, а током сахране због туге Иван Грозни удара својом главом о синов леш.

Последње године живота Иван Грозни свима наочиглед пропада и изгледа као да има минимално двадесет година вишка. Без обзира на то пропадање он покушава по сваку цену да добије још једног сина знајући да судбина његове династије виси о танкој нити. Један од тих покушаја се догодио наводно 1584. када га саветници Богдан Белски и Борис Годунов спречавају да силује жену (и Годуновљеву сестру) свог неспособног сина Фјодора I. Стварни разлог за овај злочин се може наћи у тестирању (?) на двору и да међу бољарима рашире теорије како је она стерилна. Три дана после Иван IV Грозни умире од последица тровања док игра шах с Богданом Белским.

Ти његови покушаји да добије другог сина на крају су се показали успешним пошто му се је 1582. године родио син Димитрије који ће касније наводно извршити самоубиство.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Иван IV Грозни