Ерих Хепнер

Ерих Хепнер (нем. Erich Hoepner; 14. септембар, 1886 — 8. август, 1944.) био је немачки генерал, један од најуспешнијих тенковских заповедника током Другог светског рата.

Живот и каријера

Меморијална табла Ериху Хепнеру и Хенингу фон Трешкову у згради Савезне скупштине у Берлину

Ерих Хепнер је рођен у Франкфурту на Одри, у провинцији Бранденбург, као син војног лекара. У немачку армију ступио је 10. марта 1905. године. Постао је поручник 18. августа 1906. у шлезвиг-холштајнском драгонском пуку бр. 13 у Мецу. После само годину дана проведених у пуку постао је пуковски ађутант.

Почетак Првог светског рата затекао га је на Ратној академији у Берлину, одакле је већ августа 1914. прекомандован за ордонанса у XVI армијском корпусу. Током рата служио је као коњички и генералштабни официр. Након рата, као капетан остао је у Рајхсверу Вајмарске Републике на дужности командира ескадрона у 2. коњичком пуку. Касније су следиле прекоманде на различите дужности, од Инспекторијата коњице у Берлину, преко штаба 1. коњичке дивизије до заповедништва над 4. потсдамским коњичким пуком. По доласку нациста на власт у Немачкој, као пуковник, од фебруара 1933. био је начелник штаба 1. дивизије, а од октобра 1934. начелник штаба I армијског корпуса. У чин генерал-мајора унапређен је 1936. године. Од октобра 1937. године командовао је 1. лаком бригадом која је 1938. реорганизована у 1. лаку дивизију. Био је један од првих заговорника оклопног наоружања и брзо-покретних јединица (нем. Schnelle Truppen) у немачкој армији. Као командант оклопних јединица касније се и доказао на бојиштима Другог светског рата. Команду над првом већом таквом јединицом преузео је 24. новембра 1938. године. Био је то XVI моторизовани армијски корпус којим је до тада командовао генерал Хајнц Гудеријан.

Прво озбиљније војно ангажовање генерал Хепнер је на челу 1. лаке дивизије доживео при заузимању Судета, а касније на челу корпуса и приликом уласка у остатак Чехословачке марта 1939.

„Стари коњаник“, како су га често називали, учествовао је и у инвазији Пољске 1939. и Француске 1940. године, за шта је заслужио Витешки крст гвозденог крста. По успешном окончању кампање на западу и паду Француске из чина генерала коњице 19. јула 1940. унапређен је у чин генерал-пуковника. Дана, 22. јуна 1941. постављен за команданта 4. оклопне групе, спремне за напад на Совјетски Савез.

Током операције „Барбароса“ командовао је својом оклопном групом на московском правцу где су се његове трупе посебно истакле у борбама око Вјазме. Почетком децембра 1941. истурене јединице Четврте оклопне армије (у коју је прерасла 4. оклопна група) генерал-пуковника Хепнера налазиле су се на само 35 километара северно од совјетске престонице Москве. Суочен са великом контраофанзивом Црвене армије, јануара 1942. био је приморан на повлачење како би сачувао своје трупе од тоталног уништења услед чега је смењен са командног положаја. На интервенцију неколицине високих војних званичника немачке армије, Хепнеру је дозвољено да се пензионише и оствари сва пензионерска права и поред Хитлеровог беса који је на себе навукао.

Осим тога што је био противник Версајског мировног споразума, Хепнер је био и један од раних опонената Хитлеровог политичког успона и учесник у неколико завера које су за циљ имале његово свргавање. Године 1938. Хепнерове јединице имале су задатак да неутралишу ангажовање снага СС-а као део планираног атентата на Хитлера. Завера је пропала али Хепнерова улога у том тренутку није била откривена. Попут других конзервативних противника нацизма сматрао је Хитлерове стратешке потезе погубним и у њима видео пут уништења Немачке. Падом Француске Хепнер је постао мање критичан према оваквој експанзионистичкој политици немачке врхушке, међутим само годину и нешто дана касније, пошто је немачки „муњевити рат“ против СССР-а доживео крах пред вратима Москве и пошто је понижавајуће „најурен“ од стране Хитлера са места команданта 4. оклопне армије, његов отпор је поново оживео. Тада већ „бивши“ генерал вратио се у Берлин и прикључио кругу отпора у војсци око генерала Олбрихта, генерал-пуковника Бека и фелдмаршала фон Вицлебена.

Као учесника неуспеле 20. јулске завере на Хитлера, у коме је имао улогу заповедника Резервне армије, Хепнера је ухапсио Гестапо. Након кратког монтираног суђења заједно са многим другим завереницима осуђен је од стране Народног суда на смрт и 8. августа обешен у берлинском затвору „Плоцензе“.

Унапређења

• Поручник, 16. август 1907.
• Потпуковник, 1. април 1930.
• Пуковник, 1. фебруар 1933.
• Генерал-мајор, 1. јануар 1936.
• Генерал-потпуковник, 30. јануар 1938.
• Генерал коњице, 1. април 1939.
• Генерал-пуковник, 19. јул 1940.

Командне дужности

• 1. лака дивизија, 1. октобар, 1938 — 1. септембар, 1939.
• XVI армијски моторизовани корпус, 1. септембар, 1939 — 22. јун, 1941.
• 4. оклопна група, 22. јун 1941 — 5. октобар, 1941.
• Четврта оклопна армија, 5. октобар, 1941 — 8. јануар, 1942.

Одликовања

• Гвоздени крст I и II класе
• Крст краљевског реда Хоенцолерна
• Витешки крст гвозденог крста (27. октобар, 1939.)

Спољашње везе

• Џејсон Пајпс, Биографије немачких официра
• Кратке биографије - Ерих Хепнер
• Носиоци Витешког крста - Ерих Хепнер
• Biography Ерих Хепнер у Немачком историјском музеју у Берлину

Референце

• Walther-Peer Fellgiebel (2000), Die Träger des Ritterkreuzes des Eisernen Kreuzes 1939-1945. Podzun-Pallas. ISBN 3-7909-0284-5
• Geralf Gemser, Darf eine Schule diesen Namen tragen? Zur Vorbildwirkung des Wehrmachtsgenerals Erich Hoepner [May a school carry for this names? To the model effect of the armed forces general Erich Hoepner], German, Marburg 2005, ISBN 3-8288-8927-1

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Ерих Хепнер