Игнац Зајпел
| Игнац Зајпел | |
| Биографија | |
|---|---|
| Датум рођења | 19. јул 1876. |
| Место рођења | Беч (Аустроугарска, сада Аустрија) |
| Датум смрти | 2. август 1932. (са 56 година) |
| Место смрти | Перниц (Аустрија) |
| Вероисповест | Католичка |
| Политичка партија | Хришћанска социјална партија |
| Мандат(и) | |
| 6. канцелар Аустрије | |
| 31. мај 1922. — 20. новембар 1924. | |
| Председник | Михаел Хајниш |
| Претходник | Јохан Шобер |
| Наследник | Рудолф Рамек |
| 8. канцелар Аустрије | |
| 20. октобар 1926 — 4. мај 1929. | |
| Председник | Михаел Хајниш Вилхелм Миклас |
| Претходник | Рудолф Рамек |
| Наследник | Ернст Штерувиц |
| уреди |
|
Игнац Зајпел (нем. Ignaz Seipel; Беч, 19. јул 1876. — Перниц, 2. август 1932.) је био аустријски прелат, католички теолог, политичар и у два наврата канцелар Прве аустријске републике.
Садржај |
Биографија [уреди]
Студије и почетак каријере [уреди]
Зајпел је матурирао 1895. из гимназије у Беч у округу Мајдлинг. Католичку теологију је завршио на универзитету у Бечу из које је стекао докторат 1903, а 23. јула 1899. је благословљен за свештеника. 1908. се хабилитовао као професор на универзитету у Бечу. Од 1907. до 1917. је био професор моралне теологије у Салцбургу. Тамо је извео своје студије о нацији и држави.[1]
Непосредно пре коначног слома Аустроугарске монархије, постао је у октобру 1918. министар за јавни рад и социјалну заштиту у кабинету Хајнриха Ламаша. У то време се бавио и писањем и објавио велики број познатих дела, међу којима је и Nation und Staat ("Нација и држава") из 1916. што му је помогло да учврсти своју каснију важну улогу у странци. У овим делима, за разлику од већине савременика који су били одушевљени Вилсоновом реториком, видео је државу, а не народ као примарну потврду суверенитета.[2]
После Првог светског рата успоставио је нову Хришћанско социјалну партију која је, када монархија више није постојала, радила само у Аустрији. Био је представник те странке све до 1930.
Први мандат [уреди]
Од 21. маја 1922. па до 20. новембра 1924. Зајпел је по први пут вршио дужност савезног канцелара Аустрије. Уз помоћ Лиге народа је развио кредитирање јавних финансирања што је допринело до увођења шилинга. Међутим ово је довело до снажног пада реалног дохотка становнишва и до раста незапослености. Као последица тога уследио је и велики штрајк железничара у новембру 1924.[3] Због ове кризе добио је оштре и нападне критике из сопствене странке, а у јуну 1924. је успео да преживи атентат на железничкој станици у којем је рањен од стране Карла Јаворека[4], незадовољног радника који је за покушај убиства осуђен на три и по године.[5] На крају је био принуђен да поднесе оставку на место канцелара државе.
Други мандат [уреди]
Током свог другог мандата Зајпелова главна политика је била у подстицању сарадње између богатих индустријалаца и паравојне, антидемократске и фашистичке формације Хеимвера да би то искористио као борбу против социјалдемократа. Тиме је постао велики непријатељ у очима социјалдемократа који су га називали „прелат без милости“ и „крвави прелат“, нарочито после јулске побуне 15. јуна 1927. године која је избила када су новине објавиле вест да су три младића националиста, који су у борби између националиста и социјалдемократа у Бургенланду убили човека и дете, били ослобођени оптужбе.[6] Тако је поново био под притиском да се повуче, што је на крају и урадио 4. маја 1929. Међутим једно кратко време је био и министар иностраних послова у влади Карла Ваугоина.[7]
Задње године живота и смрт [уреди]
Након слома аустријске банке Creditanstalt 1931. Зајпел је поново требао да буде постављен за канцелара Аустрије, али није успео да оформи владу. Иако је његова политика била обележена веровањем у независну Аустрију, касније је изјављивао да ништа није могуће без Немачке. Није био задовољан са владом у Аустрији и хтео је да створи ауторитарну државу у којој би он био председник. Међутим, после пута у Палестину оболео је и умро 2. августа 1932 од упале плућа, а боловао је и од дијабетеса и туберкулозе.[8] Сахрањен је на централном гробљу у Бечу. Његово тело је 1934. есхумирано од стране тадашњег канцелара Курта фон Шушнига заједно са телом Енгелберта Долфуса и постављено је у бронзани ковчег у једној цркви у Бечу, међутим после Аншлуса нацисти су наредили да се тела врате у гробнице.[9]
Референце [уреди]
- ^ Вилхелм Браумилер, Беч/Лајпциг 1916
- ^ Џон В. Бојер, Култура и политичка криза уБечу: Хришћански социјализам на власти, 1897-1918, стр. 411.
- ^ ((en))"АУСТРИЈА: Криза“, Time, 17. новембар 1924., Приступљено 17. 4. 2010.
- ^ ((en))"Атентати“, Приступљено 18. 4. 2010.
- ^ ((en))"АУСТРИЈА: Мизерикордијас Домини“, Time, 15. 12. 1924., Приступљено 18. 4. 2010.
- ^ ((en))"АУСТРИЈА: Протести“, Time, 25. 7. 1927., Приступљено 20. 4. 2010.
- ^ ((de))Отварање ватиканских архива важно за Аустрију
- ^ ((en))"Читуља Игнацу Зајпелу“, Time, 8. август 1932., Приступљено 20. 4. 2010.
- ^ ((en))"Јавност протестује“, Time, 6. фебруар 1939., Приступљено 20. 4. 2010.
Види још [уреди]
Спољашње везе [уреди]
- Биографија Игнаца Зајпела ((en))
- Игнац Зајпел ((de))
| Претходник: Јохан Шобер |
канцелар Аустрије (1922-1924) |
Наследник: Рудолф Рамек |
| Претходник: Рудолф Рамек |
(1926-1929) | Наследник: Ернст Штерувиц |
| Претходник: {{{пре3}}} |
{{{списак3}}} | Наследник: {{{после3}}} |
| Претходник: {{{пре4}}} |
{{{списак4}}} | Наследник: {{{после4}}} |
| Претходник: {{{пре5}}} |
{{{списак5}}} | Наследник: {{{после5}}} |
| Претходник: {{{пре6}}} |
{{{списак6}}} | Наследник: {{{после6}}} |
|
||||||||||