Роберт Мугабе

Из Википедије, слободне енциклопедије
Роберт Мугабе

Роберт Мугабе, политичар из Зимбабвеа
Роберт Мугабе, политичар из Зимбабвеа

Биографија
Датум рођења 21. фебруар 1924. (1924-02-21) (90 год.)
Место рођења Солзбери (Зимбабве)
Политичка партија Афрички народни савез Зимбабвеа (1961-1963)
Афрички национални савез Зимбабвеа (1963-1987)
Афрички национални савез Зимбабвеа – Патриотски фронт (1987-)
Диплома са Универзитет Форт Хер,
Универзитет Јужне Африке,
Универзитет у Лондону
Потпис Signature of Robert Mugabe clear.svg
Мандат(и)
2. председник Зимбабвеа
31. децембар 1987
Претходник Канан Банана
1. премијер Зимбабвеа
18. април 198031. децембар 1987.
Претходник функција установљена
Наследник Морган Цвангирај (функција била укинута до 2009.)

Роберт Габријел Мугабе (енгл. Robert Gabriel Mugabe; Солзбери, 21. фебруар 1924. (1924-02-21) (90 год.) ) је зимбабвеански политичар. Налазио се на челу владе Зимбабвеа као председник владе (1980-1987), а од 1987. године је председник државе.

Био је вођа организације Афрички национални савез Зимбабвеа, који се борио за слободу црног домородачког становништва у тадашњој Родезији.

Биографија[уреди]

Рођен је у Солзберију, данашњи Зимбабве. Дипломирао је на Форт Херу у Јужној Африци 1951. године, где се упознао са Џулијусом Њеререом, Кенетом Каундом и осталима. Студирао је још наредних неколико година на неколико различитих универзитета до 1957. године. Током боравка у Гани, био је надахнут идејама Квамеа Нкруме.

Борба за независност Зимбабвеа[уреди]

Године 1960, Мугабе се вратио у Родезију и постао члан Националне демократске партије.[1] Убрзо је влада Ијана Смита завранила деловање странке. Мугабе се затим прикључио илегалном покрету Афрички народни савез Зимбабвеа (ЗАПУ), али га је 1963. напустио и придружио се Афричком националном савезу Зимбабвеа (ЗАНУ) у борби за ослобођење Зимбабвеа од расистичке белачке владе Ијана Смита.

Влада Родезије је 1964. забранила деловање ЗАНУ-а и ЗАПУ-а, а Мугабеа су ускоро ухапсили. Током робије је два пута дипломирао право и једном економију на Лондонском универзитету[2]. Године 1974, док је још увек био у затвору, био је изабран за новог вођу ЗАНУ-а. Након што је Јужноафричка Република подстакла Родезију на блажу политику, Мугабе је коначно изашао из затвора у децембру исте године.

Јужноафрички председник Балтазар Јоханес Ворстер је, под притиском Кисинџера, присилио Ијана Смита да прекине с политиком владавине белачке мањине над црначком већином. Марта 1978. године, бискуп Абел Музорева је у договору с владом покренуо процес формирања транзиционе владе, која је требала да одржи слободне изборе. На изборима је победила Музоревина странка, али међународна заједница није приузнала изборе. Герилске организације Мугабеа и Нкомоа одбиле су сарадњу с транзиционом владом и наставиле рат против родезијске владе.

Септембра 1979. коначно су били покренути Ланкастерски мировни преговори око примирја на којима су учествовали Смит, Мугабе, Џошуа Нкомо, Звобго и остали. Све стране су се сложиле да се напише нови устав за нову Републику Зимбабве и одрже избори у фебруару 1980. године. Мугабе је на преговорима пристао на компромис и обећао да ће у будућем парламенту 20 посланичких местра бити зајамчено представницима белачке мањине и прихватио 10 година мораторијума за амандмане на устав.

Након завршетка преговора и повратка у Зимбабве, Мугабе је био одушевљено дочекан од масе људи и симаптизера.

Премијер[уреди]

Роберт Мугабе 1991. године.

На парламентарним изборима, одржаним фебруара 1980. године, Мугабеов ЗАНУ освојио је 57 од 80 посланичких места, од којих је 20 добила белачка мањина. Мугабе је у првим годинама независности Зимбабвеа настојао да формира лабаву коалицију са Џошуом Нкомоом и ЗАПУ-ом. Ово је уједно био и начин да придобије подршку народа Ндебеле на југу државе који је подупирао ЗАПУ. На северу је пак ЗАНУ добивао подршку од народа Шона. Нкомо је напослетку добио неколико функција у Мугабеову кабинету, али је већина чланства ЗАНУ-а била против компромиса.

Мугабе је под тим притиском отпустио Нкомоа из владе 1983. и он је са ЗАПУ-ом покренуо герилску борбу на југу против власти у Харареу. Између 1982. и 1985. године, већина оппора Ндебелеа била је уништена. „Католичка комисија за правду и мир Зимбабвеа“ проценила је да је у нападима владиних трупа страдало између 10.000 и 20.000 људи[3]. Мировни споразум је постигнут 1987[4], након којег су се ЗАНУ и ЗАПУ 22. децембра 1988. ујединиле у Афрички национални савез Зимбабвеа – Патриотски фронт. Џошуа Нкомо је поновно постао члан Мугабеове администрације као потпредседник Зимбабвеа[5].

Председник[уреди]

Функција премијера Зимбабвеа је укинута 1987. године, па је Мугабе исте године постао председник државе. Следио је савет танзанијског председника Џулијуса Њеререа да је за постколонијалне афричке државе тренутачно најбољи систем једностраначје, јер империјалисти и неоколонијалисти демократију у Африци искориштавају за дестабилизацију младих држава[3].

Био је изабран за председника на изборима 1990, а затим поновно 1996, 2002. и 2008. године.

Током 1990-их, нова опозиција је почела да се формира око младог Моргана Цвангираја, вође Покрета за демократске промене (МДЦ). Мугабе се први пут суочио с Цвангирајем на изборима 2002. године, победивши га са освојених 56.2 % гласова. Међународна заједница на челу с Великом Британијом, Европском унијом и САД-ом прогласила је изборе намештенима. Владе ових земаља од тада су почеле да подупиру Цвангираја.

Кризу између владе и опозиције продубио је физички напад на Цвангираја 2007. године. На изборима 2008. године ЗАНУ-ПФ је по први пут изгубила већину у парламенту (94 места), а већину је освојио МДЦ (110 места). Мугабе на председничким изборима није прешао праг од 50 % гласова, због чега је требао да се одржи други круг[6]. Цвангирај је напослетку одустао од учешћа у другом кругу због притисака и малтретирања[7]. Мугабеов шести председнички мандат започео је 29. јуна 2008. године.

Крајем 2008, тадашњи јужноафрички председник Табо Мбеки покренуо је процес преговора између Мугабеа и Цвангираја с циљем да се заврши политичка криза у Зимбабвеу. Договор је напослетку постигнут и према њему је Мугабе остао председник, Цвангирај је постао премијер, а опозиционар Артур Мутамбара заменик премијера[8][9][10][11].

Мугабе је на председничким изборима 2013. године поновно изабран за председника Зимбабвеа, освојивши 61 % гласова.[12]

Привредна и социјална политика[уреди]

Мугабе је током 1980-их спроводио социјалистички привредни програм. Зимбабвеанска привреда је 1980. и 1981. доживела снажан раст Бруто производа од 10.6 % и 12.5 %. Између 1982. и 1989. годишња стопа раста била је 2.7 %.[13] Тржишне реформе с почетка 1990-их нису имале превише успеха, због чега је развој почео да стагнира. Међународни монетарни фонд је 2010. објавио привредни раст у Зимбабвеу.[14][15] Међутим, у исто је време зимбабвеански долар 2009. доживео дугу највећу хиперинфлацију у модерној историји, након чега је суспендован из употребе.[16]

Током 1980-их су вршена улагања у ситне пољопривредне поседе, што је означило њихов раст и побољшање социјалног стања у држави. Између 1980. и 1990. смртност новорођенчади у Зимбабвеу смањила се са 86 на 49 на 1000 рађања, смртност деце до пете године опала је са 128 на 55 на 1000 живућих, просечан животни век је продуљен са 56 на 64 године. Зимбабве је имао нижу стопу смртности, вишу писменост одраслих и боље школско образовање од просека држава у развоју.[17]

Референце[уреди]

  1. ^ Olson (1996), стр. 764.
  2. ^ Christine Kenyon Jones, The People's University: 150 years of the University of London and its External students (University of London External System, 2008), pp. 148-149. ISBN 978-0-9557689-1-0.
  3. ^ а б „REPORT ON THE 1980S DISTURBANCES IN MATABELELAND AND THE MIDLANDS“ (PDF) Приступљено 14. 2. 2013.. 
  4. ^ „Calls for justice 20 years after massacre“. Zimbabwejournalists.com. 16. 1. 2007. Приступљено 14. 2. 2013.. 
  5. ^ Golenpaul (), стр. 290.
  6. ^ „BBC: Zimbabwe announces poll results“. BBC News. 5. 2. 2008. Приступљено 18. 2. 2013. 
  7. ^ Mugabe rival quits election race BBC 22. 6. 2008.
  8. ^ Chris McGreal, Africa correspondent (12. 9. 2008). „guardian.co.uk, Zimbabwe deal gives power to Tsvangirai“. The Guardian (UK) Приступљено 18. 2. 2013. 
  9. ^ „capetimes.co.za, Zimbabwe rivals reach historic power deal“. Cape Times. 5. 5. 2010 Приступљено 18. 2. 2013.. 
  10. ^ „GNU deal between Mugabe and Tsvangirai agreed on“. Harare Tribune Приступљено 18. 2. 2013.. 
  11. ^ „www.msnbc.msn, Zimbabwe power-sharing deal signed“. MSNBC. 15 9. 2008. Приступљено 18. 2. 2013.. 
  12. ^ Zimbabwe poll body acknowledges mistakes
  13. ^ World Bank Report 1991, pp. 9-10
  14. ^ „Zimbabwe economy buoyant, more reform needed: IMF“. Reuters. 11. 9. 2010.. 
  15. ^ „Zimbabwe economy growing: IMF“. 11. 9. 2010.. 
  16. ^ „On the Measurement of Zimbabwe's Hyperinflation“ (PDF). Cato Institute. Spring/Summer 2009 Приступљено 15. 8. 2013. 
  17. ^ „Zimbabwe Achieving Shared Growth“ (PDF). World Bank Приступљено 18. 2. 2013.. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :