Иди Амин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди Амин Дада

Пошаљи фотографију

Биографија
Датум рођења 1923/1924/1925.
Место рођења Кобоко или Кампала (Уганда)
Вероисповест Ислам
Професија војник
Мандат(и)
3. председник Уганде
25. јануар 1971 — 11. април 1979.
Претходник Милтон Оботе
Наследник Јусуф Луле

Иди Амин Дада (1923/1924/192516. август 2003) је био војни диктатор и председник Уганде од 1971. до 1979. године. Амин је ступио у британску колонијалну војску, одред по имену „Краљевски афрички стрелци 1946. године, и напредовао до чина генерал-мајора. Налазио се на положају команданта војске Уганде. Преузео је власт војним пучем јануара 1971, збацивши са власти Милтона Оботеа. Период његове владавине је карактерисало кршење људских права, политичка репресија, етничко чишћење, убиства политичких неистомишљеника и протеривање азијата из Уганде. Број страдалих током владавине његовог режима је остао непознат, а према проценама организација за људска права, тај број се креће од 100.000 до 500.000.

Од 1977. до 1979. године, Амин је носио необичну титулу коју је сам себи доделио: „Његова екселенција доживотни Председник Републике Уганде фелдмаршал хаџија др Иди Амин Дада, господар свих животиња на земљи и освајач Британске империје у Африци“. Током 19751976, упркос јакој опозицији, Амин постаје председник Афричке уније.

Аминов покушај анексије региона Кагере, танзанијске провинције током 1978, је довео до Угандско-танзанијског рата и пада Аминовог режима 1979. године. Амин је пребегао прво у Либију, а затим је прешао у Саудијску Арабију 1981. године, где је и преминуо 2003. године. Амин и његов режим били су теме многих играних и документарних филмова као што су Генерал Иди Амин Дада: Аутопортрет (1974), Успон и пад Идија Амина (1980) и Последњи краљ Шкотске (2006).

Рани живот[уреди]

Амин никада није написао аутобиографију нити је потврдио или оповргао било коју информацију о свом животу. Постоје контрадикторности у подацима о његовом рођењу. Већина биографских извора каже да је рођен у Кобоку или Кампали око 1925. године. Према неким подацима, Иди Амин је био син Андреаса Њабиреа (1889—1976). Њабире је био припадник народа Каква, који је прешао из католичанства у ислам 1910. године и променио име у Амин Дада. Када га је отац напустио, подизала га је породица његове мајке. Име Аминове мајке је било Аса Ате (1904—1970), припаднице народа Лугбара. Амин је похађао исламску школу у Бомбоу. Након неколико година је напустио школу и регрутован је у британску војску.

Војна каријера[уреди]

Амин је ступио у Краљевске афричке стрелце 1946. године као помоћник кувара. Према сопственој тврдњи био је приморан да ступи у војску током Другог светског рата где је учествовао у борбама у Бурми, али подаци показују да је регрутован након завршетка рата. Премештен је 1947. године у Кенију као пешадинац и служио је у 21. пешадијском батаљону Краљевских афричких стрелаца, све до 1949. године. Те године, јединица је прекомандована у Сомалију да се бори против сомалијских Шифта (банде пљачкаша). Године 1952. његова јединица је учествовала у борбама против побуњеника током устанка Мау Мау у Кенији. Исте године је унапређен у каплара, а онда у наредника 1953. године.

Године 1954. Амин је постао ефенди, (највиши чин у који је могао да буде унапређен афрички војник у британској војсци у то време). Амин се исте године вратио у Уганду, а 1961. је унапређен у поручника, тако поставши један од прве двојице Угандских војника који су добили официрски чин. Затим му је поверен задатак да смири сукоб између Карамојонга, номадског племена из Уганде и кенијских Туркана, који је настао због крађе стоке. Године 1962. унапређен је у чин капетана, а 1963. у чин мајора.

Амин је био активан спортиста током војне каријере. Био је боксерски шампион Уганде у полутешкој категорији од 1951. до 1960, а бавио се још пливањем и рагбијем.

Командант војске[уреди]

Године 1965. премијер Милтон Оботе и Амин су били умешани у шверц слоноваче и злата у Уганду из Демократске републике Конго. Како је касније тврдио генерал Николас Оленга, сарадник бившег Конгоанског лидера Патриса Лумумбе, то је био део аранжмана да се помогне трупама које су биле супротстављене Конгоанској влади, јер их је Амин снабдевао наоружањем у замену за слоновачу и злато. Поводом ових оптужби је 1966. године парламент захтевао хитну истрагу. Оботе је збацио кабаку (краља) Едварда Мутеса II, себе је прогласио извршним председником а Амина је произвео у чин пуковника и поставио га на положај команданта војске. Амин је командовао нападом на кабакину палату и приморао Мутеса да оде у изгнанство у Уједињено Краљевство, где је и остао до своје смрти 1969. године.

Долазак на власт[уреди]

Сукоб између Амина и Оботеа је кулминирао када се Амин умешао у сукобе у Судану, војно потпомажући побуну у јужном Судану и након покушаја атентата на Оботеа 1969. године. У октобру 1970, Оботе је лично преузео контролу над оружаним снагама, сменивши Амина са положаја команданта свих оружаних снага.

Сазнавши да Оботе планира да га ухапси због проневере средстава из војног буџета, Амин је преузео власт уз подршку војске 25. јануара, 1971. године, док је Оботе присуствовао самиту Комонвелта у Сингапуру. Трупе лојалне Амину су заузеле међународни аеродром, и запоселе Кампалу. Војска је опколила Оботеову резиденцију и блокирала све главне путеве. Радио Уганда је изнео оптужбе за корупцију на рачун Оботеове владе. Одушевљена маса је изашла на улице поздрављујћи мере које је Амин предузео. Амин је тада изјавио да је он војник а не политичар, и да ће војна управа имати улогу прелазне владе до нових избора, који ће бити расписани чим се ситуација нормализује. Такође је обећао да ће ослободити све политичке затворенике.

Аминови поступци су наишли на одобравње и међународне заједнице. Приредио је бившем краљу и председнику Мутеси (који је преминуо у егзилу) сахрану уз све државне почасти априла 1971, ослободио многе политичке затворенике, и поновио дато обећање о одржавању слободних избора у најкраћем могућем року, који би поново увели демократију у земљи.

Успостављање војне диктатуре[уреди]

Недељу дана по збацивању Оботеа са власти, 2. фебруара 1971, Амин се прогласио председником Уганде, врховним командантом оружаних снага, начелником генералштаба и командантом авијације. Прокламовао је укидање устава и убрзо формирао Савет одбране састављен од војних официра, са њим као на челу. Уздигао је војни суд изнад цивилног и поставио војна лица на положаје у влади. Амин је преименовао председничку резиденцију у Кампали у „Командни мост“. Расформирао је обавештајну службу под називом „Општа служба“ (ГСУ) коју је формирала претходна влада, и заменио је новом „Државном истражном управом“ (СРБ). Штаб СРБ-а у Накасеру, прдграђу Кампале је место на коме су мучени и погубљени многи Аминови политички неистомишљеници. Друге службе, као што су војна полиција и Служба јавне безбедности (ПСУ), су имале улогу да искорене свако противљење Аминовој политици.

Оботе је избегао у Танзанију, где му је заштиту пружио танзанијски председник Џулијус Њерере. Ускоро му се придружило 20 000 избеглица из Уганде, бежећи пред репресијом Аминовог режима. Опозиција је покушала да поврати власт организовањем побуне 1972. године, али без успеха.

Прогон етничких мањина[уреди]

Амин се осветио за покушај збацивња са власти 1972. чистком у војсци од Оботеових присталица, претежно припадника етничких мањина. У јулу 1971, војници који су били припадници других етничких заједница су масакрирани у касарнама, и до почетка 1972. године, око 5 000 војника припадника мањина, и бар двоструко више цивила, је просто нестало. Жртве су ускоро постали и верске вође, новинари, судије, адвокати, студенти и интелектуалци, осумњичени криминалци, и странци. У неким случајевима и цела села су у потпуности збрисана. У овој атмосфери насиља, многи су убијани из криминалне побуде или без икаквог разлога. Број тела која су плутала Нилом је био толико велики да су спречавала нормалан рад хидроелектране на Овеновим водопадима, у више наврата.

Убиства која су била етнички и политички мотивисана, наставила су се током 8 година Аминове владавине. Тачан број страдалих је остао непознат. Међународна комисија за правду је установила да број пострадалих није мањи од 80.000 и да вероватно износи око 300.000. Према подацима опозиције тај број се креће око 500.000. Неке од најпознатијх жртава су били: Бенедикто Киванука, бивши премијер и министар правде; Жанани Лувум, Ангкикански надбискуп; Џозеф Мубиру, бивши гувернер Централне банке; Френк Калимузо, продекан универзитета Макерере; Бајрон Кавадва, чувени драмски писац; и два Аминова министра: Еринајо Вилсон Оријема и Чарлс Обот Офумби.

Хенри Кјемба, Аминов министар здравља, је емигрирао 1977. у Уједињено Краљевство. Кјемба је написао и објавио Државу крви, дело посвећено Аминовој владавини.

У августу 1972, Иди Амин је објавио оно што је он назвао „економски рат“, пакет мера које су се односиле на одузимање имовине Азијатима и Европљанима. У уганди је живело око 80 000 Азијата који су махом били Индијци рођени у Уганди, чији су преци дошли у Уганду док је он још увек била Британска колонија. Многи од њих су имали фирме, укључујући и велика предузећа, која су чинила стуб економије Уганде. Амин је 4. августа 1972. донео декрет којим се из земље протерује 60.000 Азијата који нису били држављани Уганде (махом су задржали Британско држављанство). Ово је касније обухватило свих 80 000 Азијата. Већина њих који су имали Британско држављанство, око 30.000, емигрирало је у Уједињено Краљевство. Остали су отишли у Аустралију, Канаду, Индију, Шведску и Сједињене Америчке Државе. Амин је одузету имовину и предузећа која су припадала Азијатима дао на коришћење својим присталицама, што је довело до индустријског колапса. То је представљло тежак ударац за већ уздрману економију.

Међународни односи[уреди]

Одмах након протеривања Индијаца, Индија је прекинула све дипломатске односе са Угандом. Исте године, спроводећи свој „економски рат“, Амин је прекинуо дипломатске односе са Великом Британијом и национализовао 85 британских компанија. Предао је израелске војне посматраче Либији и Совјетском Савезу у замену за подршку.

Амерички амбасадор Томас Патрик Милејди препоручио је 1973. да Сједињене Америчке Државе смање своје присуство у Уганди. Милејди је описао Аминов режим као „расистички, штетан и непредвидив, бруталан, неспособан, ратоборан, неразуман, апсурдан, и милитаристички настројен“, што је довело до затварања њихове амбасаде у Кампали.

Јуна 1976, Амин је дозволио отетом француском авиону, који су отела два припадника (ПЛО)а и два припадника немачке Револуционарне ћелије, да слети на аеродром у Ентебеу. Ту су се отмичарима придружила још тројица терориста. Убрзо, 156 путника који нису поседовали израелски пасош су ослобођена, док су 83 држављана Израела, као и још 20 других путника који су одбили да напусте своје сапутнике, задржани као таоци. Након Израелског покушаја спашавња, скоро сви таоци су ослобођени. Троје је страдало а 10 је било рањено; 6 отмичара, 45 угандских војника, и један израелски војник, су погинули.

Уганда је створила јаку војску, што је повећало забринутост у Кенији. Почетком јуна 1975, кенијски званичници су открили велики конвој совјетског наоружања на путу за Уганду у луци Момбаса. Тензије између Уганде и Кеније су достигле врхунац у фебруару 1976. када је Амин изјавио де ће проучити могућност да дао јужног Судана и западну и централну Кенију, припоји Уганди, као историјски део колонијалне Уганде. Кенијска влада је одговорила одлучним саопштењем да Кенија неће дати ни делић своје територије. Амин је устукнуо када је кенијска војска распоредила своје трупе дуж границе.

Необично понашање[уреди]

Како су године одмицале, Амин је постао невероватно чудан и некомуникативан. Након што је Велика Британија прекинула односе са његовим режимом, Амин је 1977. прогласио победу над Британцима, а себе прогласио освајачем Британске империје. Амин и заирски председник Мобуту Сесе Секо су 1971. променили имена Албертовог језера и Едвардовог језера у језеро Мобуту Сесе Секо и језеро Иди Амин Дада. Амин је постао предмет гласина и митова, укључујући и широко укорењено мишљење да је био канибал. Неке од непотврђених гласина, на пример да је осакатио једну од својих жена, су раширене филмом, Успон и пад Идија Амина.

Губитак власти и изгнанство[уреди]

До 1978, број Аминових блиских сарадника се значајно смањио, и он се суочио са незадовољством унутар Уганде. Након убиства Лувума и министара Оријеме и Офумбија 1977. године, неколико Аминових министара је побегло из земље. Касније те године, након што је Аминов потпредседник, генерал Мустафа Адриси, повређен у саобраћајној несрећи, трупе лојалне њему су се побуниле. Амин је послао војску на побуњенике, а неке од њих су прешле Танзанијску границу. Амин је оптужио танзанијског председника Џулијуса Њеререа за претњу ратом против Уганде, издајући наређење за напад на танзанијску територију.

Њерере је узвратио контранападом, потпомогнут избеглицама из Уганде. Аминова војска се непрекидно повлачила, упркос војној помоћи Либије, а он је био приморан на бекство 11. априла 1979. када је Кампала пала. Побегао је прво у Либију а затим и у Саудијску Арабију.

Покушао је да се врати у Уганду 1979, наводно да предводи оружану групацију коју је организовао пуковник Орис. Допутовао је у Киншасу, али га је заирски председник Мобуту Сесе Секо приморао да се врати назад у Саудијску Арабију.

Смрт[уреди]

Једна од Аминових жена, Мадина, изјавила је 20. јула 2003. да се Амин налази у коми и на самрти. Молила је председника Уганде Мусевинија да дозволи Амину да умре у Уганди. Мусевини је одговорио да би онда морао да одговара за своја дела. Иди Амин је преминуо у Саудијској Арабији 16. августа 2003, где је и сахрањен.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Иди Амин