Никанор Грујић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Никанор (Грујић)

Nikanor Grujic.jpg

Датум рођења 13. децембар 1810.
Место рођења Липово (Аустријско царство, данас Мађарска)
Датум смрти 20. април 1887.
Место смрти Пакрац (Аустроугарска, данас Хрватска)

Никанор Грујић (Липово, 13. децембар 1810Пакрац, 20. април 1887) је био књижевник, песник, црквени говорник, владика пакрачки, у песништву назван Срб Милутин. На Мајској скупштини 1848. био је један од два главна говорника, те је после његова говора проглашена Српска Војводина и изабран војвода.

Биографија[уреди]

Рођен је 13. децембра (1. децембра по јулијанском календару) 1810. Као ђак је био најбољи писац латинских стихова и особити беседник. Нижу гимназију завршио је у Мохачу, вишу у Печују. Године 1837. ступио је у карловачку богословију, а 1841. закалуђерио се и добио је име Никанор. Као брат манастира Кувеждина прешао је у Карловце 1843. за придвомог калуђера митрополиту Рајачићу. Године 1848. постао је протосинђел, и тада се истакао као говорник на Мајској скупштини у Карловцима и на Свесловенском Конгресу у Прагу. У периоду 18501861. био је архимандрит манастира Крушедола, 1861. посвећен је за епископа у Пакрацу, 1871. је именован за администратора Карловачке патријаршије на место смењеног администратора, „народног патријарха“, Арсенија Стојковића, због чега је много изгубио од популарности, те није ни био 1874. изабран за патријарха. Он се тада повукао у Пакрац, и није више долазио у Карловце до смрти.

Умро је 20. априла (8. априла по јулијанском календару) 1887.

Књижевни и научни рад[уреди]

У књижевности се јавио 1836; у почетку се потписивао крштеним именом, а кад се с таким потписом јави у ГајевојДаници" још један поета — он свом личном имену додаде и народно : Срб-Милутин.

Почео је писати патриотске и сентименталне песме, које су се већ пре Бранка Радичевића истицале чистотом језика и народним духом. Педесетих година, под разним потписима, штампао је пригодне и алегоричне песме против бечког апсолутизма. Године 1861. издао је епски, побожно-патриотски спев Свети Сава Немањић, 1852. у Приметбама оштро је устао против Вуковог пријевода Новог Завјета. Касније, као епископ, сасвим је напустио поезију и посветио се побожној и поучној књижевности.

Тако је 1885. издао у Новом Саду: Увод у тумачење Св. Писма и Из живота светих угодника, божјих.

Још 1882. издао је у Новом Саду два пријевода: Приповијетке мојој кћери и Савети мојој кћери од моралистичког француског писца J. N. Bouilly. Године 1886. штампао је у Новом Саду пријевод Два пријатеља од Le Sage-a.

После његове смрти (1904), објављена је његова Аутобиографија, која је занимљива и читка, а, има знатне вриједности за поближе познавање прилика, народних борба и људи из његова времена. Као црквени говорник он заузима прво место поред Теофана Живковића и Германа Анђелића. Беседе му је издао Д. Руварац 1892. године.

Спев „Свети Сава“[уреди]

Особено стоји у поетској књижевности српској Свети Сава, кога је написао Никанор Грујић и од кога је само први део штампан, у Карловцима 1861. године. Овај посао Грујићев није побожан спев у обичном смислу; у њему је толико студије и више уметничке концепције да је штета што је Грујић по изради другога дела који је остао у рукопису прекинуо даљи рад који је имао да се развије у велику поему. Класички образован, књижевно одлично спреман и по осећању и речи истинити песник, Грујић је у „С. Сави“ засновао еп који по многим одликама стоји усамљен у овој врсти књижевности код Срба. Објављени део обухвата познато казивање о Расткову одласку у Св. Гору, потеру и догађаје оне ноћи када га кошљеници нађу у манастиру. Четрнаесто-сложни стихови, с редовним узастопним сликовима, одржавају озбиљност песничке дикције до краја, и дају делу колорит узвишеног песничког чина .

Литература[уреди]

  • „Никанор Грујић“. Народна енциклопедија. Загреб: Библиографски завод. 1927. 
  • Влад. Красић, Никанор Грујић, српски православни владика пакрачки (Глас Истине, 1887, бр. 8);
  • М. Димитријевић, У славу и спомен владици Никанору Грујићу (Летопис, 1889, књ. 158);
  • Биографија Никанора Грујића од Д. Руварца, уз Црквене Беседе (1892);
  • Ђ. Магарашевић, Живот и књижевни рад Никанора Грујића, пакрачког владике (Рад, 1904, књ. 156); Автобиографија Никанора Грујића, некадашњег епископа пакрачког (Богословски Гласник, 1904—1905, и засебно, 1905);
  • Ј. Скерлић, Никанор Грујић (Писци и књиге, 5, 1911)
  • Андра Гавриловић

Спољашње везе[уреди]



Претходник:
Стефан (Крагујевић)
епископ пакрачки
18611887.
Наследник:
Мирон (Николић)
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}