Мајска скупштина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мајска скупштина

Мајска скупштина је била сабор Срба одржан 1. и 3. маја 1848. године у Сремским Карловцима на којем су Срби саставили захтеве о аутономији које су поднели врховној власти у Бечу.

Позадина[уреди]

На вести о Париској револуцији 1848. године стеге апсолутистичког режима кнеза Клеменса Метерниха прво су пукле у Бечу. Прилику су одмах искористили и Мађари који су збацили режим у Пешти и изнели своје захтеве којима су се хтели одвојити од Аустрије, али и задржати вођство у границама светостефанске Угарске. Како су се позивали на демократске принципе, а против апсолутизма, мађарски захтеви су испрва били поздрављени од Срба, који су се надали да ће у демократизованој Угарској коначно остварити своја народна права. Панчево и Земун раскидају са војним властима и прикључују се Угарској од које очекују много.

Пар дана након Мађара, у Будиму се окупила се и неколицина угледних Срба који су 6. марта изнели српске захтеве у 17 „пунктова": слобода језика, вероисповести, школе, сабор сваке године, укључивање и локалне власти... Овакви захтеви су од мађарске јавности, а посебно Лајоша Кошута били дочекани на нож. Делегација новосадске општине предвођена Ђорђем Стратимировићем била је грубо одбијена. Са друге стране, Хрвати позивају Србе на заједничку сарадњу против Мађара, а чули су се и поклици за уједињење са Србијом. До средине априла односи са Мађарима, који су захтевали да се на целој територији Угарске поштује мађарски језик и политичка народност, су се крајње заоштрили.

Митрополит Јосиф Рајачић, који је као члан угарског горњег дома учествовао у састављању угарске владе, повукао се сада у Карловце и на народни притисак (бојећи се неконтролисаног насиља) сазвао народни сабор за 1. мај. За разлику од осталих црквено-народних сабора Срба, овај је требало да расправља, а не да изабере новог митрополита, на овај су посланици изабрани по много демократскијем моделу него уобичајеног сталешког, те се зато одмах прозвао скупштином. Такође, питања која су на њему расправљана далеко су прелазила границе које би Беч подржао; није било ни царског представника који би га надзирао.

Скупштина[уреди]

Границе Српске Војводине проглашене 1848. године

Скупштина се састала 1. и 3. маја 1848. у Сремским Карловцима и поставила је захтеве који су постали темељи за даљи политичка настојања Срба у Угарској. Рајачићу је „враћено“ достојанство патријарха које је носио Арсеније Чарнојевић, Ђорђе Стратимировић је изабран за вожда, а пуковник Стеван Шупљикац је (у одсуству) изабран за војводу што је и било српско право по Леополдовим привилегијама. Срем с границом, Барања, Бачка са бечејским дистриктом и шајкашким батаљоном и Банат са границом и кикиндским дистриктом се уједињују у "Србску војводину" која је одмах ушла у политички савез са „Троједницом“ (Хрватском-Славонијом-Далмацијом). Изјављено је пријатељство са Румунима и предложен договор око спорова. Именована делегација за свесловенски конгрес у Златном Прагу.

Као извршно тело је постављен Народни одбор на челу са Стратимировићем који одмах и преузима власт, јер се патријарх упутио да поднесе цару Фердинанду закључке на одобрење. Но, ове захтеве није признао ни цар (6. јуна), који је наступао да угоди Мађарима, нити мађарска влада. Одбили су их и представници Румуна из Угарске који су били верни Мађарима. Једини који је ово прихватио био је хрватски сабор, у коме је царски официр Јосип Јелачић изабран за бана, а инсталирао га је сам Рајачић (24. маја). Договорено је да се иде заједно и да се не иступа без задовољења и друге стране.

Сада се Народни одбор, који је позивао народ да слуша само њега, дао се на формирање одбора по градовима и пододбора по селима који су потискивали старе власти – магистрате и феудалце – и спровели прави револуционарни преврат. За разлику од Барање, Бачке и Баната где се одмах ушло у сукобе са Мађарима (и њима верним Немцима и Румунима), као проблематично поставило се питање Срема. Наиме, у Хрватској су опстале старе жупанијске власти, док су Срби именовали своје одборе. Тако је ту настало двовлашће и надметање око власти у целом Срему и Варадинској регименти.

Као уступке Мађарима, цар Фердинанд им је предао под управу Војну крајину, а Јелачића сменио са банске власти. Овим је окренуо границу од верности и она је почела да пристаје уз Народни одбор. Тако су се Срби и Хрвати нашли у сукобу са Мађарима без икакве подршке.

Последице[уреди]

Аустријски цар се одужио Србима за учешће у рату против Мађара тако што је 1849. године основао Војводство Србију и Тамишки Банат. Војводство је било независно од Угарске, а непосредно потчињено Бечу. Оно се простирало на територији Бачке, Баната и источног Срема (без Војне крајине). Цар се потрудио да Србима да такву област у којима они неће чинити већину. У Војводству је највише било Румуна, па Немаца и Срба, Мађара. Седиште није било у Новом Саду, где су Срби чинили већину, већ у Темишвару. Оваквом аутономијом Срби нису били задовољни и живели су у уверењу да их је бечки двор изиграо.

Познати српски песник Јован Јовановић Змај је узео свој надимак по датуму одржавања скупштине (3. мај).

Види још[уреди]