Нобелова награда за физику

Из Википедије, слободне енциклопедије

Списак добитника Нобелове награде за физику од 1901. до данас. До 2007. је 181 награду добило 180 особа (Џон Бардин је једини двоструки добитник).

Види такође Списак Нобеловаца.


1900-те - 1910-е - 1920-е - 1930-е - 1940-е - 1950-е - 1960-е - 1970-е - 1980-е - 1990-е - 2000-те - 2010-e

1900-те[уреди]

Нобелова награда за физику, 1900-те
Година Име Област
1901. Вилхелм Конрад Рентген „у знак признања за изузетан допринос који је дао проналаском изванредних Х-зрака“ Види: Рендгенски зраци
1902. Хендрик Антон Лоренц и Питер Земан „за откриће утицаја магнетизма на појаве у вези са зрачењем
1903. Антоан Анри Бекерел „за откриће спонтане радиоактивности
Пјер и Марија Кири „за истраживања радијационих појава које је открио професор Хенри Бекерел“
1904. Џон Вилијам Страт, 3. барон Рејли (John William Strutt, 3rd Baron Rayleigh) „за истраживање густина најважнијих гасова и за откриће аргона
1905. Филип Едуард Антон фон Ленард „за истраживање катодних зрака
1906. Сер Џозеф Џон Томсон „за теоријска и експериментална истраживања провођења електрицитета кроз гасове“
1907. Алберт Абрахам Мајклсон „за прецизне оптичке инструменте и спектроскопске и метролошке налазе који су добијени помоћу њих“
1908. Габријел Липман „за методу фотографског репродуковања боја засновану на појави интерференције
1909. Гуљелмо Маркони и Карл Фердинанд Браун „за допринос развоју бежичне телеграфије“

1910-е[уреди]

Нобелова награда за физику, 1910-те
Година Име Област
1910. Јохан Дидерик ван дер Валс „за рад на једначини стања за гасове и течности“
1911. Вилхелм Вин „за открића у вези са законима зрачења топлоте“
1912. Нилс Густав Дален „за изум аутоматских регулатора који се користе у сабирачима плина за осветљавање светионика и пловака“
1913. Хајке Камерлинг-Онес „за истраживања на својствима материје на ниским температурама која су довела до производње течног хелијума
1914. Макс фон Лауе „за откриће дифракције X-зрака на кристалима“
1915. Сер Вилијам Хенри Браг и Вилијам Лоренс Браг „за анализу кристалне структуре помоћу X зрака
1916. (Награда није додељена.)
1917. Чарлс Главер Баркли „за откриће карактеристичног рентгенског зрачења елемената“
1918. Макс Планк „за откриће кванта енергије“
1919. Јоханес Штарк „за откриће Доплеровог ефекта у каналним зрацима и цепања спектралних линија у електричном пољу (Штарков ефекат)“

1920-е[уреди]

Нобелова награда за физику, 1920-те
Година Име Област
1920. Шарл Едуар Гијом „као признање за рад који је довео до прецизних мерења у физици открићем аномалија у никл-челичним легурама“
1921. Алберт Ајнштајн „за заслуге у теоријској физици, и посебно за откриће закона фотоелектричног ефекта
1922. Нилс Бор „за испитивање структуре атома и зрачења које од њих потиче“
1923. Роберт Миликен „за рад на елементарном наелектрисању и фотоелектричном ефекту“
1924. Карл Мане Георг Зигбан „за открића и истраживања у области спектроскопије х-зрака“
1925. Џејмс Франк и Густав Лудвиг Херц „за откриће законитости при судару електрона и атома
1926. Жан Батист Перен „за истраживање дисконтинуалне структуре материје, а нарочито за откриће седиметационе равнотеже
1927. Артур Комптон „за откриће ефекта који носи његово име“ Види:Комптонов ефекат
Чарлс Томсон Рис Вилсон „за откриће методе која чини видљивим путање наелетрисаних честица кондензовањем паре“
1928. Овен Виланс Ричардсон „за рад на термионичком феномену и посебно за откриће закона који је добио име по њему“
1929. Луј де Брољ „за откриће таласне природе електрона“

1930-е[уреди]

Нобелова награда за физику, 1930те
Година Име Област
1930. Сер Чандрасекара Венката Раман „за радове о расејању светлости и за откриће ефекта који носи његово име“
1931. Награда није додељена.
1932. Вернер Хајзенберг „за стварање квантне механике, чија је примена, inter alia, довела до открића алотропских облика водоника“
1933. Ервин Шредингер и Пол Дирак „за откриће нових продуктивних облика атомске теорије“
1934. Награда није додељена.
1935. Џејмс Чедвик „за откриће неутрона
1936. Виктор Франц Хес „за откриће космичких зрака
Карл Дејвид Андерсон „за откриће позитрона
1937. Клинтон Џозеф Дејвисон and Сер Џорџ Паџет Томсон „за експериментални проналазак дифракције електрона на кристалима“
1938. Енрико Ферми „за демонстрацију постојања нових радиоактивних елемената створених неутронским озрачивањем, и за сродна открића нуклеарних реакција изазваних спорим неутронима“
1939. Ернест Орландо Лоренс „за проналазак и развој циклотрона и за резултате постигнуте уз његову помоћ, посебно у вези са вештачким радиоактивним елементима“

1940-е[уреди]

Нобелова награда за физику, 1940-те
Година Име Област
1940. Награда није додељивана.
1941.
1942.
1943. Ото Штерн „за допринос развоју методе молекулских снопова и откриће магнетног момента протона
1944. Исидор Раби „за резонантну методу снимања магнетних особина атомских језгара
1945. Волфганг Паули „за откриће принципа искључења познатог као Паулијев принцип
1946. Перси Вилијамс Бриџман „за откриће апарата који производи екстремно високе притиске и за открића на пољу физике високих притисака
1947. Сер Едвард Виктор Еплтон „за истраживања физике горње атмосфере, посебно за откриће тзв. Аплтоновог слоја
1948. Патрик Мејнард Стјуарт Блекет „за развој Вилсонове методе маглене коморе, и открића у вези са њеном применом у области нукеларне физике и космичког зрачења“
1949. Хидеки Јукава (湯川 秀樹) „за предвиђање постојања мезона на основу теоријске анализе нуклеарних сила“

1950-те[уреди]

Нобелова награда за физику, 1950-те
Година Име Област
1950. Сесил Френк Пауел „за развој фотографске методе проучавања нуклеарних процеса и открића у вези мезона остварена помоћу ове методе“
1951. Сер Џон Даглас Кокрофт и Ернест Томас Синтон Волтон „за пионирски рад на пољу трансмутације атомског језгра путем вештачки убрзаних атомских честица“
1952. Феликс Блох и Едвард Милс Персел „за развој нових метода за нуклеарно магнетна прецизна мерења и проналаске у вези са њима“
1953. Фредерик Зернике „за приказ методе фазног контраста, нарочито за изум фазно контрастног микроскопа
1954. Макс Борн „за фундаментална истраживања у квантној механици, посебно за статистичко тумачење таласне функције“
Валтер Боте „за коинцидентну методу и открића која из ње произилазе“
1955. Вилис Јуџин Лам „за открића у вези са фином структуром спектра водоника“
Поликарп Куш „за прецизно одређивање магнетног момента електрона“
1956. Вилијам Бредфорд Шокли, Џон Бардин и Волтер Хаусер Братен „за истраживања полупроводника и проналазак транзисторског ефекта“
1957. Чен Нинг Јанг и Цунг-Дао Ли „за истраживање у области такозвних паритетних закона која су довела до значајних открића у вези елементарних честица“
1958. Павел Алексејевич Черенков, Иља Михајлович Франк и Игор Јевгенијевич Там „за откриће и објашњење Черенковљевог ефекта
1959. Емилио Ђино Сегре и Овен Чејмберлен „за откриће антипротона

1960-е[уреди]

Нобелова награда за физику, 1960-те
Година Име Област
1960. Доналд Артур Глејзер „за проналазак мехурасте коморе
1961. Роберт Хофстатер „за пионирска испитивања расејања електрона на атомским језгрима и за тако постигнута открића у вези са структуром нуклеона
Рудолф Лудвиг Месбауер „за истраживања резонантне апсорпције гама зрачења и откриће ефекта који носе његово име“ Види:Месбауеров ефекат
1962. Лав Давидович Ландау „за пионирске теорије у области кондензоване материје, нарочито течног хелијума“
1963. Јуџин Пол Вигнер „за допринос теорији атомског језгра и елементарних честица, посебно за откриће и примену основних принципа симетрије“
Марија Геперт-Мајер и Ј. Ханс Д. Јенсен „за открића која се односе на структуру нуклеарних љуски“
1964. Чарлс Хард Таунс, Николај Генадијевич Басов и Александар Михајлович Прохоров „за фундаментална истражвиња на пољу квантне електронике, што је довело до конструкције осцилатора и појачивача заснованих на масер-ласер принципу“
1965. Син-Итиро Томонага (朝永 振一郎), Џулијан Швингер, и Ричард Фајнман „за фундаментална истраживања у квантној електродинамици, што је оставило далекосежни значај на физику елементарних честица“
1966. Алфред Каслер „за откриће и развој оптичких метода за проучавање Херцових резонанци у атомима“
1967. Ханс Албрект Бете „за допринос теорији нуклеарних реакција, нарочито открићима која се тичу стварања енергије у звездама
1968. Луис Волтер Алварез „за пресудан допринос физици елементарних честица, а посебно за откриће великог броја резонантних стања, што је остварио проналаском технике коришћења водоничне мехурасте коморе и анализе података“
1969. Мари Гел-Ман „за доприносе и открића која се тичу класификације елементарних честица и њихових интеракција“

1970-те[уреди]

Нобелова награда за физику, 1970-те
Година Име Област
1970. Ханс Олаф Геста Алфвен „за фундаментални рад и открића у магнетној хидродинамици што је омогућило огромну примену разних области физике плазме
Луј Ежен Феликс Нел „за фундаментални рад и открића која се тичу антиферомагнетизма и фероматгнетизма, што је довело до важних примена у физици чврстог стања“
1971. Денис Габор „за проналазак и развој холографске методе
1972. Џон Бардин, Лион Нил Купер и Џон Роберт Шрифер „за заједнични развој теорије суперпроводника, познатијој као BCS-теорија
1973. Лео Есаки (江崎 玲於奈) and Ivar Giaever „за експериментална открића у области тунел-ефекта код полупроводника и суперпроводника, респективно“
Брајан Дејвид Џозефсон „за теоријска предвиђања својтава суперструјања кроз тунелску баријеру, познатог као Џозефсонов ефекат
1974. Сер Мартин Рајл and Ентони Хјуиш „за пионирска истаживања у радио астрономије: Рајлу за открића и запажања у техници, а Хјуишу за одлучујућу улогу у открићу пулсара
1975. Оге Нилс Бор, Бен Рој Мотелсон и Лео Џејмс Рејнвотер „за октриће повезаности између заједничког и честичног кретања у атомском језгру и развијању теорије структуре атомских језгара базираних на овој зависности“
1976. Бартон Риктер and Семјуел Чао Чунг Тинг „за пионирски рад у открићу тешке елементарне честице нове врсте“ Заправо: откриће Ј/Пси честице која је показала кварковску структуру језгра.
1977. Филип Ворен Андерсон, Сер Невил Френсис Мот и Џон Хасбрук ван Влек „за фундаментална теоријска истраживања електоничке структуре магнетичких и неорганизованих система“
1978. Пјотр Леонидович Капица „за основна открића и изуме у области физике ниске температуре“
Арно Алан Пензијас и Роберт Вудро Вилсон „за проналазак космичког микроталасног позадинског зрачења
1979. Шелдон Ли Глашоу, Абдус Салам, и Стивен Вајнберг „за допринос теорији јединствене слабе и електромагнетске интеракције елементарних честица“

1980-е[уреди]

Нобелова награда за физику, 1980-те
Година Име Област
1980. Џејмс Кронин и Вал Фич „за открића поремећаја фундаменталне симетрије у рападу неутралних К-мезона“
1981. Николас Блумберген и Артур Леонард Шолоу „за допринос развоју ласерске спектроскопије“
Кај Мане Берје Зигбан „за допринос развоју електронског спектроскопа високе резолуције“
1982. Кенет Г. Вилсон „за теорију критичних феномена у вези са фазним прелазима“
1983. Субраманијан Чандрасекар „за теоријске концепте о физичким процесима од значаја за структуру и еволуцију звезда“
Вилијам Алфред Фаулер „за теоријска и експериментална учења о нуклеарним реакцијама од значаја за формирање хемијских елемената у свемиру“
1984. Карло Рубија и Симон фан дер Мер „за одлучујући допринос великом пројекту који је довео до открића честица W и Z бозона, преносиоца слабе интеракције
1985. Клаус фон Клицинг „за откриће квантног Холовог ефекта
1986. Ернст Руска „за фундаментално истраживање у оптици електрона, и дизајн првог електронског микроскопа“
Герд Биниг и Хајнрих Рорер „за дизајн микроскопа са тунелским скенирањем“
1987. Јохан Георг Беднорц и Карл Александер Милер „за важан пробој у открићу суперпроводности у керамичким материјалима“
1988. Лион Ледермен, Мелвин Шварц и Џек Стајнбергер „за неутрино зрак методу и демонстрацију дублетске структуре лептона кроз откриће муон неутрина“
1989. Норман Фостер Ремзи „за откриће методе одвојених осцилаторних поља и њену употребу у водоничним масерима и другим атомским часовницима“
Ханс Георг Демелт и Волфганг Паул „за развој технике јонске замке“

1990-е[уреди]

Нобелова награда за физику, 1990-те
Година Име Област
1990. Џером Ајзак Фридман, Хенри Веј Кендал, и Ричард Едвард Тејлор „за пионирска истраживања дубоког нееластичног расејања електрона на протонима и везаним неутронима, што је било од суштинског значаја за развој модела кварка у физици честица“
1991. Пјер-Жил де Жен „за откриће примене метода проучавања феномена уређености у комплексније сврхе, посебно код течних кристала и полимера“
1992. Жорж Шарпак „за откриће и развој детектора честица, а посебно вишежичне пропорционалне коморе“
1993. Расел Алан Халс и Џозеф Хатон Тејлор, млађи „за откриће нове врсте пулсара, што је отворило нове могућности за проучавање гравитације“
1994.
Бертрам Брокхаус „за развој неутронске спектроскопије“ и „за пионирски допринос у развоју неутронског расејања у истраживању кондензоване материје“
Клифорд Гленвуд Шул „за развој технике неутронске дифракције“ и „за пионирски допринос у развоју неутронског расејања у истраживању кондензоване материје“
1995.
Мартин Луис Перл „за откриће тау лептона“ и „за пионирски експериментални допринос физици лептона
Фредерик Рејнс „за откриће неутрина“ и „за пионирски експериментални допринос физици лептона
1996. Давид Морис Ли, Даглас Дин Ошероф, и Роберт Колман Ричардсон „за откриће суперфлуидности у хелијуму-3“
1997. Стивен Чу, Клод Коен-Тануђи, и Вилијам Данијел Филипс „за развој метода за хлађење и хватање атома помоћу ласерске светлости“
1998. Роберт Б. Лофлин, Хорст Лудвиг Штермер, и Данијел Чи Цуи „за откриће нове форме квантног флуида“
1999. Герардус 'т Хофт и Мартинус Ј. Г. Велтман „за објашњење квантне структуре електрослабих интеракција у физици“

2000-те[уреди]

Нобелова награда за физику, 2000-те
Година Име Област
2000.
Жорес Иванович Алферов и Херберт Кремер „за развој полупроводничких хетероструктура коришћених у оптоелектроници и електроници великих брзина“
Џек Килби „за улогу у проналаску интегрисаних кола“
2001. Ерик Алин Корнел, Волфганг Кетерле, и Карл Вајман „за постизање Бозе-Ајнштајнове кондензације у разређеним гасовима алкалних атома, и за рана фундаментална истраживања особина кондензата“
2002. Рејмонд Дејвис, млађи и Масатоши Кошиба „за пионирски допринос астрофизици, посебно за детекцију космичких неутрина
Рикардо Ђакони „за пионирски допринос астрофизици, који је довео до открића извора космичких икс-зрака“
2003. Алексеј Алексејевич Абрикосов, Виталиј Гинзбург и Ентони Џејмс Легет „за пионирски допринос теорији суперпроводника и суперфлуида
2004. Дејвид Грос, Дејвид Полицер и Френк Вилчек „за откриће асимптотске слободе у теорији јаких интеракцијаВиди:кварк
2005 Рој Џ. Глаубер „за допринос квантној теорији оптичке кохеренције“
Џон Л. Хол и Теодор В. Хенш „за допринос развоју прецизне спекторскопије базиране на ласеру, укључујући и технику оптичког фреквентног чешља
2006. Џон Мадер и Џорџ Смут „за откриће анизотропских особина и особина зрачења црног тела код космичког микроталасног позадинског зрачења“
2007. Албер Фер и Петер Гринберг „за откриће гигантског магнетоотпорничког ефекта
2008. Јоиширо Намбу „за откриће механизма спонтаног нарушавања симетрије у субатомској физици
Макото Кобајаши и Тошихиде Маскава „за откриће порекла нарушене симетрије која предвиђа постојање најмање три фамилије кваркова у природи“
2009. Чарлс Као „за достигнућа на пољу брзог преноса података оптичким влакнима“
Вилард Бојл и Џорџ Смит „откриће полупроводничких кола осетљивих на светлост који се користе у дигиталним фотоапаратима (CCD чип)“

2010-е[уреди]

Нобелова награда за физику, 2010-е
Година Име Област
2010. Андреј Гејм и Константин Новоселов „због револуционарних експеримената са дводимензионалним материјалом графеном
2011. Сол Перлматер, Адам Рис и Брајан Шмит „за откриће убрзаног ширења универзума посматрањем удаљених супернових
2012. Серж Арош и Дејвид Вајнленд „за револуционарне методе које омогућавају мерење и манипулацију индивидуалних квантних система“
2013. Франсоа Енглер и Питер Хигс „за теоријско откриће механизама који доприносе разумевању порекла масе субатомских честица

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Нобелова награда за физику
Нобелове награде
Економија | Физика | Хемија | Физиологија или медицина | Мир | Књижевност