Рада Рајић Ристић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Рада Рајић Ристић
Лични подаци
Датум рођења(1964-10-02)2. октобар 1964.
Место рођењаСена, СФР Југославија
Држављанствосрпско
УниверзитетФилолошки факултет Универзитета у Београду
Универзитет „Ка Фоскари” у Венецији
Занимањеновинар, књижевник, преводилац
Породица
СупружникДамир Ристић
ПородицаЛазар Ристић (син)
Књижевни рад
Најважнија дела„Мост међу душама” (2003)
„Латице душе” (2013)
„Пријатељство без граница” (2023)
НаградеПризнање „Кључеви осмеха” (2001)
Награда „Кочићево перо” (2004)
Признање „Константин Бранкуши” (2014)

Рада Рајић Ристић (Сена, 2. октобар 1964) српска je новинарка, књижевница и преводилац из Вићенце.[1][2][3]

Биографија[уреди | уреди извор]

Образовање и каријера[уреди | уреди извор]

Рада Рајић Ристић је рођена у насељу Сена код Кучева, а у Италији живи и ради од 1990-их година. Дипломирала је српскохрватски језик и југословенску књижевност на Филолошком факултету Универзитета у Београду, а звање мастера за питања имиграције стекла је на Универзитету „Ка Фоскари” у Венецији (итал. Università Ca' Foscari Venezia). Одређено време радила је као наставник италијанског језика у основној школи и као преводилац у државним и међународним установама. Данас предаје српски језик у касарни „Кадорин” у округу Тревизо, из које се шаљу војници у мировне мисије на Косово и Метохију. Такође, ради и на поословима превођења за судове у Падови, Вићенци и Венецији. Од 2000. до данас се у префектури бави питањима интеграције српске имиграције.[4]

Од 1991 до. 1992. године била је дописник дневног листа „Политика експрес”, а од 2000. до 2006. часописа „Cittadini dappertutto” из Падове. Потом 2017. постаје дописник „Вести” из Франкфурта на Мајни, што је и данас. Истовремено, дописник је и часописа „Voci di Pace” из Сан Марина, али и сарадник редакције Програма за дијаспору Радио-телевизије Србије.[5]

Активан је учесник културног живота Вићенце и регије Венето, али и суседне Швајцарске. Неретко је члан жирија на разним литерарним конкурсима и такмичењима, на којима представља и своју матицу Србију тежећи да гради међукултурне мостове. Организатор је трибина и конференција о српској култури и књижевности у италијанским институцијама, али и иницијатор курсева за учење српског језика деце имиграната.[6][7][8][9]

Члан је Удружења новинара Србије, Међународне федерације новинара, Удружења књижевника Србије, стални члан Академије „Le tre castella” из Сан Марина и амбасадор за мир невладине организације „Universal Peace Federation”.[1]

Увршћена је у „Лексикон писаца просветних радника” Миодрага Д. Игњатовића и Миливоја К. Трнавца[1] и „Енциклопедију српске дијаспоре – Срби у европским земљама” Марка Лопушине.[2]

Живи у Вићенци са супругом Дамиром и сином Лазаром.

Књижевни рад[уреди | уреди извор]

Рада Рајић Ристић је аутор деветнаест двојезичних (српско-италијанских) збирки песама и једне књиге сабраних текстова које је објављивала у Франкфуртским „Вестима”. Њена дела увршћена су у тридесет осам антологија писаца у Италији, Србији, Босни и Херцеговини, Швајцарској, Румунији[10] и Канади. Објавила је и три стручна рада у два зборника Високе школе за васпитаче струковних студија у Алексинцу.[11]

Њене песме, али и радови на тему интеграција тема су дипломских и постидпломских радова италијанских ученика и студената, о чему редовно пише и тамошња штампа.[12]

Са Божицом Бобом Недељковић и Татјаном Дујовић Павловић основала је поетски трио „У три речи”, на чијем су репертоару песме на више језика.[13][14][15]

На италијански језик је превела бајке Гроздане Олујић, чији су романи били тема њеног дипломског рада и коју је увек сматрала својим узором.[16]

Дела (избор)[уреди | уреди извор]

  • Мирис носталгије – поезија, двојезично, на српском и италијанском (Књиготека, Београд, 2001)
  • Сан боје мира – поезија, двојезично, на српском и италијанском (Гносос, Београд, 2002)
  • Мост међу душама – поезија, двојезично, на српском и италијанском (Гносос, Београд, 2003) – коаутор: Карла Галван
  • У име живота – поезија, двојезично, на српском и италијанском (Гносос, Београд, 2003)
  • На границама сећања – поезија, двојезично, на српском и италијанском (Београд, 2009) – коаутори: Карла Галван и Амедеа Регацо
  • Под небом Србије – поезија, тројезично, на српском, италијанском и немачком (Београд, 2010) – коаутори: Карла Галван и Тодора Шкоро[17]
  • Речи на путу – поезија, двојезично, на српском и италијанском (Етностил, Београд, 2012) – коаутор: Роберта Ђунки
  • Латице душе – поезија, тројезично, на српском, италијанском и немачком (Етностил, Београд, 2013) – превод на немачки: Жељко Кнежевић[18]
  • Осмех судбине – поезија, тројезично, на српском, италијанском и немачком (Етностил, Београд, 2015) – коаутори: Карла Галван и Жељко Кнежевић
  • Зов огњишта – поезија, двојезично, на српском и италијанском (Етностил, Београд, 2017) – коаутори: Карла Галван, Жељко Кнежевић и Снежана Шолкотовић[19]
  • Зора живота – поезија, двојезично, на српском и италијанском (Београд, 2018) – коаутор: Снежана Шолкотовић
  • Варнице наде – поезија, двојезично, на српском и италијанском (Етностил, Београд, 2018) – коатутор: Карла Галван и Рената Филипи
  • Дуга љубави – поезија, двојезично, на српском и италијанском (Београд, 2019) – коаутори: Снежана Шолкотовић и Владан Ракић[20][21]
  • Комад неба – поезија, петојезично, на српском, италијанском, немачком, влашком и руском (Либер, Београд, 2021) – коаутор: Татјана Дујовић[22]
  • Пријатељство без граница – збирка текстова из листа „Вести”, двојезично, на српском и италијанском (Сунчани брег, Београд, 2023)[3]

Награде и признања[уреди | уреди извор]

  • Друга награда часописа „Scena illustrata” на међународном поетском конкурсу (Рим, 1998)
  • Прва награда на општинском конкурсу за песму „Пенелопа” (Вићенца, 2000)
  • Признање Конзулата Савезне Републике Југославије у Трсту за пружену помоћ домовини током Нато бомбардовања (Трст, 2000)
  • Признање „Кључеви осмеха” Фондације „Cesar” за међународну солидарност (Рим, 2001)
  • Награда „Кочићево перо” за књигу „Мост међу душама” (Бања Лука, 2004)
  • Друга награда за песму „Сан боје мира” (Сан Марино, 2008)
  • Прва награда удружења „Zacem” за песму „Тестамент за мога сина” (Савона, 2012)
  • Прва награда за песму „Посвећено женама жртвама мржње и равнодушности” (Савона, 2014)
  • Награда „Scalabrini” за причу (2014)
  • Признање књижевног удружења „Константин Бранкуши” за међународни допринос књижевности (Темишвар, 2014)
  • Награда „Scalabrini” за песму „Братство” (2016)[23]
  • Награда „Scalabrini” за песму „Императив љубави” (2018)[24]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Игњатовић, М. Д.; Трнавац, М. К. (2003). Лексикон писаца просветних радника. 2. Београд: Партенон. стр. 217—218. ISBN 86-7157-223-4. 
  2. ^ а б Лопушина, М. (2021). Енциклопедија српске дијаспоре – Срби у европским земљама. Београд: Службени гласник. стр. 323. ISBN 978-86-519-2742-6. 
  3. ^ а б „Пријатељство без граница”, РТС, 20. новембар 2023. Посећено 15. априла 2024.
  4. ^ „Поезија која буди савест”, РТС, 14. април 2017. Посећено 15. априла 2024.
  5. ^ „La pace e i popoli Balcanici”, Voci di Pace, 2008. Посећено 15. априла 2024.
  6. ^ „Multiculturalismo e accoglienza all'Istituto ’Fedele Lampertico’ di Vicenza”, Voci di Pace, 6. јул 2013. Посећено 15. априла 2024.
  7. ^ „A Vinova le ’Api morte’: l’11 maggio si parla di violenza di genere a Vicenza con Marina Peric, Michele Volpin, Rada Rajic e Paolo Mele”, Vipiù, 10. мај 2018. Посећено 15. априла 2024.
  8. ^ „Scuola di lingua serba ’Sveti Sava’ a Vicenza”, Voci di Pace, 17. јун 2019. Посећено 15. априла 2024.
  9. ^ „Низ Дунав текла поезија”, Вести, 5. септембар 2023. Посећено 15. априла 2024.
  10. ^ „Melania Rusu-Caragioiu: Poezia în afara hotarelor – Poesia Oltre Confini”, Revista Armonii Culturale, 11. август 2023. Посећено 15. априла 2024.
  11. ^ „Стихови који шапућу истину”, РТС, 5. новембар 2019. Посећено 15. априла 2024.
  12. ^ „La Storia di Nikola si fa poesia”, La Domenica di Vicenza, 19. јун 2010. Посећено 15. априла 2024.
  13. ^ „Ексклузивно за ’Вести’: „Моја носталгија”, Вести, 31. јануар 2021. Посећено 15. априла 2024.
  14. ^ „Поетски трио ’У три речи’ изводи влашку песму ’На извору’ (Видео)”, Вести, 17. јул 2021. Посећено 15. априла 2024.
  15. ^ „Поетски трио ’У три речи’: Осмех је светионик у мору мржње”, Вести, 21. јул 2022. Посећено 15. априла 2024.
  16. ^ „Мојој и нашој Гроздани Олујић”, РТС, 18. март 2019. Посећено 15. априла 2024.
  17. ^ „Scrittrice serba e vicentina doc: ecco l’ultimo libro di Rada Ristic”, La Domenica di Vicenza, 13. новембар 2010. Посећено 15. априла 2024.
  18. ^ „Промоција књиге ’Латице душе’ Раде Рајић Ристић”, РТС, 28. април 2017. Посећено 15. априла 2024.
  19. ^ „Поетска дружина не да тишини да победи”, РТС, 21. новембар 2017. Посећено 15. априла 2024.
  20. ^ „’Дуга љубави’ у Вићенци”, РТС, 20. фебруар 2020. Посећено 15. априла 2024.
  21. ^ „Комад неба, пиротски ћилим и српске песме из Румуније”, Радио Београд, 24. децембар 2021. Посећено 15. априла 2024.
  22. ^ „Повезали су нас стихови испод истог комада неба”, РТС, 22. децембар 2021. Посећено 15. априла 2024.
  23. ^ „Награда ’Скалабрини’ песникињи Ради Рајић Ристић”, РТС, 22. март 2016. Посећено 15. априла 2024.
  24. ^ „Награда ’Матерњи језик’ књижевници Ради Рајић Ристић”, РТС, 4. јун 2018. Посећено 15. априла 2024.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рада_Рајић_Ристић&oldid=27716233”