Српска књижевност
 |
Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири. Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење. |
| Књижевност |
|---|
|
Облици
|
| роман • песма • драма |
| Жанрови |
| епика • лирика • драма |
| Медији |
| књига • представа |
| Технике |
| проза • стих (поезија) |
| Науке |
| критика • теорија • историја |
Српска књижевност је књижевност писана на српском језику.
Најстарији рукопис и споменик старе српске књижевности писан на српском језику је Мирослављево јеванђеље, литургијска књига од 362 странице писана у прелазној форми између старословенског и српско-словенског језика[тражи се извор од 09. 2009.] која је написана осамдесетих година 12. вијека. Филолошким анализама је утврђено да су на тексту радила два писара од којих се потписао само један у четири кратка записа и то као Глигорије, Глигор и Григорије. Постоје мишљења да је запис Версамелеон аутров потпис. Данас се то мишљење не заступа. Писано је за хумског кнеза Мирослава, сина Завидиног, брата Стефана Немање. Вјероватно је настало у манастисру Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу. Постоји и теорија да је настало у манастру Хиландару. Урађено је фототипско издање у Јужноафричкој Републици. 2001. године УНЕСКО га је уврстио у своју бублиотеку „Памћење свијета“
Садржај |
Књижевност просвјетитељства [уреди]
 |
За више информација погледајте чланак Српска књижевност епохе просветитељства |
Све до 70-их година XVIII века просвета и књижевност задржале су претежно доминантан утицај цркве. Школе се оснивају уз цркве или архијерејске столице. У њима предају углавном свештеници, а настава иако обухвата и свјетовне предмете, има претежно духовни садржај. Књижевност је црквена, језик такође: и једно и друго налазе се под руским црквеним и културним утицајем.
Књижевност романтизма [уреди]
Епоха српског романтизма стоји у знаку Вука Караџића и његове борбе за афирмацију народног језика. Практично сви велики српски романтичари били су присталице Вукових идеја, и инспирисали су се народном поезијом, за чије систематско сакупљање Вук има највеће заслуге. Окренутост народној, 'наивној' књижевности једна је од романтичарских црта која вуче порекло од Русоових идеја о првобитном, неисквареном човеку. Код Срба, као и код многих других европских народа који су се у то доба налазили под политичком и културном хегемонијом страних земаља, ово доба поклапа се са добом националног буђења и културног препорода. Вуков рад такође је наишао на одушевљење многих водећих европских романтичара, као што је Гете, а ова позитивна рецепција додатно је појачала националну самосвест.
Књижевно стваралаштво Срба у овом раздобљу је углавном пјесничко. Истиче се плејада песника, почев од Бранка Радичевића, преко Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја, до Лазе Костића.
Књижевност реализма [уреди]
У епохи српског реализма доминирају прозни жанрови - роман и, нарочито, приповетка. Најзначајнији представници су: Светозар Марковић (теоретичар), Јаков Игњатовић, Милован Глишић, Лаза Лазаревић, Јанко Веселиновић, Илија Вукићевић, Симо Матавуљ, Стеван Сремац, Радоје Домановић, Војислав Илић (песник), Бранислав Нушић (који се највише остварио у драмској књижевности, и који је наставио да пише и у наредним периодима - модерној и међуратној књижевности).
Књижевна удружења [уреди]
Књижевне награде [уреди]
- НИН-ова награда
- Његошева награда
- Бранкова награда
- Награда за животно дело ДКВ
- Награда Бранко Миљковић
Српски народни препород [уреди]
- Лукијан Мушицки
- Сима Милутиновић Сарајлија
- Јован Стерија Поповић
- Вук Стефановић Караџић
- Петар II Петровић Његош
- Стјепан Митров Љубиша
- Филип Вишњић
- Ђура Јакшић
- Јован Пачић
- Радован Петровић Невесињски
- Милица Стојадиновић Србкиња
- Јован Јовановић-Змај
- Лаза Костић
- Никола Боројевић
- Доситеј Обрадовић
- Ђорђе Марковић Кодер
- Павле Соларић
- Сава Мркаљ
- Јован Дошеновић
- Лука Милованов Георгијевић
- Јоаким Вујић
- Глигорије Трлајић
- Платон Атанацковић
- Васа Живковић
Види још [уреди]
Спољашње везе [уреди]
