Свети Дух
Из Википедије, слободне енциклопедије
| Део серијала чланака Хришћанство
|
|
|
Оснивање Историја Традиције Веровања Теологија Упражњавање Свето Писмо |
|
.svg)
Свети Дух у хришћанству представља треће лице светог Тројства. Према православном учењу, свети Дух је сила којом Отац надахњује Сина, док католици сматрају да свети Дух може происходити и из Сина такође (види: филиокве). У овоме се огледа једна од главних теолошких разлика православља и католичанства.
Садржај |
[уреди] Етимологија
Свети Дух је хришћански превод грчке речи пнеума (гр. πνεβμα), која се може још преводи и као дах, дух, ваздух, дување, и слично, а у одређеном контексту и као надахнуће.
[уреди] Тумачења
Дух Свети има све божанске особине и дела нпр. свезнајући (Јн. 14,26), свеприсутан је (Рим. 8,9), вечан (Јн. 14,16), свемоћан (1. Кор. 12,7), творац (Јов. 33,4), старање промишљање о свету (Пс. 103,30), твори чуда (Мт. 12,28). Учење о Светом Духу првобитно је унето у Никејски симвоб вере, где је кратко речено: (верујем) ”и у Духа Светога“. Константинопољски симбол вере садржи потпуније учење о Духу: ”И у Духа Светога, Господа, животворног, који од Оца исходи, са Оцем и Сином клањаном и слављеном, који је говорио преко пророка“.
Тумачење светог духа налази се у делима црквених отаца - Атанасија Великог, Василија Великог, Григорија Богоослова, Григорија Ниског, светог Августина и других. По светом Василију Великом структура Цркве и богослужење су дело Духа. Апостол и Јеванђелист Јован опширно говори о природи и деловаљу светога Духа, при чему подвлачи његову улогу утешитеља и заштитиника.[тражи се извор од 09. 2009.]
[уреди] Филиокве
 |
За више информација погледајте Филиокве |
Почетком 5. века неки учитељи Западне цркве при одређивању личних особина Светога Духа почели су да тврде како он исходи не само од Оца, већ ”и од Сина” - филиокве. Отуда је њихово учење и названо филиовистичко.
Питање о исхођењу Светога Духа је са посебном страшћу разматрано на Западу у 8. веку. Цар Карло Велики, да би окончао бесконачне спорове, сазвао је сабор 809. године и њиме лично председавао. На сабору одлучено да се символу вере придода ”и од Сина” (филиокве). Са сабора су послали у Рим амбасадора код папе Лава III, са молбом да утврди нову догму. Међутим, папа није дао своју сагласност на уношење филиокве у символ вере. Ипак, без обзира на одбијање Лава III да призна додатак симбола вере, он се ширио у многим местима Шпаније, Италије и Немачке. Када су западни мисионари покушали да шире проширени символ вере и на Истоку, константинопољски патријарх Фотије I подигао је свој глас против додавања символу вере филиокве и на сабору 866. године га је осудио.
Половином 11. века константинопољски патријарх Михајло Керуларије, у својој посланици осуђује Западну цркву у прихватању догме филиокве и сматра то довољним поводом за то да се увери у како се Западна црква удаљује од православља, па је зато недостојна општења са православном црквом. После раздвајања цркава теолози Западне цркве у својим односима са Грцима указивали су на то да су и источни црквени писци учили о исхођењу светога Духа од Оца преко Сина, те да Западна црква, учећи о исхођењу од Сина, подразумева исто што и Источна црква у речима ”преко Сина“. Филиокве је и дан-данас предмет теолошких спорења источне и западне цркве и основна препрека уједињења цркава (види екуменизам).
[уреди] Види још
[уреди] Спољашње везе
- Дух Свети (православни речник)
