Силикати

Из Википедије, слободне енциклопедије

Силикати су соли силикатне киселине.[1] Они су најбројнија група минерала.

Највећи број стена изграђен је од силиката. У свим силикатима се јављају стабилне групе силицијум оксида (SiO4) које граде мали јони силицијума и велики јони кисеоника. Друга карактеристична особина силиката је могућност замене у кристалној решетки јона силицијума јоном алуминијума. Такви силикати носе назив алуминосиликати

Основни састојци силиката су: кисеоник, силицијум, алуминијум, гвожђе, калцијум, магнезијум, натријум и калијум. У силикатима се могу јавити и литијум, берилијум, баријум и манган. Често се у силикатима јавља и вода, некада и водоник.

У састав неких силиката улази велики број елемената тако да је њихов састав често веома сложен.

Врсте силиката[уреди]

Минерали силикати[уреди]

Силикати су подељени према начину на који су (SiO4) тетраедри повезани на:

* Незосиликате

оливин- Оливине иначе сматрамо изоморфним смјешама двије крајње компоненте форстерита (Mg2SiO4) и фајалита (Fe2SiO4) између којих постоје постурни прелази. Оливини су веома значајни састојци магматских стијена и то групе базичних и ултрабазичних и на ниским температурама су веома нестабилни.

гранат- Минерали ове групе су веома распрострањени у свим врстама стијена. Разноврсни су по саставу али се могу свести на заједничку формулу: X3y2(SiO4)3 гдје је X двовалентан катјон Mg2+, Fe2, Ca2,, Mn2+ a Y тровалентан катјон Fe3+, Al3+, Cr3+. На основу присуства појединих катјона гранати образују читав низ врста: пироп, алмандин, спесартин, уваровит, гросулар, андрадит. Боја граната варира од безбојних, преко жућкастих до зеленкастих, црвених до црних. * Соросиликате - нпр. епидот

* Циклосиликате

Берил је алумосиликат берилијума Be3Al2Si6O18. Боје је плаве или плавичастозелене. Од примјеса, међутим, бива различито обојен те разликујемо неколико варијетета, зелени-смарагд и плави-аквамарин спадају у драго камење.

Турмалин

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Housecroft C. E., Sharpe A. G. (2008). „The group 14 elements“. Inorganic Chemistry (3rd ed.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. 

Литература[уреди]

  • Hurlbut, Cornelius S.; Klein, Cornelis (1985). Manual of Mineralogy (20th ed.). Wiley. ISBN 978-0-471-80580-9. 

Спољашње везе[уреди]