Сухој Су-12

Из Википедије, слободне енциклопедије
Сухој Су-12
Su-12 1.jpg

Сухој Су-12

Опште
Намена извиђач коректор артиљеријске ватре
Посада 4 члана
Земља порекла Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република СССР
Произвођач пројектант: ОКБ Сухој, произвођач: Авио завод No134 (Москва)
Први лет 26. август 1947.
Почетак производње прототип
Статус прототип
Први корисник Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република СССР- Совјетско војно ваздухопловство
Број примерака 1
Димензије
Дужина 13,05 m
Размах крила 21,57 m
Висина 4,26 m
Површина крила 52,00 m²
Маса
Празан 6.970 kg
Нормална полетна 8.839 kg
Макс. тежина при узлетању 9.610 kg
Макс. спољни терет 400 kg
Погон
Клипно-елисни мотор 2 х АШ-82М
Снага 2 х 1.544 kW
Перформансе
Брзина крстарења 505 km/h
Макс. брзина на Hopt 550 km/h
Макс. брзина на H=0 460 km/h
Долет 1.145 km
Плафон лета 11.000 m
Брзина пењања 945 m/min
Портал:Ваздухопловство

Сухој Су-12 (рус. Сухой Су-12) је извиђачки авион/коректор артиљеријске ватре направљен у СССР-у непосредно после Другог светског рата (1947), а направљен је само један прототип.

Пројектовање и развој[уреди]

Авион Fw 189 узор према коме је пројектован Сухој Су-12.

Од почетка Другог светског рата појавила се потреба у Совјетском ваздухопловству за специјализованим извиђачким авиононом за корекцију артиљеријске ватре. С обзиром да такав авион није постојао за ту сврху је коришћен Су-2 и касније Ил-2. Предности специјализованог извиђачког авиона за корекцију ватре совјети су уочили када се на источном фронту појавио немачки авион Фоке Вулф Fw 189. Овај авион је имао одличну прегледност, пространу кабину за смештај вишечлане посаде и опреме, једноставан за пилотирање, могао је да лети само са једним мотором, био је тешка мета за противавионску артиљерију, погодан за одржавање и опремљен свим потребним уређајеима за извиђање и лет у лошим временским условима. Када су се совјети докопали једног авиона који је био у саставу румунског ратног ваздухопловства, на основу њега Ваздухопловни институт Војног ваздухопловства СССР-а је специфицирао 1943. године тактичко техничке услове за совјетски извиђачки авион.

  • максимална брзина на 0 m висине око 380 km/h,
  • максимална брзина на 2.000 m висине око 415 km/h,
  • време подизања на висину од 2.000 m износи 3,0 минута,
  • наоружање: 3 топа калибра 12,7 mm и 750 граната,
  • посада од 3-4 члана.
  • плафон лета 8.000 m.

Већ крајем 1943. године ОКБ Сухој је дао идејни пројект извиђачког авиона исте шеме као и Fw 189 са два радијана мотора ваздухом хлађена АЛ-62. Нажалост због сурове реалности рата није дошло до реализације овог пројекта тако да је он морао да сачека крај рата. Идеја о овом авиону је обновљена у лето 1946. године када је за пет месеци детаљно прерађен пројект авиона, а до августа месеца 1947. направљен прототип авиона са ознаком Су-12, који је био спреман за фабричко тестирање.[1][2]

Технички опис[уреди]

Авион је био такозване „рам“ конструкције, имао је два трупа и два репа која су међусобно била спојена хоризонталним репним перајем. На почетку сваког трупа се налазио по један радијални мотор АШ-82М снаге 1.544 kW сваки, а имао је четворокраку металну елису променљивог корака и пречника 3,6 m. Трупови су били полу-монокок конструкције од челика и дуралуминијума са облогом од глатког алуминијумског лима. Предњи делови трупа су међусобно били повезана снажном конструкцијом у облику правоугаоног крила. На средини тог дела крила се у облику гондоле налазила кабина за посаду авиона. Нападна ивица крила је била управна на трупове авиона. Крила од трупа па према крајевима су била трапезастог облика са заобљеним крајевима. Крила су била позиционирана на дну гондоле па се за авион могло рећи да је био ниско крилац. Стајни трап је увлачећи, конвенционалног система са предњим ногама, које су се у току лета увлачиле у гондоле иза носача мотора, а трећа неувлачећа нога у виду клавирског точка је била причвршћена на средини хоризонталног репног стабилизатора. Авион је био наоружан са једним фиксним топом БТ-20 калибра 20 mm на предњој страни авиона и три топа Б-20Э, калибра 20 mm, за заштиту авиона са задње сфере. Пошто је био намењен и за лаке бомбардерске задатке авион је могао да понесе укупно 400 kg бомби различитог калибра. Заштита се састојала из оклопа дебљине 12 mm за посаду, и непробојног стакла 90 mm, тако да је укупна заштита била тешка око 450 kg. Авион је први пут полетео 26. августа 1947. године, а пробни пилот је био Н. Д. Фиксон.[2][3][4]

Наоружање[уреди]

Наоружање авиона: Сухој Су-12
Ватрено (стрељачко) наоружање
Топ
Број и ознака топа 4 х Б-20Э
Број граната 700
Калибар 20 mm
Митраљез
Бомбардерско наоружање (бомбе)
Укупна маса 400 kg
Ракетно наоружање (ракете)


Оперативно коришћење[уреди]

Прототип авиона Су-12 је направљен у Авио заводу No134 из Москве 1947. године. Направљен је један прототип који је завршио сва тестирања и фабричка и државна и на једним и на другим показао добре резултате. Предложена је серијска производња до које није дошло, највероватније што су тестирани авиони на млазни погон у то време већ показали добре особине како у погледу брзине, поузданости, носивости и одржавања тако да се није ушло у градњу авиона клипним моторима. Но без обзира на то овај прототип се користио за разне војне и цивилне потребе читав низ година, углавном за аеро фото снимање и истраживање из ваздуха удаљених подручја.[2]

Земље које су користиле овај авион[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „ОАО „Компания „Сухой" - Самолеты - Музей - Су-12“. www.sukhoi.org Приступљено 14. 9. 2011.. 
  2. ^ а б в http://legion.wplus.net/guide/air/m/su15.shtml
  3. ^ „Сухой Су-12“. www.airwar.ru Приступљено 14. 9. 2011.. 
  4. ^ „Sukhoi Su-12 - spotter aircraft“. www.aviastar.org Приступљено 14. 9. 2011.. 

Литература[уреди]

  • Јанић, Чедомир (2003) (на ((sr))). Век авијације - [илустрована хронологија]. Беочин: Ефект 1. (COBISS). 
  • Хлопотоб, О. Д. (2004) (на ((ru))). История военной авиации от первых летательных аппаратов до реактивных самолётоб. Москва: АСТ, Москва и Полигон, СПб,. 
  • Antonov, Vladimir; Gordon, Yefim & others (1996) (на ((en))). OKB Sukhoi. Midland: Leicester. ISBN 1-85780-012-5. 
  • Donald, David (1997) (на ((en))). The Complete Encyclopedia of World Aircraft. NY: Barnes & Noble. ISBN 978-18-9410-224-7. 
  • Gunston, Bill (1995) (на ((en))). The Osprey Encyclopaedia of Russian Aircraft 1875 - 1995. London: Osprey. ISBN 1-85532-405-9. 
  • Rendall, David (1999) (на ((en))). Jane's Aircraft Recognition Guide (2nd ed.). London: Harper Collins Publishers. ISBN 978-00-0470-980-2. 
  • Monro, Bob; Chant, Christopher; (1995) (на ((en))). Jane`s Combat Aircraft. Glasgow: Harper Collins Publishers. 
  • Гордюков, Николай (1994) (на ((ru))). Первые реактивные истребители Сухого. Москва: Polygon. стр. 26-35.. ISBN 5-88541-003-8. 
  • Багратинов, Валерий (2005) (на ((ru))). Крылья России. Москва: Эксмо. стр. str. 695-696.. ISBN 5-699-13732-7. 
  • (на ((en))) Fighting Aircraft of World War II. Salamander Books. ISBN 1-84065-092-3. 
  • Shavrov, V.B. (на ((en))). History of the aircraft construction in the USSR. ISBN 5-217-02528-X. 
  • Green, W; Swanborough, G (2001). The Great Book of Fighters. MBI Publishing. ISBN 0-7603-1194-3. 

Спољашње везе[уреди]