Сухој Т-4

Из Википедије, слободне енциклопедије
Сухој Т-4
Sukhoi T-4 (Monino museum).JPG

Сухој Т-4

Опште
Намена стратешки бомбардер
Посада 2 члана
Земља порекла Застава Русије Русија
Произвођач пројектант: ОКБ Сухој, произвођач: Фабрика Тушински
Први лет 22. август 1972.
Почетак производње 1966.
Уведен у употребу 1972.
Повучен из употребе 1974.
Статус ван употреби
Први корисник Застава Русије Русија - руско војно ваздухопловство
Број примерака 4
Димензије
Дужина 44,50 m
Размах крила 22,70 m
Висина 11,20 m
Површина крила 295,70 m²
Маса
Празан 55.600 kg
Нормална полетна 114.000 kg
Макс. тежина при узлетању 135.000 kg
Макс. спољни терет 4.000 kg
Погон
Турбо-млазни мотор 4 х Колесов РД36-41
Потисак ТММ 4 x 161,50 kN
Перформансе
Брзина крстарења 3.000 km/h
Макс. брзина на Hopt 3.200 km/h
Долет 7.000 km
Плафон лета 25.000 m
Брзина пењања 13.800 m/min
Портал:Ваздухопловство

Сухој Т-4 (рус. Сухой Т-4), је експериментални суперсонични стратегијски бомбардер на млазни погон направљен у Русији. Авион је први пут полетео 1972. године, а пројект је напуштен 1974.

Пројектовање и развој[уреди]

Државна комисија за технологију и ваздухопловство је 1961. године расписала конкурс за пројектовање авиона брзине 3 Маха и долета 6.000 km који би носио ефикасно оружје за уништавање америчких носача авиона који су пловили Бискајским заливом, Средоземним морем и Индијским океаном, а представљали највећу опасност због своје мобилности и малог циља за балистичке пројектиле због њихове непрецизности у гађању чак иако су наоружани нуклеарним бојевим главама. На конкурс су се јавили ОКБ Јаковљев са авионом Јак-33; ОКБ Тупољев са авионом Ту-135 и ОКБ Сухој са авионом Т-4. Од понуђених авиона 1963. године је на основу детаљне анализе изабран је авион Т-4.

Идејни пројект авиона Т-4 је завршен јуна месеца 1966. године, а због своје велике полетне масе која је требало да премаши 100 t авион је добио популаран назив „Стотка“. Пројектовање авиона је било пропраћено многим тешкоћава јер његова револуционарност је захтавала решавање многих техничких проблема. Ради илустрације: у току пројектовања било је тестирано 8 крила, преко 20 конфигурација (труп, мотори, крило), облици, размештај и слично. За детаљан пројект је рецимо изабрана „33-ћа“ варијанта авиона. Пројектовање авиона је трајало преко 9 година [1][2]

Први прототип означен ознаком „101“ је 30. децембра 1971. године пребачен из фабрике на аеродром Жуковски, а тестирање је отпочело 20. априла 1972. године. Посаду за тестирање су сачињавали.[2] пилот Владимир Иљушин и навигатор Николај Алферов[3] Први лет је обављен 22. августа 1972. године и трајао је 40 минута. У току тестирања авион је показао добре резултате у складу са прорачунима. Деветог лета авион достиже висину 12.100 m и брзину од 1,28 Маха, то се догодило 6. августа 1973. године. 22. јануара 1974. године авион је на висини 12.000 метара постигао брзину од 1,36 Маха. Таман када је авион припремљен за постизање брзине од 2,8 Маха, програм назван Т-4 је суспендован марта месеца 1974. године.

Технички опис[уреди]

Авион Т-4 је двоседи четворомоторни авион направљен према класичној шеми, нискокрилац је са делта (троугластим) крилом и углом нагиба нападне ивице крила 55о што му омогућава постизање веома великих брзина. Има само једно вертикално кормило правца. Труп авиона је округлог попречног пресека и одликовао се чистим аеродинамичним површинама. Авион је направљен од високоеластичног челика и титанијумових легура спајане аутоматским заваривањем тако да облога авиона без проблема може да поднесе спољну температуру од 300 оС при лету авиона на већим врзинама од 2 Маха. Нос авиона је копљастог облика и обара се на доле у време полетања и слетања авиона. За време лета нос се подиже и затвара предње прозоре авиона тако да у току лета пилот може да гледа кроз перископ. Авион испод крила и трупа је имао четири турбомлазна мотора Колесов РД-36-41 са потисаком сваког мотора од 160,0 kN. Стајни орган је увлачећи система трицикл, предња носна нога се увлачила у труп авиона, а главне ослоне ноге су се налазиле испод крила и у току лета су се увлачиле у гондоле мотора. Положај крилних ногу стајног трапа је био такав да није сметао систему подвешавања оружја. На предњој носној нози стајног трапа се налазило два ниско притисна точка „близанци“, а на главним крилним ногама стајног трапа се налази укупно 16 точкова (по осам на свакој нози) што обезбеђује авиону сугурно слетање и полетање и са лошијих писта. Кокпит пилота смештен у кабину под притиском, а лоциран готово у самом носу авиона омогућавао је добру прегледност пилоту у свим фазама полетаља и слетања. Пилот и навигатор су у кабини смештени један иза другог у тандем систему. Улаз у кабину је преко поклопца на врху кабине. Авион Т-4 је био опремљен системом за катапултирање седишта, радарским системима и аутоматизованим функцијама за контролу лета. Први пут се у Совјетском Савезу на овом авиону примењује даљински систем управљања заснован на електромеханици и електроници. Наоружање се састојало из две ракете Х-45 са ефикасним дометом од 500 km [4][2][5]

Наоружање[уреди]

Наоружање авиона: Сухој Т-4
Ватрено (стрељачко) наоружање
Топ
Митраљез
Бомбардерско наоружање (бомбе)
Укупна маса 4.000 kg
Ракетно наоружање (ракете)
Број и ознака ракета в-м:(2 х Х-45)
Број подвешаних ракета 2


Оперативно коришћење[уреди]

Авион Сухој Т-4 цртежи контура.
Авион Сухој Т-4 крило авиона.
Авион Сухој Т-4 мотори авиона.

До оперативног коришћења овог авиона није дошло, направљено је 4 прототипа. Један прототип је искоришћен за статичко испитивање до уништења, други примерак означен бројем „101“ је коришћен за летна тестирања и он је полетео први пут 22. августа 1972, а још два примерка прототипова „103“ и „104“ је било у разним фазама изградње када је цео пројект обустављен 1974. године. Пројект је напуштем у корист конкурентског пројекта авиона Тупољев Ту-22 јер се дошло до закључка да је потребно мање времена да се Ту-22 припреми за оперативно коришћење (борба против америчких носача авиона) него што би било потребно да се Сухој Т-4 доведе до оперативне употребе. Један примерак овог авиона се чува као музејски примерак у музеју ваздухопловства Монино крај Москве, други је уступљен МАИ (Московски Авиациони Институт)[1], а остали примерци су исечени. Мада је пројект Т-4 „пропао“ корист од њега је била вишеструка јер да би се направио овај авион морало се решити многи технички проблеми који су касније примењени за пројектовање и производњу веома успешних авиона породице Сухој.

Земље које користе овај авион[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б „Sukhoi T-4 (100) - bomber“. www.aviastar.org Приступљено 14. 9. 2011.. 
  2. ^ а б в http://www.testpilot.ru/russia/sukhoi/t/4/t4.htm.
  3. ^ „Кто есть кто“. www.airforce.ru Приступљено 14. 9. 2011.. 
  4. ^ „ОАО „Компания „Сухой" - Самолеты - Музей - Т-4“. www.sukhoi.org Приступљено 14. 9. 2011.. 
  5. ^ http://suchoj.com/аb1953/index.htm

Литература[уреди]

  • Јанић, Чедомир (2003) (на ((sr))). Век авијације - [илустрована хронологија]. Беочин: Ефект 1. (COBISS). 
  • Хлопотоб, О. Д. (2004) (на ((ru))). История военной авиации от первых летательных аппаратов до реактивных самолётоб. Москва: АСТ, Москва и Полигон, СПб,. 
  • Багратинов, Валерий (2005) (на ((ru))). Крылья России. Москва: Эксмо. ISBN 5-699-13732-7. 
  • Гордюков, Николай (1994) (на ((ru))). Первые реактивные истребители Сухого. Москва: Polygon. ISBN 5-88541-003-8. 
  • Лавров, А. Б. (2010) (на ((ru))). Реформирвание Военно-воздушных сил России. Москва: Новая армия России. ISBN 978-5-9902620-1-0. 
  • Antonov, Vladimir; Gordon, Yefim & others (1996) (на ((en))). OKB Sukhoi. Midland: Leicester. ISBN 1-85780-012-5. 
  • Donald, David (1997) (на ((en))). The Complete Encyclopedia of World Aircraft. NY: Barnes & Noble. ISBN 978-18-9410-224-7. 
  • Donald, David (2000) (на ((en))). The Encyclopedia of World Military Aircraft. NY: Barnes & Noble. 
  • Gunston, Bill (1995) (на ((en))). The Osprey Encyclopaedia of Russian Aircraft 1875 - 1995. London: Osprey. ISBN 1-85532-405-9. 
  • Gunston, Bill (1995) (на ((en))). The Encyclopedia of Modern Warplanes. New York: Barnes & Noble,. 
  • Rendall, David (1999) (на ((en))). Jane's Aircraft Recognition Guide (2nd ed.). London: Harper Collins Publishers. ISBN 978-00-0470-980-2. 
  • Monro, Bob; Chant, Christopher; (1995) (на ((en))). Jane`s Combat Aircraft. Glasgow: Harper Collins Publishers. 
  • David, Isby,C (1997) (на ((en))). Jane`s Fighter Combat in the Jet Age. London: Harper Collins Publishers. 
  • Shavrov, V.B. (на ((en))). History of the aircraft construction in the USSR. ISBN 5-217-02528-X. 
  • Green, W; Swanborough, G (2001). The Great Book of Fighters. MBI Publishing. ISBN 0-7603-1194-3. 
  • Winchester, Jim (2006) (на ((en))). Military Aircraft of the Cold War. San Diego, CA: Thunder Bay Press. 
  • Taylor, Michael (1996) (на ((en))). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1996/1997. London: Brassey's. 
  • Taylor, Michael (1999) (на ((en))). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1999/2000. London: Brassey's. 

Спољашње везе[уреди]