Selenasta kiselina
| Selenasta kiselina | |
|---|---|
 |
|
 |
|
| IUPAC ime |
|
| Identifikacija | |
| CAS registarski broj | 7783-00-8  |
| PubHem | 1091 |
| HemPauk | 1060 |
| KEGG | |
| ChEBI | 26642 |
| SMILES |
|
| InChI |
|
| Svojstva | |
| Molekulska formula | H2SeO3 |
| Molarna masa | 128.97 g/mol |
| Agregatno stanje | beli higroskopni kristali |
| Gustina | 3.0 g/cm3 |
| Tačka topljenja |
razlaže se na 70°C |
| Rastvorljivost u vodi | veoma je rastvorna |
| Rastvorljivost | rastvorna u etanolu |
| Srodna jedinjenja | |
| Drugi anjoni | selenova kiselina selan |
| Drugi katjoni | natrijum selenit |
| Srodna jedinjenja | sumporasta kiselina telurasta kiselina |
|
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje (25 °C, 100 kPa) materijala |
|
| Infobox references | |
Selenasta kiselina je hemijsko jedinjenje sa formulom H2SeO3. Strukturno, ona se preciznije opisuje sa (HO)2SeO. Ona je glavna oksokiselina selena. Druga je selenova kiselina.[1][2][3]
Formiranje i osobine [уреди]
Selenasta kiselina je analogna sumporastoj kiselini, mada se ona lakše može izolovati. Selenasta kiselina se lako formira dodatkom selen dioksida u vodu. Kao kristalina materija, ova ima piramidalne molekule koji su međusobno povezani vodoničnim vezama. U rastvoru ona je diprotična kiselina:[3]
- H2SeO3
H+ + HSeO−
3 (pKa = 2.62) - HSeO−
3 H+ + SeO2−
3 (pKa = 8.32)
Ona ima blago oksidacionu prirodu, mada su njene reakcije kinetički spore. U 1 M H+:
- H2SeO3 + 4 H+ + 4 e− Se + 3 H2O (E
o= +0.74 V)
U 1 M OH−:
- SeO2−
3 + 4 e− + 3 H2O Se + 6 OH− (Eo= −0.37 V)
Ona se koristi u organskoj sintezi za pripremu 1,2-diketona (e.g. glioksala).[4]
Reference [уреди]
- ^ Lide, David R. (1998). Handbook of Chemistry and Physics (87 ed.). Boca Raton, FL: CRC Press. стр. 4–81. ISBN 0-8493-0594-2
- ^ Housecroft C. E., Sharpe A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd ed.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536.
- ^ а б Holleman A. F., Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st edition ed.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5.
- ^ “Glyoxal Bisulfite”, Organic Syntheses, Collected Volume 3, p.438 (1955).
|
|||||
