Чедомир Јовановић

С Википедије, слободне енциклопедије
Чедомир Јовановић
Лични подаци
Датум рођења(1971-04-13)13. април 1971. (53 год.)
Место рођењаБеоград, СФРЈ
ДржављанствоСрбија
НационалностСрбин
Религијаатеиста[1]
Професијадраматург
Породица
СупружникЈелена Савић
ДецаМихајло, Јана, Зора и Анђелија
Политичка каријера
ПартијаЛиберално-демократска партија
раније:
Демократска странка (1998—2005)
Студентски политички клуб (1997—1998)
Потпредседник Владе Републике Србије
18. март 2003. — 3. март 2004.
ИзбориИзбори за народне посланике Републике Србије 2003.

Чедомир Јовановић (Београд, 13. април 1971) српски је политичар. Председник је Либерално-демократске партије, бивши народни посланик у Народној скупштини Србије и драматург.[2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Јовановић је основну школу завршио у Београду. Први разред средње школе започео је у Деветој београдској гимназији да би се убрзо пребацио у Трећу економску школу. Дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду, 1998. године. Током студија радио је као новинар.

Био је један од вођа студентских протеста 1996/97,[2] када је стекао знатну популарност. Тих дана је наводно извесна студенткиња Миа лансирала и беџ са натписом „Чедо, ожени ме!“,[3] што је Јовановић објашњавао тиме да се људима вероватно допада то што он прича.[3] Сâм тврди да је био хапшен и пребијан више пута од стране полиције.[2]

По окончању протеста, са Чедомиром Антићем и групом тадашњих истомишљеника основао је Студентски политички клуб који је подржао бојкот републичких избора 1997.[2]

Чедомир Јовановић током предизборне кампање за председника Србије, 2008.

Приступио је Демократској странци 1998. године. У октобру 2001. изабран је за њеног потпредседника. Учествовао је у изборним кампањама у септембру и децембру 2000. године. Током кампање налазио се на месту шефа изборног штаба Демократске странке и Демократске опозиције Србије. На републичким изборима децембра 2000. године, изабран је за посланика у Скупштини Србије, а 2001. изабран је за потпредседника ДС-а.[2]

Недуго после октобарских промена, аутомобил му је разнет термичком бомбом.[4]

Од јануара 2001. до марта 2003. године био је на функцији шефа посланичке групе ДОС, односно ДОС - Реформа Србије. Био је најмлађи политичар на тој функцији у историји Србије.[2]

Учествовао је у хапшењу Слободана Милошевића у својству преговарача у марту 2001. године и један од главних преговарача о његовој мирној предаји, и потом његовог изручења Хашком трибуналу, 28. јуна исте године.[2]

У Влади Републике Србије формираној након смрти Зорана Ђинђића, 18. марта 2003. године постао је потпредседник Владе Републике Србије задужен за европске интеграције и координацију реформи. Учествовао је у изради Акционог плана и даљој хармонизацији односа Србије и Црне Горе.[2]

Постојао је пешачки прелаз у Београду (тзв. Чедина зебра) испред Скупштине Србије, који је хитно постављен само двадесет метара од већ постојећег пешачког прелаза, након што је телевизија Б92 снимила Јовановића како на необележеном месту прелази улицу и изјављује да би му било лакше када би на том месту постојао пешачки прелаз.[5] Јовановић је накнадно објаснио да су пешачки прелаз самоиницијативно поставили надлежни у полицији и да он лично никада није дао налог за то.

На прозивке да је умешан у догађаје који излазе из оквира законитог, изговорио је реченицу „Прљаве су ми руке, али ми је савест чиста“,[6] коју обилато користе његови критичари и политички противници. Ово је нешто касније поновио гостујући у емисији Бранкице Станковић на телевизији Б92.[7][8] Јовановић је накнадно покушао да објасни ову изјаву повезујући је са Сартром и његовом драмом „Прљаве руке“.

Објавио је књигу „Мој сукоб с прошлошћу“ (2005) у издању дневног листа Данас.[10]

Године 2008. кандидовао се за председника Србије, а на изборима је заузео пето место, са 5,34% освојених гласова.

На седници Либерално-демократске партије (ЛДП), 28. јануара 2012. године, изјавио је да је „Република Српска направљена на геноциду, на сребреничком геноциду; на етничком чишћењу незабележеном у Европи после Другог светског рата“,[11] чиме је изазвао бес медија и Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Републике Српске, која је најавила кривичну пријаву против Јовановића.[12] На ову изјаву реаговао је и кабинет председника РС Милорад Додик, одакле је поручено да лидер ЛДП “смишљеном лажи да је Република Српска настала на геноциду покушава да припише колективну одговорност целом народу, који је само бранио право на живот”. Одржао је телевизијски дуел 1. фебруара 2012. са Милорадом Додиком на тему: „Да ли је Српска геноцидна творевина или израз воље народа“.[13]

Сувласник је фирме „Агропослови“ која је закупила део предузећа Фиделинка.[14] Фирми „Агропослови“ приписује се незаконито пословање преко повезаних лица и фирми.[15][16], финансијски крах више преузетих предузећа,[17][18] као и неисплаћивање зарада и друга кршења права радника.[19][20] Јовановић је у почетку демантовао наводе о повезаности са „Агропословима“ тврдећи да су у питању пословне активности његове супруге с којима нема ништа,[21][22] да би се касније испоставило да је по разним основама сувласник са најмање 45% удела у „Агропословима“.[23] Још касније, дана 19.2.2014, у званичном саопштењу ЛДП-а у оквиру предизборне кампање 2014. демантовао је сам себе, наводећи своје пословно ангажовање у „Фиделинки“[24][25] као пример успешног вођења привреде.

Од 2019. године био је саветник члана председништва БиХ Жељка Комшића.[26]

Током 2021. је разбио излог локала брзе хране „Пончо“ на Новом Београду након расправе са навијачима те је рекетом претукао власника „Физио центра“ Жарка Ивковића, за шта је пред судом признао кривицу, објашњавајући да је намеравао да заштити своју породицу.[27][28]

Октобра 2022. је прво изјавио за медије да је имао тучу за супругом, о чему су медији писали и о чему је дао изјаву полицији, да би наредни дан негирао такав ток догађаја.[29]

Јовановић је фебруара 2023. приведен и задржан у ПС Врачар због физичког напада на адвоката Немању Алексића.[30]

Политички рад и ставови[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Либерално-демократска партија (Србија)

На страначким изборима 21 фебруара 2004.[31][32] није освојио место потпредседника Демократске странке за које се кандидовао, па је остао без страначке функције. Покренуо је либерално-демократску фракцију што је протумачено као повреда статута странке.[33] Убрзо је уследила иницијатива за искључење Јовановића из Демократске странке, које је уследило 4. децембра 2004.[34], када је од 44 присутна члана Одбора ДС-а на Новом Београду, за искључење гласало њих 35. Против тог предлога изјаснило се пет чланова одбора, а четири су била уздржана. Након тога је основао Либерално-демократску партију чији је данас председник. 2007. се у Либерално-демократску партију утопио Грађански савез Србије.

Јовановић се залаже за нормализацију односа Србије са осталим државама из бивше СФРЈ (нарочито са Босном и Херцеговином и Хрватском). Сматра да је Србији неопходна регионализација, јака локална самоуправа, еманциповање жена и независни медији.[35]

Јовановић је у јавности изазвао пажњу због става о Косову и Метохији; заједно са још неколико мањих странака (ДХСС, ЛСВ, СПО) заступа становиште да је Косово фактички независно[36] још од 1999. и да Србија треба да такав исход прихвати и уместо приче о статусу почне да се бави судбином људи који тамо живе и њиховим правима, што га је начинило додатно непопуларним међу онима који се залажу за останак Косова и Метохије у оквирима Србије. Јовановић данашње Косово види као последицу политике из прошлости, која није успела да сачува мир на тој територији и обезбеди нормалан живот за све становнике те покрајне.

Лични живот и хоби[уреди | уреди извор]

Ожењен је Јеленом и отац је четворо деце.

У Србији се за Јовановићеву страст према опасним спортовима први пут сазнало нешто више када је задобио промрзлине приликом успона на Аконкагву,[37] [38] што је изазвало подељене реакције јавности. Он се бави и екстремним спортовима: роњењем алпинизмом, параглајдингом, екстремним скијањем и падобранством.[39] Више пута је задобијао озбиљне повреде, па је због тога имао неколико поновљених операција колена.[40] Према наводима у медијима, живот му је био угрожен приликом зарона на дубини од 66 метара, до олупине аустроугарског ратног брода Сент Иштван у близини острва Премуда на северном Јадрану.[39]

У јуну 2013, у српској штампи су се појавили написи да је Чедомир Јовановић освојио врх К2. [41] Јовановић је након тога организовао и продајну изложбу фотографија са тог успона, [42] чији је приход био намењен планинарском клубу „Мосор“ из Ниша. Српски алпиниста Драган Јововић доводи у питање ове наводе и тврди да се још нико из Србије није попео на К2.[43] Овим поводом је прес служба Либерално демократске партије издала саопштење у којем се наводи да се Јовановић није попео на К2, али да „Када говори о освајању врхова, Јовановић ту метафору користи искључиво у политичке сврхе“.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Изјава Чедомира Јовановића у емисији "Лични став", која се емитује на Јутјубу, о својој вероисповести
  2. ^ а б в г д ђ е ж „Јовановићев ЦВ”. Лдп.рс. Архивирано из оригинала 23. 02. 2010. г. Приступљено 2. 10. 2011. 
  3. ^ а б „„Лик и дело у часопису Време“”. Време.цом. Архивирано из оригинала 19. 08. 2014. г. Приступљено 2. 10. 2011. 
  4. ^ „"Сведочење Владимира - Бебе Поповића на суђењу за убиство Зорана Ђинђића"” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 01. 07. 2011. г. Приступљено 2. 10. 2011. 
  5. ^ Н. M. Ј: „Зебра за посланике“[мртва веза], Блиц, 2. фебруара 2002.
  6. ^ Прљаве су ми руке, али ми је савест циста | ПЦНЕН
  7. ^ „Прљаве су ми руке, али ми је савест èиста - Б92.нет”. Архивирано из оригинала 24. 09. 2015. г. Приступљено 30. 08. 2015. 
  8. ^ „Руке прљаве, а савест чиста!? - Ало”. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 30. 08. 2015. 
  9. ^ http://www.e-novine.com/mobile/entertainment/entertainment-licnosti/100386-edo-oei.html
  10. ^ https://pescanik.net/wp-content/PDF/dokumenta/krivicna%20prijava%20II/PRILOG%2011,%20iz%20Cedine%20knjige,%20Hocete%20da%20me%20hapsite.pdf
  11. ^ „"Будућност Србије зависи од ЛДП" [[Б92]]”. 28. 1. 2012. Приступљено 2. 2. 2012.  Сукоб УРЛ—викивеза (помоћ)
  12. ^ „Туже лидера ЛДП због изјаве о РС [[Б92]]”. 30. 1. 2012. Приступљено 2. 2. 2012.  Сукоб УРЛ—викивеза (помоћ)
  13. ^ „Дуел Додика и Јовановића пред камерама - Курир”. Курир-инфо.рс. 31. 1. 2012. Архивирано из оригинала 14. 6. 2014. г. Приступљено 12. 3. 2013. 
  14. ^ „РТВ: Јовановић: Део Фиделинке закупила моја фирма, послове води моја жена, приступљено новембра 2012”. Ртв.рс. Приступљено 12. 3. 2013. 
  15. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено 30. 8. 2015. 
  16. ^ Јовановић на тендеру са повезаним фирмама
  17. ^ http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Sve-bajno-a-firma-ide-u-stecaj.cir.html[мртва веза]
  18. ^ http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Firma-Cede-Jovanovica-ide-u-stecaj.cir.html[мртва веза]
  19. ^ Политика Онлине - Радници „Фиделинке” траже да их омбудсман заштити од Чедомира Јовановића
  20. ^ Чеда радницима дугује и по пет плата
  21. ^ Чедомир Јовановић: Не бавим се бизнисом ја, већ моја жена
  22. ^ „Истиномер - Немам везе са "Фиделинком"”. Архивирано из оригинала 6. 7. 2014. г. Приступљено 30. 8. 2015. 
  23. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 23. 09. 2015. г. Приступљено 30. 08. 2015. 
  24. ^ "Подигао сам Фиделинку на ноге" - Б92.нет
  25. ^ РТС :: Јовановић: Лудост је бежати од реформи
  26. ^ „Чедомир Јовановић постао саветник Жељка Комшића”. Политика Онлине. Приступљено 2023-02-15. 
  27. ^ Пашић, Данијела (2021-06-25). „Јовановић признао да је рекетом претукао власника "Физио центра"”. Н1 (на језику: српски). Приступљено 2023-02-15. 
  28. ^ Поповић, Никола (2021-06-16). „Кривична пријава против Чедомира Јовановића због разбијања излога брзе хране”. Н1 (на језику: српски). Приступљено 2023-02-15. 
  29. ^ Луфтика ## (2022-10-13). „Чеда најпре признао тучу са женом, дан касније "породично покушавају све да забораве"”. Луфтика (на језику: српски). Приступљено 2023-02-15. 
  30. ^ „Полицијска патрола привела Чеду Јовановића после напада на адвоката”. Политика Онлине. Приступљено 2023-02-15. 
  31. ^ „Демократска странка”. еИзбори. Архивирано из оригинала 13. 05. 2012. г. Приступљено 12. 3. 2013. 
  32. ^ „Време 685 - Избори за председника ДС-а: Интелектуалац против оперативца”. Време.цом. Приступљено 12. 3. 2013. 
  33. ^ „Вести - ДС о фракцијама идуће недеље”. Б92. 26. 11. 2004. Приступљено 12. 3. 2013. 
  34. ^ „Вести - Чедомир Јовановић искључен из ДС-а”. Б92. 4. 12. 2004. Приступљено 12. 3. 2013. 
  35. ^ „"Желимо нов систем вредности"”. Б92.нет. Приступљено 2. 10. 2011. 
  36. ^ „"Косово нова држава на Балкану"”. Приступљено 4. 5. 2013. 
  37. ^ „Чедомир Јовановић, алпиниста”. е-новине.цом. 29. 8. 2012. Архивирано из оригинала 15. 09. 2013. г. Приступљено 9. 10. 2013. 
  38. ^ Чеда Јовановић изгубио литар крви, прети опасност од инфекције
  39. ^ а б „Вести онлине / Вести / Србија / Чеда осваја вулкане Камчатке!”. Вести-онлине.цом. Приступљено 9. 10. 2013. 
  40. ^ „Чеда осваја вулкане Камчатке! - Вести - Актуелно - АЛО!”. Ало.рс. Приступљено 9. 10. 2013. [мртва веза]
  41. ^ Чеда освојио К2 уз помоћ Нолета! - Вести - Актуелно - АЛО![мртва веза]
  42. ^ „Чеда Јовановић уз помоћ пакистанске војске освојио најопаснији врх на свету К2 | еИзбори”. Архивирано из оригинала 29. 11. 2014. г. Приступљено 23. 11. 2014. 
  43. ^ Чеда лаже да је освојио К2

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Čedomir_Jovanović&oldid=27704062”