Пређи на садржај

Ђорђе Мартиновић

С Википедије, слободне енциклопедије
Ђорђе Мартиновић
Ђорђе Мартиновић (десно) са адвокатом Велимиром Цветићем (лево) око 1986.
Датум рођења(1928-00-00)1928.
Датум смрти6. септембар 2000.(2000-09-06) (71/72 год.)
Место смртиЧитлук, СРЈ

Ђорђе Мартиновић (1928[1] — 6. септембар 2000, Читлук код Крушевца[2]) био је српски пољопривредник са Косова и Метохије чији је случај из 1985. године изазвао велику пажњу јавности у СФР Југославији. Мартиновић је 1. маја 1985. примљен у болницу у Гњилану са тешким повредама насталим услед продора стаклене флаше у тело. Околности под којима су повреде настале остале су спорне. Док су поједини лекари и комисије сматрали да повреде нису могле бити самонанете, други су изнели могућност самоповређивања. Ђорђе је напад оптужио групу Албанаца. Случај је изазвао широку медијску пажњу и постао једна од тема јавних расправа о међунационалним односима на Косову и Метохији током 1980-их година.[3][4][5]

Званична верзија одбачена је судском пресудом из 1990, која никада није спроведена.[2]

Догађај

[уреди | уреди извор]

Мартиновић је 1. маја 1985. године пронађен повређен надомак своје њиве, у близини Гњилана. Према његовим тврдњама, он је набијен на колац, на чијем је врху била полулитарска стаклена пивска флаша.[3] Флаша је кроз чмар набијена у утробу, данцетом нагоре, а на дрво била натакнута кроз грлић.[6] Зауставила се тик под десним подребарним луком и, поломљена, остала у утроби жртве.[7][8] После напада је, повређен, дошао до пута, одакле је збринут, а потом и пребачен у приштинску болницу, где је подвргнут хитној операцији. Лекари су утврдили да су повреде настале услед продора стаклене флаше кроз ректум, при чему је дошло до тешких унутрашњих повреда.

Према Мартиновићевој изјави датој истражним органима и лекарима, повреде су му нанеле две особе албанске националности док је радио на својој њиви у близини Гњилана.[9] Његова верзија догађаја убрзо је добила значајну пажњу у југословенској штампи и јавности, нарочито у Србији, где је случај представљан као пример угрожености Срба на Косову и Метохији. Прве информације о случају објављене су 4. маја 1985. године у листу Политика, након чега је уследила широка медијска пажња и јавна расправа.[2]

Да је над Мартиновићем извршен злочин насиља говорило је и прво саопштење власти из Гњилана, а касније потврдиле и неколико комисија лекара специјалиста,[6] док су други тврдили да су повреде могле бити самонанете.[10] О случају је писала домаћа, као и страна штампа.[7]

Истрага и медицинска мишљења

[уреди | уреди извор]

Након пријема у болницу, Мартиновић је подвргнут хитној хируршкој интервенцији, а потом је пребачен на лечење у Војномедицинску академију у Београду.[4] Операцију вађења флаше водила су три хирурга, од којих су двојица били етнички Албанци. Они су накнадно позвали трећег хирурга, Србина др Морачића, уплашени од флаше и срче коју је требало извадити.[11] Др Морачић је после операције описао да је призор који је затекао био „језив“.[7]

По доласку на Војномедицинску академију у Београду, Мартиновић је поново оперисан. Прву стручну анализу извршила је комисија лекара Војномедицинске академије, Тим од пет лекара који је предводио др Ћерамилац потписује дијагнозу којом се потврђује да самоповређивање ове врсте није могућно. Тражено је ново вештачење и исту оцену изнели су и други лекари. Потом је тражено додатно вештачење од љубљанског академика Јанеза Малчинског, чији је званични налаз садржавао и оцене да је самоповређивање могуће[12] (по неким изворима, и оцене да није могуће[2]).

Мартиновић је наставио лечење у иностранству. Због повреда и компликација оперисан је још два пута у болници Сент Џорџ у Великој Британији. Британски проктолог др Питер Холи, који је учествовао у његовом лечењу у Лондону, изјавио је да, према његовом мишљењу, повреде нису могле бити самонанете и да је сматрао да је у наношењу повреда учествовало више особа.[7]

Искључено је свако самоповређивање, злочин сам проучио са својим колегама после увида у комплетну медицинску документацију. Насиље су извршиле најмање три особе.

Др Питер Холи је након овога од Јанеза Малчинског добио писмо претеће садржине „зато што се меша у унутрашње ствари Југославије“.[2]

И поред бројних медицинских анализа и јавних расправа, околности под којима су повреде настале никада нису у потпуности разјашњене.

Политичке и медијске реакције

[уреди | уреди извор]

Случај Ђорђа Мартиновића изазвао је велику пажњу југословенске јавности и постао један од најпознатијих догађаја у СФР Југославији током 1980-их година. О њему су опширно извештавали домаћи и страни медији, а случај је убрзо добио и шири политички значај. У делу југословенске јавности случај је тумачен као доказ несигурности Срба на Косову и Метохији и погоршања међуетничких односа у покрајини. Поједини интелектуалци, новинари и политичари критиковали су рад југословенских власти и истражних органа, тврдећи да се покушава умањити значај случаја и избегну његове политичке и етничке импликације.

Са друге стране, југословенске власти и део медија настојали су да избегну представљање случаја као етнички мотивисаног напада, упозоравајући да би такво тумачење могло додатно погоршати националне тензије у земљи. Званична саопштења током истраге углавном су се ослањала на тврдње оних лекара које су сматрале да је самоповређивање било могуће.[13][14]

У посету Мартиновићу, који је још био у тешком животном стању, долази његов претпостављени, пуковник Новак Ивановић, начелник Дома ЈНА у Гњилану, и захтева од њега да призна да се сам набио на флашу у аутоеротском акту. Ивановић је годину дана касније у исповести за часопис Интервју навео да га је на ово натерао извесни генерал Стојановић. Након овога, пуковник Ивановић добија прекоманду за Зрењанин.[2]

За време лечења у Београду, наставља се са изнуђивањем признања о самоповређивању, од стране Вукашина Трумпића и Градимира Поповића из правосуђа, и уз присуство полиције. Тадашњи начелник ВМА, генерал Владимир Војводић, је одобрио испитивање. Његов заменик, Срђан Крстинић, касније адмирал у Армији Републике Хрватске, инсистирао је да се Мартиновић избаци са ВМА.[2] Након овога, Мартиновић наставља лечење у Лондону где је утврђено да повреде нису могле настати самоповрђивањем.

За званичну Југославију, закључак је био другачији. Власти су уз друго саопштење са налазом о „самоповређивању“, супротно првом саопштењу из Гњилана, приложили налаз из Љубљане, као и добијену изјаву самог Мартиновића.[6] 56-годишњи Ђорђе Мартиновић се, према званичној верзији, упустио у акт самозадовољења који је кренуо наопачке. Он је непријатни инцидент напросто свалио на албанске сепаратисте, истовремено га искориштавајући у пропагандне сврхе за демонизацију Албанаца и осликавање Срба као жртава.[12] Савезни секретар унутрашњих послова Стане Доланц изјавио је 1987. године да је случај завршен и да је полиција утврдила да се Мартиновић сам повредио. Његова изјава изазвала је бројне реакције у јавности и медијима.[2][7]. У изјави на Телевизији Љубљана изјавио је:

Случај Ђорђа Мартиновића је завршен. Моја полиција је утврдила да се сам повредио и нема судског процеса... Ђорђе је први српски самурај који је над собом извршио харакири.

— Стане Доланц

Изјаву Доланца присутни новинари су пропратили смехом.[2][7]

Група српских интелектуалаца и новинара писала је домаћој и светској јавности протест под насловом „Истина набијена на колац“.[6] Писац и академик Добрица Ћосић молио је за разрешење случаја у јавном писму упућеном адмиралу Бранку Мамули и Душану Чкребићу, председнику Скупштине Србије, без одговора.[2][7]

Скупштина СФР Југославије расправљала је о „случају Ђорђа Мартиновића“ осам пута без резултата. У Скупштини СР Србије, расправа је шест пута одлагана, јер су руководиоци тврдили да, према Уставу САП Косово, Скупштина Србије нема надлежност над случајем.[7] Покрајинско руководство, којим су доминирали етнички Албанци, подржавало је тезу о самоповређивању током аутоеротског акта.[8] Генерал Милан Даљевић из Управе Савезног секретаријата за народну одбрану, тврдио је да ЈНА нема никакве везе са случајем. Генерал Петар Грачанин, који је на месту секретара унутрашњих послова заменио Доланца, је захтевао да се предмет Ђорђа Мартиновића закључи.[2] Према писању Гласа из 2000, савезни јавни тужилац Милош Бакић одликован је високим одликовањем, између осталог и због начина вођења истраге у случају Ђорђа Мартиновића.[2]

Њујорк тајмс је 1986. писао како је случај 56-годишњег сељака Ђорђа Мартиновића постао најшире расправљани кривични случај током низа година у Југославији, описиван у најситнијим појединостима на телевизији и у штампи.[8]

Према оценама више историчара и политиколога, случај Мартиновић постао је један од симбола кризе југословенске федерације и све израженијих националних подела током друге половине 1980-их година.[3][4]

Судски поступци и епилог

[уреди | уреди извор]

Мартиновић је током наредних година наставио да тврди да је био жртва напада и одбацивао је тврдње о самоповређивању. Случај никада није добио коначан судски епилог у кривичном поступку, а починиоци нису идентификовани.

Према појединим изворима, Мартиновић је покренуо поступак против државе због начина на који је вођена истрага и због изјава које су, по његовом мишљењу, нарушавале његов углед. Други општински суд у Београду је 1990. године донео пресуду у којој је наведено да је над Мартиновићем извршено насиље и наложио исплату новчане одштете. Суд је узео у обзир изјаве др Холија и посебне комисије на чијем челу је био др Владислав Доџић. Држави је наложено да Мартиновићу исплати на име одштете 100.000 немачких марака. Налаз је склоњен од јавности, а одштета никада није исплаћена. Извршење пресуде су, према Милораду Бајићу, спречили савезни секретар унутрашњих послова Петар Грачанин и адмирал Бранко Мамула, који су наложили да предмет буде похрањен у Архиву ССНО.[1][7]

Мартиновић је после пет операција продао своју њиву у Гњилану и населио се у селу Читлук крај Крушевца,[7] где је и преминуо 6. септембра 2000. Иза себе је оставио супругу Јагодинку, три сина, кћерку и десеторо унучади.[2] Сва три сина и два најстарија унука били су мобилисани за време НАТО бомбардовања СРЈ 1999.[7]

Наслеђе и тумачење

[уреди | уреди извор]

Случај Ђорђа Мартиновића остао је један од најпознатијих и најконтроверзнијих догађаја у позној СФР Југославији. Током година постао је предмет различитих политичких и историјских тумачења. У делу српске јавности случај је често представљан као симбол страдања Срба на Косову и Метохији током 1980-их година.

Поједини историчари сматрају да је случај касније ушао у супротстављене националне наративе у Србији и међу албанским становништвом на Косову, при чему се у различитим срединама различито тумачио његов карактер и значај. Случај је повезиван и са ширим политичким процесима у СФР Југославији крајем 1980-их година, укључујући пораст међунационалних тензија и политичку кризу у покрајини Косово.[3]

Слику страдања Ђорђа Мартиновића овековечио је сликар и академик Мића Поповић у својој слици 1. мај 1985 (Распеће Ђорђа Мартиновића), која га приказује у јасној паралели са распећем Исуса Христа, под будним оком комунистичке полиције.[6][12]

О злочину су снимљена и два документарна филма, Страх од истине и Оптужујемо, режисера Милорада Бајића, који су снимани локације где се кретао повређени Мартиновић.[7] Према тврдњама аутора, филмови су приказани само једном, 1986. на фестивалу документарног филма у Дому синдиката у Београду.[15] Емитовање ових филмова на Радио-телевизији Србије одбили су потом редом сви генерални директори ове куће: Душан Митевић, Ратомир Вицо, Милорад Вучелић, Драгољуб Милановић, Александар Црквењаков и Александар Тијанић. Емитовање на БК телевизији одбила је њихов главни уредник Бојана Лекић.[7] Бајић је неколико пута позиван да донесе филмове, али је емитовање сваки пут отказивано у последњи час.[1] Ово нису једини филмови овог аутора које РТС не жели да емитује.[16] Објављивање филмова на националној телевизији захтевали су 2006. у отвореном писму председнику Тадићу и председнику Владе др Коштуници, 350 студената-чланова Парламента Правног факултета Универзитета у Београду, Младен Мркаљ, проф. др Зоран Кривокапић, један од Мартиновићевих лекара, сам Бајић, те проф. др Станислав Никић, шеф Неуропсихијатријске клинике ВМА.[17] Бајић је поводом случаја Мартиновић некадашњем председнику Слободану Милошевићу писао сваког 1. маја, укупно 11 писама, на која није одговорено. Он тврди да је тираж три књиге, које су написане о случају, откупила углавном УДБ.[1][7] До данас нису објављени документарни филмови који је снимио режисер Милорад Бајић. Ни Слободан Милошевић, није никада Бајићу одговорио на писмо у вези страдања Ђорђа Мартиновића.

Глас јавности оценио је да је вест о догађају била иницијална каписла за многа потоња збивања на Космету и у Југославији па, на неки начин, и чувене Осме седнице ЦК СКС годину и по дана касније.[2] Случај је, као симбол и метафора четири пута поменут и на суђењу Слободану Милошевићу пред Хашким трибуналом.[7]

Књижевница Светлана Велмар-Јанковић је подсетила на случај Ђорђа Мартиновића у свом ауторском чланку у Вечерњим новостима поводом једностраног проглашења независности Косова и Метохије у фебруару 2008. Према њеној оцени је „случај“ Мартиновића, „како се тај догађај тада, пре готово тридесет година, називао, отворио све будуће случајеве српског мучеништва и страдања“.[18] И владика Атанасије Јефтић писао је како је „овај напаћени човек... живо оличење стања и страдања српског народа на Косову, од окупације 1941. до ове нове окупације око Савиндана 1990“.[19]

Случај Ђорђа Мартиновића подигао је, због своје природе, југословенску јавност на ноге, али ово је био само један од небројених случајева насиља над неалбанцима на Косову 1980-их.[6] Незадовољство оваквим развојем догађаја и односом српских комуниста, и решења која је у свом политичком програму понудио Слободан Милошевић, играла су пресудну улогу у његовом вртоглавом успону на власт.[тражи се извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г „Косовски мученик.”. Архивирано из оригинала 29. 08. 2017. г. Приступљено 21. 2. 2008.  Према текстовима у листовима Данас и Глас јавности од 9. септембра 2000, на пројекту „Растко“.
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ „Мученик с Космета.”. Архивирано из оригинала 10. 07. 2009. г. Приступљено 21. 2. 2008.  Драган Влаховић, „Глас јавности“, 8. 9. 2000
  3. ^ а б в г Judah, Tim (1997). The Serbs : history, myth, and the destruction of Yugoslavia. Internet Archive. New Haven : Yale University Press. стр. 157. ISBN 978-0-300-07113-9. 
  4. ^ а б в Malcolm, Noel (1998). Kosovo : a short history. Internet Archive. London : Macmillan. ISBN 978-0-333-66612-8. 
  5. ^ Mertus, Julie (1999). Kosovo: How Myths and Truths Started a War (на језику: енглески). University of California Press. ISBN 978-0-520-20962-6. 
  6. ^ а б в г д ђ „Кратка хроника страдања Срба на Косову и Метохији.”. Приступљено 21. 2. 2008.  1. део. Владика Атанасије Јефтић, на пројекту „Растко“.
  7. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м „Српски политичари убијали истину о Ђорђу Мартиновићу.”. Архивирано из оригинала 10. 07. 2009. г. Приступљено 21. 2. 2008.  Милорад Бајић, „Глас јавности“, 22. 8. 2005
  8. ^ а б в „In one Yugoslav province, Serbs fear the ethnic Albanians.”. Приступљено 21. 2. 2008.  Хенри Кам, специјално за Њујорк тајмс из Приштине, 28. 4. 1986
  9. ^ Dragović-Soso, Jasna (2002). Saviours of the Nation?: Serbia's Intellectual Opposition and the Revival of Nationalism (на језику: енглески). Hurst & Company. ISBN 978-1-85065-577-0. 
  10. ^ Louis Sell, (2003). Slobodan Milosevic and the Destruction of Yugoslavia. Duke University Press. стр. 78—79. ISBN 0-8223-3223-X. .
  11. ^ Mihailović-Šilja, Živorad (1989). Podzemni rat na Kosovu i Metohiji: 1389-1989 (на језику: српски). RO "Jugoslovenska estrada". 
  12. ^ а б в (језик: енглески)„Carl Savich on Forgotten Kosovo: Murders, Rapes, and Ethnic Cleansing – Creating an Ethnically Pure "Kosova", 1981-1989.”. Архивирано из оригинала 05. 06. 2008. г. Приступљено 21. 2. 2008.  Карл Савич, M.A., J.D., на Byzantine Sacred Art Blog. Сличан текст такође на „serbianna.com”. Архивирано из оригинала 12. 02. 2008. г.. 
  13. ^ „Marrëveshja, Patrikana dhe fëmijët e Ibrit”. KOHA.net (на језику: албански). 2024-03-27. Приступљено 2026-05-03. 
  14. ^ Ramet, Sabrina P. (2005). Thinking About Yugoslavia: Scholarly Debates About the Yugoslav Breakup and the Wars in Bosnia and Kosovo. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 153, 201. ISBN 978-0-521-61690-4. 
  15. ^ „Србија две деценије ћути о случају Ђорђа Мартиновића.”. Архивирано из оригинала 10. 07. 2009. г. Приступљено 23. 12. 2008.  „Курир“, 28. и 29. мај 2005.
  16. ^ „О кошмарима, сновима и надањима.”. Приступљено 22. 2. 2008. [мртва веза] Владимир Црњански, „Дневник“, 2. 4. 2002
  17. ^ „Тражимо истину о „случају Мартиновић“.”. Архивирано из оригинала 10. 03. 2022. г. Приступљено 22. 2. 2008.  „Глас јавности“, 21. 4. 2006
  18. ^ „Косовски незаборав: Одавно смо изгубили Косово.”. Архивирано из оригинала 11. 07. 2009. г. Приступљено 21. 2. 2008.  Светлана Велмар-Јанковић, „Вечерње Новости“, 20. 2. 2008
  19. ^ „Кратка хроника страдања Срба на Косову и Метохији.”. Приступљено 21. 2. 2008.  2. део. Владика Атанасије Јефтић, на пројекту „Растко“.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Светислав Спасојевић, Случај Мартиновић, Београд, 1986.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђорђе_Мартиновић&oldid=31177173”