Светлана Велмар-Јанковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Светлана Велмар-Јанковић
SvetlanaVelmarJanković.jpg
Датум рођења (1933-02-01)1. фебруар 1933.
Место рођења Београд
Краљевина Југославија
Датум смрти 9. април 2014.(2014-04-09) (81 год.)
Место смрти Београд
Србија
Награде Награда Исидора Секулић
НИН-ова награда
Андрићева награда

Светлана Велмар-Јанковић (Београд, 1. фебруар 1933Београд, 9. април 2014)[1][2][3], српска књижевница и академик САНУ.

Биографија[уреди]

Ћерка је Владимира Велмар-Јанковића, српског писца и члана Недићеве Владе народног спаса у Другом светском рату и Милице. Њен деда по мајци је био Велислав Вуловић (1865-1931), инжењер, министар и председник београдске општине.[1]

Бежећи од вртлога рата, део ратних година провела је у Вучју, у кругу породице свог тече Лазе М. Теокаревића, сина Димитрија Мите Теокаревића. Светлана Велмар Јанковић је, описујући догађаје из свог живота, описивала и људе који су били нераздвојни део њеног одрастања и сазревања и оставили трага на њу и њено дело. Један од њих је и њен пријатељ и лекар, пореклом из Лесковца, Жак Конфино. Као породични пријатељ Жак Конфино је доста времена проводио у кругу породице Велмар Јанковић. Зато се у њој и родила жеља да када порасте буде, као и чика Жак, дечји лекар и писац. [4]

После рата похађала је Четврту женску гимназију. Француску књижевност студирала је код др Миодрага Ибровца и др Николе Банашевића, a латински језик је изучавала под надзором др Мише Ђурића. Прво је радила као новинар у „Дечјој штампи“ па после као секретар и уредник часописа „Књижевност“. Затим је уређивала библиотеке за прозу и есеје домаћих писаца у издавачком предузећу „Просвета“.

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабрана је на изборној Скупштини 2. новембра 2006. а за редовног члана на изборној Скупштини 5. новембра 2009.

У периоду од 2007. до 2013. године била је председница Управног одбора Народне библиотеке Србије.[5]

Сахрањена је на Новом гробљу у Београду у породичној гробници свог деде Велислава Вуловића где је сахрањена и њена мајка Милица.[6]

Признања[уреди]

Од бројних књижевних награда издвајају се НИН-ова награда, „Андрићева награда“, „Исидора Секулић“, „Меша Селимовић“, „Бора Станковић“, „Ђорђе Јовановић“, „Невен“, „Награда Политикиног забавника“, награда за најчитанију књигу Народне библиотеке Србије.[7]

Дела[уреди]

Ожиљак (1956, друго, прерађено издање 1999)
Лагум (1990)
Бездно (1995)
Нигдина (2000)
Востаније (2004)
Савременици (1967)
Уклетници (1993)
Изабраници (2005)
Сродници (2013)
Прозраци (2003)
Прозраци 2 (2015, постхумно)
Дорћол (1981)
Врачар (1994)
Гласови (1997)
Књига за Марка (1998)
Очаране наочаре: приче о Београду (2006)
Седам мојих другара (2007)
Врачар (2016, проширено издање, допуњено новелама „Улица Молерова“ и „Улица Коларчева“, постхумно)
Записи са дунавског песка (2016, постхумно)
Светилник (1998)
Кнез Михаило (1994)
Жезло (2001, књига драма)
Капија Балкана: брзи водич кроз прошлост Београда (2011)

Њена дела превођена су на енглески, немачки, француски, шпански, италијански, грчки, бугарски и мађарски језик.
Париски часопис Lire поставио је 1997. године роман Лагум (који је париски издавач Phébus издао под насловом Dans le noir, у преводу Алена Капона) на десето место међу 20 најбољих књига домаћих и страних писаца објављених у тој години у Француској. Роман је био у најужој конкуренцији за награду „Фемина“ и проглашен је „малим ремек-делом“.

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]