Милорад Милатовић

С Википедије, слободне енциклопедије
милорад милатовић
Милорад Миле Милатовић
Лични подаци
Датум рођења(1911-06-20)20. јун 1911.
Место рођењаВаљево, Краљевина Србија
Датум смрти21. август 1997.(1997-08-21) (86 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија,  СР Југославија
Професијадруштвено-политички радник
Деловање
Члан КПЈ од1934.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
19411945.
ЧинГенерал-мајор у резерви
Начелник
Управе државне безбедности за Србију
Период19461953.
ПретходникСлободан Пенезић Крцун
НаследникВладан Бојанић
Амбасадор ФНРЈ у НР Пољској
Период19551958.
ПретходникРаде Прибићевић
НаследникРато Дугоњић
Амбасадор ФНРЈ у Канади
Период19581961.
ПретходникОбрад Цицмил
НаследникДимче Беловски

Одликовања
Орден народног ослобођења Орден заслуга за народ са златним венцем Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Милорад Миле Милатовић (Ваљево, 20. јун 1911Београд, 21. август 1997) био је учесник Народноослободилачке борбе, правник, друштвено-политички радник Социјалистичке Републике Србије и дипломата СФР Југославије. Од августа 1946. до фебруара 1953. године налазио се на месту начелника Управе државне безбедности (УДБ) за Србију.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у Ваљеву, 20. јунa 1911. године. Пре Другог светског рата био је адвокатски приправник. Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је 1934. године. Учесник Народноослободилачког рата (НОР) био је од 1941. године и налазио се на дужностима политичког комесара батаљона, заменика команданта Ваљевског партизанског одреда, члана Главног штаба НОВ и ПО Србије и Штаба групе НОП одреда западне Србије, као и на разним партијско-политичким дужностима у Србији.

После рата био је секретар Окружног Народноослободилачког одбора у Ваљеву. Потом је прешао на место помоћника министра унутрашњих послова у Влади Народне Републике Србије, Слободана Пенезића Крцуна, а од 1946. до 1953. године обављао је дужност начелника Управе државне безбедности (УДБ) за Србију.

Обављао је функцију секретара Извршног већа Народне скупштине НР Србије, пре него што је ступио у дипломатску службу, као амбасадор ФНРЈ у НР Пољској, од 1955. до 1958, и Канади, од 1958. до 1961. године.

По повратку у Београд, био је секретар Скупштине СР Србије и Савезне скупштине СФРЈ и др. Био је члан Главног одбора ССРН Србије.

Имао је чин генерал-мајора ЈНА у резерви.

Године 1952. је објавио књигу Случај Андрије Хебранга.

Умро је у Београду, 21. августа 1997. године.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден народног ослобођења, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден за храброст и др.

Литература[уреди | уреди извор]