Надница за страх

С Википедије, слободне енциклопедије
Надница за страх
Филмски постер
Изворни насловLe Salaire de la peur
РежијаАнри Жорж Клузо
СценариоАнри Жорж Клузо
Жером Жероними
ПродуцентРемон Бордери
Темељи се наНадница за страх
Жорж Арно
Главне улогеИв Монтан
Шарл Ванел
Фолко Лули
Питер ван Ајк
МузикаЖорж Орик
Директор
фотографије		Арман Тирар
МонтажаМадлен Гуг
Етинет Мус
Анри Руст
СтудиоCinédis
Година1953.
Трајање153 минута
ЗемљаФранцуска
Италија[1]
Језикфранцуски
шпански
енглески
немачки
италијански
руски
Зарада6,9 милиона улазница[2]
IMDb веза

Надница за страх (франц. Le Salaire de la peur) је француски трилер филм из 1953. године, режисера Анрија Жоржа Клузоа, у коме главну улогу игра Ив Монтан, заснован на истоименом роману Жоржа Арноа. Када се нафтна бушотина у власништву америчке компаније запали, компанија унајмљује четворицу Европљана да превезу два камиона преко планинских земљаних путева, напуњених нитроглицерином потребним за гашење пламена.

Филм је донео Клузоу међународну славу — освојио је Златног медведа на Берлинском филмском фестивалу и Златну палму на Канском фестивалу — и омогућио му да режира Злобнике (1955). У Француској је био четврти филм године са највећом зарадом, са скоро 7 милиона продатих биоскопских карата.[2]

Радња[уреди | уреди извор]

 Упозорење: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма!

Французи Марио и Жо, Немац Бимба и Италијан Луиђи заглављени су у изолованом граду Лас Пиедрас. Окружен пустињом, град је повезан са спољним светом само узлетном пистом, али цена авионске карте је превелика за њих. Мало је могућности за запошљавање осим америчке корпорације која доминира градом, Јужне нафтне компаније (ЈНК), која управља оближњим нафтним пољима и поседује ограђено имање у граду. ЈНК се сумњичи за неетичке радње као што су искоришћавање локалних радника и узимање закона у своје руке, али је зависност грађана од ње толика да се јавно не жале.

Марио је саркастичан корзикански плејбој, који се са презиром односи према својој оданој љубавници Линди. Жо је остарели бивши гангстер који се недавно нашао насукан у граду. Бимба је интензиван, тих човек чијег су оца убили нацисти, а који је и сам радио три године у руднику соли. Луиђи, Мариов цимер, је весео, вредан човек, који је управо сазнао да умире од накупљене цементне прашине у плућима. Марио се спријатељи са Жоом због њиховог заједничког париског порекла, али долази до раскола између Жоа и осталих редовних гостију у кантини због његове борбене, арогантне личности.

Огроман пожар избија на једном од нафтних поља ЈНК. Једини начин да се угаси пламен и зачепи бушотина је експлозија изазвана нитроглицерином. Са кратким роком и недостатком одговарајуће опреме, нитроглицерин се мора транспортовати у кантама смештеним у два велика камиона из седишта ЈНК, удаљеног 500 километара. Због лошег стања путева и испарљиве природе нитроглицерина, посао се сматра превише опасним за синдикалне запослене у ЈНК.

Надзорник компаније Бил О’Брајен регрутује возаче камиона из локалне заједнице. Упркос опасностима, многи мештани волонтирају, намамљени високом платом: 2.000 долара по возачу. Ово је за њих богатство, а новац неки виде као једини излаз из ћорсокака. Група кандидата је сужена на четири лично бирана возача: Марио, Бимба и Луиђи су изабрани, заједно са Немцем по имену Смерлоф. Смерлоф се не појављује на заказани дан, тако да је Жо, који познаје О’Брајена из његових дана кријумчарења, постављен на његово место. Други возачи сумњају да је Жо на неки начин застрашио Смерлофа да би му одузео посао.

Жо и Марио превозе нитроглицерин у једном возилу; Луиђи и Бимба су у другом, а возе са размаком од 30 минута како би се ограничиле потенцијалне жртве. Возачи су приморани да се носе са низом физичких и психичких препрека, укључујући деоницу изузетно неравног пута, грађевинску барикаду која их приморава да се тетурају око труле платформе изнад провалије и стену која блокира пут. Жо открива да његови живци више нису оно што су били, а остали се суочавају са Жоом због његовог све већег кукавичлука. На крају, Луиђијев и Бимбин камион експлодира без упозорења, убивши их обојицу.

Марио и Жо стижу на место експлозије, где проналазе велики кратер који се брзо пуни нафтом из цевовода који је пукао у експлозији. Жо излази из возила да би помогао Марију да прође кроз кратер испуњен нафтом. Камион је, међутим, у опасности да се заглави и током њихових махнитих покушаја да то спрече, Марио прегази Жоа. Иако је возило на крају ослобођено, Жо је смртно рањен. По доласку на нафтно поље, Марио и Жо су поздрављени као хероји, али Жо је мртав, а Марио пада од исцрпљености. Када се опорави, Марио одлази кући у истом камиону, сада ослобођен опасног терета. Он прикупља дупло већу плату након смрти својих пријатеља, а одбија возача којег му нуди ЈНК. Марио весело вози планинским путем, док се истовремено одржава забава у кантини у граду где Мариови пријатељи жељно ишчекују његов долазак, који се очекује за два сата. Марио непромишљено и намерно скреће по путу, пошто је ту већ преварио смрт толико пута. Линда, која плеше у кантини, пада у несвест. Марио пребрзо улази у једну кривину, пропада кроз заштитну ограду и умире.

Улоге[уреди | уреди извор]

Глумац Улога
Ив Монтан Марио
Шарл Ванел Жо
Фолко Лули Луиђи
Питер ван Ајк Бимба
Вера Клузо Линда
Вилијам Табс Бил О’Брајен
Дарио Морено Ернандез
Жо Дест Смерлоф
Луис де Лима Бернардо
Антонио Чента шеф кампа
Дарлинг Легитимус Роза

Пријем и наслеђе[уреди | уреди извор]

Филм је добио похвале током свог првобитног издања. Босли Краутер из новина The New York Times написао је: „Узбуђење у потпуности потиче од свести о нитроглицерину и опрезног руковања њиме без даха. Седите тамо и чекате да биоскоп експлодира.”[3] Филм је такође био хит јавности, продавши 6.944.306 карата у Француској, где је био четврти филм године са највећом зарадом.[4][5]

Године 1982, Полин Кејл га је назвала „егзистенцијалним трилером — најоригиналнијом и најшокантнијом француском мелодрамом 1950-их... Када можете бити разнесени у било ком тренутку, само будала верује да карактер одређује судбину... Ако ово није парабола о положају човека у савременом свету, онда је барем илустрација тога... Насиље... се користи за форсирање визије људског постојања.”[6] Године 1992. Роџер Иберт је изјавио да „проширене напете секвенце филма заслужују место међу великим биоскопским делима”.[7] Леонард Малтин доделио је филму три и по од четири звездице, називајући га „чудесно грубим и изузетно напетим епом”.[8] Године 2010. филм је рангиран на 9. место листе 100 најбољих филмова светске кинематографије часописа Empire.[9] На сајту Rotten Tomatoes филм има рејтинг одобравања од 100% на основу 47 рецензија, са пондерисаним просеком од 8,90/10. Консензус критичара сајта гласи: „Као класик егзистенцијалне неизвесности, филм меша непрекидну неизвесност са јетком сатиром; његов утицај се и даље осећа на данашњим трилерима.”[10] Metacritic извештава о оцени од 85 од 100 на основу 15 критика критичара, што указује на „универзално признање”.[11]

Британско-амерички режисер Кристофер Нолан био је под јаким утицајем Наднице за страх када је правио свој филм Денкерк.[12]

Филм је драстично скраћен за издавање у САД 1955. године, при чему је исечено око 35 минута оригиналног времена приказивања. Ово је укључивало избацивање неколико сцена које су негативно приказивале фиктивну америчку нафтну компанију „ЈНК” након што је филм оптужен за антиамериканизам.

Рестаурација и кућни медији[уреди | уреди извор]

Као један од најпознатијих и најуспешнијих Клузоових филмова, Надница за страх, нашироко је објављиван у сваком формату кућног видеа.[13][14][15] Међутим, са изузетком француског DVD-а са оригиналном 153-минутном француском биоскопском верзијом, донедавно је већина издања садржала верзију од 148 минута. Свеобухватна 4К рестаурација, заснована на оригиналном негативу и надгледана од стране сниматеља Гијома Шифмана, завршена је 2017. године.[16] У великој мери је побољшала квалитет звука и видеа,[17][18] и објављена је на Blu-ray, DVD и DCP форматима у Француској, Уједињеном Краљевству и Јапану.

Филм је колоризован 1996. уз одобрење Клузоове ћерке.[тражи се извор] Касније је емитован на француској телевизији и објављен на француском VHS-у.[19]

Награде[уреди | уреди извор]

Филм је јединствен по томе што је освојио и Златног медведа и Златну палму.

Римејкови[уреди | уреди извор]

Насилни пут (такође познат и као Паклени аутопут), у режији Хауарда В. Коха из 1958. и Чаробњак, у режији Вилијама Фридкина из 1977. године, амерички су римејкови Наднице за страх, иако нису потписани као такви. Фридкин је свој филм описао као адаптацију оригиналног романа.[23]

Радња је адаптирана за епизоду „Hellfire” америчке ТВ серије Мекгајвер из 1980-их.[24][25]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Le Salaire de la Peur”. British Film Institute. London. Архивирано из оригинала 14. 1. 2009. г. Приступљено 8. 8. 2018. 
  2. ^ а б „Le Salaire de la peur (1953)”. jpbox-office.com. 2014. Приступљено 8. 8. 2018. 
  3. ^ „The Wages of Fear”. rottentomatoes.com. 1. 1. 1953. Приступљено 8. 8. 2018. 
  4. ^ „Le Salaire de la peur (1953)”. jpbox-office.com. 2014. Приступљено 8. 8. 2018. 
  5. ^ „1953 at the box office”. Box Office Story. 
  6. ^ Pauline Kael (1991). 5001 Nights at the Movies. New York: Holt Paperbacks. стр. 821. ISBN 978-0-8050-1367-2. 
  7. ^ Roger Ebert (6. 3. 1992). „The Wages of Fear Movie Review (1955)”. Chicago Sun-Times. Приступљено 8. 8. 2018. 
  8. ^ Maltin, Leonard. Leonard Maltin's 2014 Movie GuideНеопходна слободна регистрација. Penguin Press. стр. 1512. ISBN 9780451418104. 
  9. ^ „The 100 Best Films Of World Cinema: 9. The Wages of Fear”. Empire. Приступљено 8. 8. 2018. 
  10. ^ „The Wages of Fear (1953)”. Rotten Tomatoes. Fandango. Приступљено 16. 12. 2020. 
  11. ^ „The Wages of Fear (1953) Reviews”. Metacritic. Red Ventures. Приступљено 16. 12. 2020. 
  12. ^ Leonard Pearce (28. 2. 2017). „Christopher Nolan Inspired by Robert Bresson and Silent Films for ‘Dunkirk,’ Which Has "Little Dialogue"”. The Film Stage. The Film Stage, L.L.C. Приступљено 23. 9. 2021. „На питање о ремек-делу Анрија Жоржа Клузоа, Нолан је одговорио следеће: „Да, Надница за страх. Већина екипе није разумела зашто им приказујем овај филм. Али он је био онај који је имало највише смисла. Чиста неизвесност. Који говори о механици, поступку и физичким потешкоћама. Погледајте сцену где камион мора да се врати на платформу, а точкови више не реагују… То сам морао да тражим за Денкерк! Хтео сам да покажем како се вози камион на пристаниште, шта се дешава када гуме не прођу, када точкови више не реагују. Чиста физика.”” 
  13. ^ „The Wages of Fear LaserDiscs”. LaserDisc Database. 
  14. ^ „The Wages of Fear DVD comparison”. DVDCompare. 
  15. ^ „The Wages of Fear Blu-ray comparison”. DVDCompare. 
  16. ^ „Interview: Guillaume Schiffman”. Ecran Total. Архивирано из оригинала 23. 05. 2020. г. Приступљено 13. 10. 2022. 
  17. ^ „The Wages of Fear Blu-ray comparison”. Caps-a-holic. 
  18. ^ „Le salaire de la peur Blu-ray Test”. DVDClassik. 
  19. ^ „Le Salaire de la peur: Mais de quelle couleur étaient-ils donc?”. Le Camion Club de France. 
  20. ^ „3rd Berlin International Film Festival: Prize Winners”. Berlin International Film Festival. Архивирано из оригинала 15. 10. 2013. г. Приступљено 8. 8. 2018. 
  21. ^ „Festival de Cannes: The Wages of Fear”. Cannes Film Festival. Архивирано из оригинала 22. 08. 2011. г. Приступљено 8. 8. 2018. 
  22. ^ „Film in 1955”. BAFTA.org. 
  23. ^ William Friedkin, The Friedkin Connection: A Memoir, HarperCollins Publishers, 2013. Memoir of the director.
  24. ^ „MacGyver: Hellfire”. macgyveronline.com. Приступљено 16. 3. 2022. 
  25. ^ „Hellfire”. IMDb. Приступљено 16. 3. 2022. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Надница_за_страх&oldid=26670403”