Радоје Татић
Радоје Татић | |
|---|---|
| Датум рођења | 14. јун 1935. |
| Место рођења | Топуско, Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 6. новембар 2001. (66 год.) |
| Место смрти | Сремска Каменица, СР Југославија |
Радоје Татић (Топуско, 14. јун 1935 — Сремска Каменица, 6. новембар 2001), био је преводилац са португалског, шпанског и француског језика на српски.
Биографија[уреди | уреди извор]
Био је један од првих преводилаца са шпанског језика на овим просторима, а његови пионирски продори у латиноамеричку књижевност, од средине шездесетих година 20. века, одавали су човека рафинираног укуса: чак и пре него што ће Европа и Америка открити континент магичног реализма, тј. снажног замаха латиноамеричке књижевности ХХ века, наши читаоци могли су да читају Борхеса, Кортасара, Рулфа, Маркеса, Неруду, Астуријаса или Паза у преводу Радоја Татића.
Преводио је поезију, прозу и теоријске радове. Његови се преводи одликују сигурним језичким изразом, духовитим преводилачким решењима и, ако је реч о теоријским радовима, поузданошћу.
Радио је у дневним листовима Борба и Вечерње новости, затим на програму за иностранство Радио Београда (касније Радио Југославија), а од 1978. до 1982. године био је саветник у амбасади СФРЈ у Бразилији.[1]
Награда „Радоје Татић“[уреди | уреди извор]
Од 2002. године „Фонд Радоје Татић“, који су основали његови наследници после смрти овог врсног преводиоца, у сарадњи са Удружењем књижевних преводилаца Србије додељује сваке друге године награду за најбољи превод са шпанског или португалског на српски језик у претходне две године.[2]
Најважнији преводи[уреди | уреди извор]
Засебне књиге[уреди | уреди извор]
Хуан Лискано, Нови свет Ориноко, 1963
Хуан Рулфо, Педро Парамо, 1966.
Хулио Кортасар, Тајно оружје, 1969.
Мигел Анхел Астуријас, Гватемалске легенде, 1969.
Пабло Неруда, Сунце у репу ветра (избор и превод), 1969.
Октавио Паз, Лук и лира, 1979.
Хуан Октавио Пренс, Чисти рачуни, 1979.
Роже Кајоа, Игре и људи, 1979.
Пауло Коељо, Алхемичар, 1995.
Разни аутори, Приче из Латинске Америке (избор и превод), 1999.
Антонио Порпета, Побуна ветра, [1999]].
Антологије и збирке[уреди | уреди извор]
Његови преводи поезије и кратких прича објављивани су у више антологија и збирки:
Светлости Кордиљера, антологија хиспаноамеричке поезије 1920-1970, 1974.
Федерико Гарсија Лорка, Целокупна дела („Путописи, приповести, огледи“), 1974.
Антологија кратке приче Латинске Америке, 1983.
Сновиђења са обале Рио де ла Плате, 1995.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Фонд „Радоје Татић“ (приступљено 11. јануара 2019).
- ^ Награда „Радоје Татић“ Архивирано на сајту Wayback Machine (11. јануар 2019), Званичан сајт Удружења књижевних преводилаца Србије (приступљено 11. јануара 2019).
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
