Хулио Кортазар

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Хулио Кортасар)
Хулио Кортазар

Cortázar.jpg
Хулио Кортазар

Информације
Датум рођења 26. август 1914.
Место рођења Иксел (Белгија)
Датум смрти 12. фебруар 1984.(1984-02-12)(69 год.)
Место смрти Париз (Француска)
Дела
Потпис

Хулио Кортазар (шп. Julio Cortázar; Иксел, 26. август 1914Париз, 12. фебруар 1984) је био аргентински песник, приповедач, романописац и есејист.

Биографија[уреди]

Хулио Кортазар је рођен 1914. године, у Бриселу, Белгија, где му је отац радио у дипломатској служби. Много година касније, Кортазар ће рећи "моје рођење је било последица туризма и дипломатије."

Пошто су Кортазарови родитељи били држављани земље која је била неутрална у Првом светском рату, могли су да пређу у Швајцарску одакле су стигли до Барселоне, где су живели годину и по дана. Кортазар се често играо у парку Гуељ чији су керамички мозаици остали у његовом сећању дуги низ година.

Као четворогодишњак, Кортазар се вратио са породицом у Аргентину где је провео остатак свог детињства у месту Банфилд, у околини Буенос Ајреса, са мајком и сестром, која је била годину дана млађа. Кортазаров отац је напустио породицу док је Хулио био дечак, и никада се није вратио. У Банфилду, Кортазар је живео у кући са двориштем које му касније је често служило као инспирација.

Кортазар је био болешљиво дете због чега је пуно времена провео у кревету, уз књиге. Књиге за читање му је бирала мајка, упознајући га највише са делима Жила Верна, коме се Кортазар дивио до краја свог живота. Касније ће рећи, у интервјуу за часопис Plural (број 44, Мексико Сити, 5/1975) „Провео сам своје детињство у измаглици препуној духова и патуљака, са другачијим осећајем за време и простор“.

Иако никад није дипломирао на Универзитету у Буенос Ајресу где је студирао на Филозсофском факултету, пет година је радио као наставник у неколико средњих школа у провинцији. Под псеудонимом Хулио Денис је 1938. објавио збирку сонета на коју је касније гледао са потцењивањем. 1944. постао је професор француске књижевности на Националном универзитету у Мендози. Пет година касније објавио је драму Краљеви (Los Reyes), која је била заснована на миту о Тезеју и Минотауру.

Као противник владе Хуана Перона, 1951. је емигрирао у Француску, где је живео до краја живота. Од 1952. године радио је као преводилац за УНЕСКО. Између осталог, превео је шпанско издање Робинзона Крусоа Данијела Дефоа, Хадријанове мемоаре Маргерит Јурсенар и приче Едгара Алана Поа. Пресудан утицај на његова дела имали су и Алфред Жари и Лотреамон.

У позним годинама доживео је политичку трансформацију, активно се борећи на страни левице у Латинској Америци и отворено подржавајући кубанску револуцију, Аљендеов режим у Чилеу и сандинистички покрет у Никарагви.

Женио се три пута - са Аурором Бернандез (1953.), Уње Карвелис и Керол Данлоп.

Према званичном саопштењу, Хулио Кортазар је умро од леукемије, 1984. године у Паризу, где је и сахрањен.

Кристина Пери Роси, књижевница из Уругваја, је тврдила да је Кортазар умро од последица Сиде којом се заразио преко трансфузије крви; извори блиски писцу су оповргли њену изјаву.

Дела[уреди]

Поезија[уреди]

  • Presencia (Присутност), 1938.
  • Los reyes (Краљеви), 1949.
  • Pameos y meopas (Пемое и меопе), 1971.
  • Salvo el crepúsculo (Изузев сумрака), 1984.

Приповетке[уреди]

  • Bestiario (Бестијариј), 1951.
  • Final de juego (Крај игре), 1956.
  • Las armas secretas (Тајно оружје), 1959.
  • Historias de cronopios y de famas (Повести о хронопијима и фамама), 1962.
  • Todos los fuegos el fuego (Све ватре ватра), 1966.
  • Relatos (Приповетке), 1970.
  • Octaedro (Октаедар), 1974.
  • Alguien anda por ahí (Неко ко се овде мува), 1977.
  • Un tal Lucas (Извесни Лука), 1979.
  • Queremos tanto a Glenda (Толико волимо Гленду), 1980.
  • Deshoras (Раскорак), 1983.

Романи[уреди]

  • El examen (Испит), написан 1950. посмтрно је штампан 1986. а до тада необјављен;
  • Los premios (Награде), 1960.
  • Rayuela (Школице), 1963.[1]
  • 62. Modelo para armar (62. Модел за састављање), 1968.
  • Libro de Manuel (Мануелова књига), 1973.

Есеји[уреди]

  • Literatura en la revolución y revolución en la literatura (Књижевност у револуцији и револуција у књижевности), 1970. са Оскаром Кољасосом и Мариом Варгас Љосом;
  • Viaje alrededor de una mesa (Путовање око стола), 1970.
  • Prosa del observatorio (Проза са опсерваторије), 1972. есеји илустровани фотографијама које је снимио сам Кортазар;

Хронике[уреди]

  • Nicaragua tan violentamente dulce (Никарагва тако жестоко блага), 1983.

Остало[уреди]

  • La vuelta al día en ochenta mundos (Пут око дана за осамдесет светова), 1967.
  • Último round (Последња рунда), 1969.
  • Fantomas contra los vampiros multinacionales (Фантоми против мултинационалних вампира), 1975. текст полемичког карактера;
  • Los autonautas de la cosmopista (Аутонаути космодрома), 1983. путописи и фотографије у сарадњи са Керол Данлоп.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]