Туларемија

С Википедије, слободне енциклопедије
Туларемија
СинонимиТулараемија, куга Пахвантске долине,[1] зечја грозница,[1] грозница јеленске муве, Охарина грозница[2]
Туларемијска повреда на шаци
СпецијалностиИнфективна болест
СимптомиГрозница, чир коже, велики лимфни чворови[3]
УзроциFrancisella tularensis (болест шире крпељи, јеленске муве, контакт са зараженим животињама)[4]
Дијагностички методТест крви, микробна култура[5][6]
ПревенцијаИнсектни репелант, ношење дугачких панталона, брзо уклањање крпеља, не узнемиравајуће мртвих животиња[7]
ЛековиСтрептомицин, гентамицин, доксициклин, ципрофлоксацин[5]
ПрогнозаГенерално добра уз третман[4]
Фреквенција~200 случаја годишње (САД)[8]

Туларемија је акутно заразно обољење.[4] У зависности од пута ширења, јавља се у више клиничких облика. На месту уласка проузроковача у организам стварају се улцерације и оток лимфних чворова. Поред спољашњих манифестација, туларемија може да се јави и у плућном облику, који карактерише пнеумонија у абдоминалном облику са боловима у трбуху, ређе проливом и повраћањем и у септичком облику са високом температуром, знацима интоксикације и поремећајем свести.

Инфективни агенс[уреди | уреди извор]

Инфективни агенс је бактерија - Francisella tularensis. Осетљива је према повишеној температури, хлорним препаратима, формалину и другим дезинфекционим средствима. Насупрот томе, добро подноси нижу температуру. У води и влажном земљишту може остати у животу више месеци, а на кожи глодара, угинулих од туларемије, више недеља.

Инкубациони период[уреди | уреди извор]

Инкубациони период је од 2 - 10 дана, а најчешће износи три дана.

У преко 90% случајева резервоар заразе су глодари (зечеви, ласице, веверице, пацови, мишеви), али резервоар заразе могу бити и друге, домаће и дивље животиње (говеда, овце, пси, мачке, срне, дивље свиње). Узрочник се налази у крви, гноју туларемичних лезија, мокраћи и измету инфицираних животиња.

Туларемија се не шири интерхумано. Због малог броја проузроковача у туларемичним лезијама болесника, његова заразност је минимална.

Путеви ширења[уреди | уреди извор]

Туларемија се може ширити на више начина. Директним контактом са ткивима и крвљу оболелих и угинулих животиња или индиректно - уједом крпеља, обада, мува и неких врста комараца, настаје кожни облик туларемије. Хидричним путем, пијењем воде из бунара и извора који су контаминирани излучевинама оболелих животиња настаје цревни облик туларемије. Аерогено, контактом са прашином са житарицама, траве и сена настаје плућни облик туларемије. Слично као код лептоспироза, инфекција може настати и преко конјунктива у току рада и пливања у контаминираним водама.

Улазно место[уреди | уреди извор]

Улазно место инфекције су конјунктиве, кожа и слузница респираторног и цревног тракта.

Осетљивост и отпорност[уреди | уреди извор]

Према туларемији су једнако осетљиве све особе, без обзира на узраст и пол.

Прележана болест оставља дуг и солидан имунитет. међутим, описани су и случајеви реинфекције, нарочито код лабораторијских радника.

Остале епидемиолошке карактеристике[уреди | уреди извор]

Мада је осетљивост према туларемији општа, чешће обољевају мушкарци средњег животног доба, јер су више изложени инфекцији приликом лова зечева, као и скидања коже и рада са месом инфицираних животиња. Због тога је јављање туларемије повезано са сезоном бављења одређеним пословима. Ловци на зечеве обољевају у сезони лова, септембар - јануар, ловци на бизамске пацове у периоду јуни - јули, а рибари и лица која раде или се купају у контаминираним водама обољевају током лета. Туларемија се најчешће јавља у облику појединачних случајева или мањих епидемија.

Туларемија је обољење северне земљине полулопте. Распрострањена је у Северној Америци, Европи и Азији. Највише је оболелих у САД, Русији и Аустрији. У нашој земљи појединачни случајеви туларемије регистровани су у Војводини, Пчињском округу[9][10].

Мере спречавања[уреди | уреди извор]

Поред едукације становништва, ветеринарских и зоохигијенских мера, против туларемије се спроводи и вакцинација професионално изложених лица. Примењује се жива вакцина од ослабљених микроорганизама, која се апликује утрљавањем у скарифаковану кожу рамена. Вакцинални имунитет траје пет година.

Мере сузбијања[уреди | уреди извор]

Епизотоолошка и епидемиолошка истраживања усмерена су на откривање заражених животиња и проналажењу свих инфицираних особа. Оболели се хоспитализују према клиничким индикацијама. посебна изолација изолација није потребна. Текућа дезинфекција обухвата гној из улцерације. Завршна дезинфекција није потребна. обољење и смрт од туларемије подлежу обавезном пријављивању.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Rapini, Ronald P.; Bolognia, Jean L.; Jorizzo, Joseph L. (2007). Dermatology: 2-Volume Set. St. Louis: Mosby. ISBN 978-1-4160-2999-1. 
  2. ^ James & Berger 2006, стр. 286
  3. ^ „Signs and Symptoms Tularemia”. CDC (на језику: енглески). октобар 2015. Приступљено 8. 11. 2017. 
  4. ^ а б в „Tularemia”. CDC (на језику: енглески). октобар 2015. 
  5. ^ а б „Diagnosis and Treatment Tularemia”. CDC (на језику: енглески). октобар 2015. Приступљено 8. 11. 2017. 
  6. ^ „Clinicians Tularemia”. www.cdc.gov (на језику: енглески). септембар 2016. Приступљено 8. 11. 2017. 
  7. ^ „Prevention Tularemia”. www.cdc.gov (на језику: енглески). октобар 2015. Приступљено 8. 11. 2017. 
  8. ^ „Statistics Tularemia”. CDC (на језику: енглески). новембар 2016. Приступљено 8. 11. 2017. 
  9. ^ „На југу Србије 16 оболелих од туларемије”. 2010. Приступљено 5. 5. 2010. 
  10. ^ „На Косову проглашена епидемија туларемије”. 2015. Архивирано из оригинала 11. 2. 2015. г. Приступљено 11. 2. 2015. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Класификација
Спољашњи ресурси
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Туларемија&oldid=27440770”