Пређи на садржај

Дебело црево

С Википедије, слободне енциклопедије
Дебело црево
Предња страна абдомена, приказује дебело црево, са желуцом и танким цревом у посивљеној позадини.
Предња страна абдомена, прказани су јетра (црвено), и желудац и дебело црево (плаво).
Детаљи
ЛатинскиColon или intestinum crassum
СистемСистем органа за варење
Горња опорњачка артерија, Доња опорњачка артерија и илијачке артерије
Горња и доња мезентерична вена
Доњи мезотерични лимфни нодови
Показатељи
Грејова анатомијап.1177
Дорландс
/Елсевиер		Ларге интестине
ТАА05.7.01.001
ФМА7201
Анатомска терминологија

Дебело црево (лат. intestinum crassum) је завршни део дигестивног тракта који се наставља на танко црево (лат. intestinum tenue). Дужине је око 2 метра и има променљив дијаметар (на почетку 8-10 cm, а у нисходном делу 3-4 cm). Дебело црево почиње у десној бедреној јами и пружа се од тзв. илеоцекалног отвора до чмарног отвора или ануса.[1][2][3]

Дебело црево прихвата из танког црева садржај из кога апсорбује воду и соли. Осим тога, оно прикупља несварене остатаке које у процесима врења и труљења претвара у измет (фецес). У њему се такође налази мноштво бактерија које имају способност синтезе витамина које организам апсорбује.[4]

Већина извора дефинише дебело црево као комбинацију слепог црева, црева, ректума, и аналног канала.[5][6] Неки извори искључују анални канал.[7][8][9]

Код људи, велико црево почиње у десном бедреном региону карлице, непосредно на или испод струка, где се придружује крају танког црева код слепог црева, преко илеоцекалног вентила. Оно затим наставља као стуб пењући се кроз абдомен, преко ширине трбушне шупљине као попречно црево, и затим се спушта до ректума и завршава се у аналном каналу.[10] Свеукупно, код људи, дебело црево је око 1,5 м дуго, што је око једне петине целокупне дужине гастроинтестиналног тракта.[11]

Грађа[уреди | уреди извор]

Делови дебелог црева

Дебело црево састоји се од три дела:

Овај део дигестивног тракта почиње од илеоцекалног отвора, на коме се налази залистак који спречава враћање садржаја из дебелог у танко црево. Слепо црево је слепо затворено на свом доњем делу и одатле потиче његов назив. Од њега се наниже спушта црвуљак (лат. appendix vermiformis), који се у народу често погрешно назива слепим цревом. Овај орган је веома варијабилан у погледу морфологије и односа тако да његова дужина варира од 2 до 25 центиметара, а промер између 5 и 8 милиметара. Од десне бедрене јаме, у којој је смештено слепо црево, пружа се навише усходни део дебелог црева (лат. colon ascendens). На доњој страни јетре црево скреће улево и до левог хипохондријачног предела се пружа његов попречни део (лат. colon transversum). Одатле се спушта нисходни део дебелог црева (лат. colon descendens) све до леве бедрене јаме. Од њега полази сигмоидни део (лат. colon sigmoideum) који се у пределу 3. сакралног кичменог пршљена наставља у чмарно црево.

Дебело црево крвљу снабдевају следеће артерије: arteria colica media, arteria colica dextra, arteria ileocolica, a colica sinistra и arteriae sigmoideae. Вене које полазе од црева су притоке горње и доње мезентеричне вене. Живци за дебело црево потичу из вегетативног целијачног сплета.

Микроанатомија[уреди | уреди извор]

За више информација погледајте: Гастроинтестинални зид

Цревне крипте[уреди | уреди извор]

Цревне крипте (интестинал жлезде) унутар четири ткивне секције. Ћелије су обојене тако да се види смеђе-наранџаста боја ако ћелије производе митохондријски протеин цитохром ц оксидазну подјединицу I[12][13][14] (CCOI), и једра ћелија (лоцирана на спољашњим ивицама ћелија лоцираних на спољашњем ободу ћелија које облажу зидове крипти) су обојена плаво-сиво користећи хаематоксилин. Панели А, Б су пресечени дуж дугих оса крипти и панели C, D су пресечени паралелно са дугим осама крипти. У панелу D трака показује 100 μм и омогућује процену учесталости крипти у епителу дебелог црева. Панел Б садржи три крипте у попречном пресеку, свака се сегментом који је дефицитаран у ЦЦОИ експресији и бар једном криптом, на десној страни, која је у процесу фисије у две крипте. Панел C приказује, на левој страни, поделу крипте у две крипте. Панел D приказује типичне мале кластере од два и три ЦЦОИ дефицијентне крипте (трака прказује 50 µм). Слике су направљене од оригиналних фотомикрографија.[15]

Зид дебелог црева је прекривен са једноставним цревним епителом са инвагинацијама. Инвагинације се називају интестиналним жлездама или криптама дебелог црева.

Цревне крипте су обликоване као микроскопски дебео зид тестних цеви са централним отворима (криптни лумен). Овде су приказане четири секције ткива, два пресека дуж дугих оса крипти и два пресека која су паралелна са дугим осама. На овим сликама ћелије су имунохистохемијски обојене тако да је смеђе-наранџаста боја приказана ако ћелије производе митохондријски протеин који се зове цитохром ц оксидазна подједнициа I (ЦЦОИ). Ћелијска једра (лоцирана на спољашњем ободу ћелија које прекривају зидове крипти) су обојена плаво-сиво са хаематоксилином. Као што се може видети у панелима C и D, крипте су око 75 до око 110 ћелија дуге Бакер ет ал.[16] су утврдили да просечни обим крипте садржи 23 ћелије. Стога, на овде приказаним сликама, крипте дебелог црева садрже у просек око 1,725 до 2530 ћелија. Ноотебоом ет ал.[17] су мерећи број ћелија у малом броју крипти одредили опсег од 1500 до 4900 ћелија пок крипти дебелог црева. Ћелије се формирају у основи крипте и затим мигрирају навише дуж криптне осе пре него што буду одбачене у лумен дебелог црева након више дана.[16] У бази крипте је присутно 5 до 6 изворних ћелија.[16]

Према процени на бази слике у панелу А, постоји око 100 крипти дебелог црева по квадратном милиметру епитела дебелог црева.[18] Пошто је просечна дужина људског дебелог црева око 160.5 cm[19] и просечни унутрашњи обим црева је око 6.2 цм,[18] унутрашња површина епитела људског дебелог црева је у просеку око 995 цм2, чиме је обухваћено 9.950.000 (око 10 милиона) крипти.

У четири ткивна пресека која су овде приказана, многе интестиналне жлезде садрже ћелије са мутацијом митохондријске ДНК у CCOI гену и стога углавном изгледају бело, при чему је њихова главна боја плаво-сиво обојење једра. Као што се може видети у панелу Б, изгледа да порција матичних ћелија три крипте има мутацију у CCOI, стога 40% до 50% ћелија које настају из тих матичних ћелија формирају беле сегменте на површинама попречних пресека.

Свеукупно, проценат крипти које су CCOI дефицитарне је мањи од 1% пре узраста од 40, а затим се линеарно повећава са старосним добом.[15] Крипте дебелог црева са ЦЦОИ дефицитом код жена достижу у просеку ниво од 18%, а код мушкараца 23% до доба од 80–84 година.[15]

Крипте дебелог црева се могу репродуковати фисијом, као што се може видети у панелу C, где се крипта дели да формира две крипте, и у панелу Б где је бар једна крипта у процесу фисије. Већина крипти са ЦЦОИ дефицитом су у кластерима крипти (клонова крипти) са две или више CCOI-дефицитарних крипти једна поред друге (види панел D).[15]

Слузокожа[уреди | уреди извор]

Око 150 од многих хиљада гена који кодирају протеине је изражено у дебелом цреву, неки од којих су специфични разне регионе слузокожне мембране. Међу њима је ЦЕАЦАМ7.[20]

Функција[уреди | уреди извор]

Хистолошка секција.

Дебело црево апсорбује воду и преостале апсорптивне нутријенте из хране пре него што се несварљива материје пошаље ка ректуму. Дебело црево апсорбује витамине које су формирале цревне бактерије, као што су витамин К (који је посебно важан пошто дневни унос витамина К нормално није довољан за одржавање адекватне коагулације крви), витамин Б12, тиамин и рибофлавин. У њему исто тако долази до збијања измета, и фекална материја се одлаже у ректуму док не дође време да се одбаци кроз анус путем дефекације. Дебело црево исто тако излучује K+ и Cl-. Излучивање хлорида је повећана код оболелих од цистичне фиброзе. Рециклирање разних нутријената се одвија у дебелом цреву. Примери тога су ферментација угљених хидрата, кратколанчаних масних киселина, и циклус уреје.[21]

Слепо црево је везано за унутрашњу површину цецума. Оно садржи малу количину лимфоидног ткива везаног за слузокожу што даје слепом цреву непознату улогу у имуности. Познато је да је слепо црево важно у фетусном животу пошто оно садржи ендокрине ћелије које отпуштају биогене амине и пептидне хормоне који су важни за хомеостазу током раног раста и развића.[22] Слепо црево може да буде извађено без очевидних последица за пацијента.

До времена кад химус досегне дебело црево, највећи део нутријената и 90% воде су већ апсорбовани у тело. Неки електролити као што су натријум, магнезијум, и хлорид су заостали, као и несварљиви делови хране (е.г., велики део унесене амилозе, скроб који је до сада био заштићен од варења, и прехрамбена влакна, што су углавном несварљиви угљени хидрати у било растворној или нерастворној форми). Како се химус креће кроз дебело црево, највећи део преостале воде бива уклоњен, док се са химусом меша слуз и бактерије (познате као цревна флора), и настају фекалије. Узлазно дебело црево прихвата фекални материјал у течном стању. Мишићи црева затим потискују водасти материјал унапред и постепено долази до апсорпције све сувишне воде, што доводи до поступног очвршћавања столице при кретању низ силазно црево.[23]

Бактерије разлажу део влакана ради њихове сопствене исхране и формирају ацетат, пропионат, и бутират као отпадне продукте, које затим користи превлака дебелог црева као храну.[24] Код људи око 10% несварљивих угљених хидрата стога постаје доступно, мада та количина може да варира у зависности од начина исхране;[25] код других животиња, укључујући човеколике мајмуне и примате, који имају пропорционално већа дебела црева, веће количине постају доступне, што омогућава већи удео биљног материјала у исхрани. Дебело црево[26] не производи дигестивне ензиме — хемијско варење је завршено у танком цреву пре него што химус доспе до дебелог црева. pH вредност дебелог црева варира у опсегу од 5.5 до 7 (од благо киселог до неутралног).[27]

Осмоза сталног градијента[уреди | уреди извор]

Апсорпција воде у дебелом цреву типично се одвија насупрот трансмукозног градијента осмотског притиска. Осмоза сталног градијента је реапсорпција воде насупрот осмотског градијента у цревима. Ћелије у цревном покривном слоју пумпају натријумове јоне у интраћелијски простор, повишавајући осмоларност интерцелуларне течности. Овај хипертонични флуид ствара осмотски притисак који доводи до дифузије воде у латерне интерцелуларне просторе кроз тесне спојеве и суседне ћелије, која затим прелази кроз базалну мембрану и у цапиларе, док додатни јони натријума бивају упумпавани у интерцелуларну течност.[28] Потребно је да се нагласи да мада вода путује низ осмотски градијент у сваком појединачном кораку, свеукупно гледано, вода се обично креће насупрот осмотског градијента услед пумпања јона натријума у интерцелуларни флуид. Овим се омогућава дебелом, цреву да апсорбује воду упркос тога што је крв у капиларима хипотонична у поређењу са течношћу у интестиналном лумену.

Цревна флора[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Цревна флора

У дебелом цреву обитава преко 700 врста бактерија које обављају мноштво функција, као и гљивица, протозоа, и археја. Разноврсност врста варира у зависности оф географског положаја и исхране.[29] Микроба у љуском дебелом цреву обично има око 100 билиона, и они могу да теже око 200 грама. Ову масу углавном сачињавају симбиотички микроби. Они се у појединим круговима називају „заборављеним органом”.[30]

Дебело црево апсорбује неке од продуката које формирају бактерије које настањују тај орган. Несварени полисахариди (влакна) се метаболишу до кратколанчаних масних киселина посредством бактерија у дебелом цреву и апсорбују се пасивном дифузијом. Бикарбонати које дебело црево излучују помажу у неутрализацији повећане киселости услед формирања тих масних киселина.[31]

Ове бактерије такође производе велике количине витамина, посебно витамина К и биотина (Б витамин), који се апсорбују у крв. Мада овај извор витамина, генерално, пружа само мали део дневних потреба, он представља знатан допринос кад је унос прехрамбених витамина низак. Особа која зависи од апсорпције витамина које су формирале бактерије у дебелом цреву може да постане витамиски дефицитарна након третмана антибиотицима који инхибирају не само патогене бактерије, већ и оне које производе витамине.[32]

Други бактеријски продукти су гас гас (флатус), који је смеша азота и угљен-диоксида, са малим количинама водоника, метана, и водоник сулфида. Бактеријска ферментација несварених полисахарида доводи до продукције тих гасова. Део фекалног задаха потиче од индола, метаболизованог из аминокиселине триптофана. Нормална флора је исто тако есенцијална за развој појединих ткива, укључујући цецум и лимфне судове.

Микроби дебелог црева исто тако учествују у продукцији црос-реактивних антитела. То су антитела које формира имунски систем против нормалне флоре, која су исто тако ефективна против сродних патогена, чиме се спречава инфекција или инвазија.

Два најпревалентнија раздела у дебелом цреву су firmicutes и bacteroides. Однос између њих знатно варира судећи по подацима пројекта људског микробиома.[33] Bacteroides су имплицирани у иницијацију колитиса и рака дебелог црева. Bifidobacteria su isto tako izobilno zastupljene. One se obično opisuju kao 'prijateljske bakterije'.[34][35]

Sluzni sloj štiti debelo crevo od napada crevnih komensijalnih bakterija.[36]

Dodatne slike[уреди | уреди извор]

  • Creva
    Creva
  • Debelo crevo. Duboka disekcija, pogled s preda.
    Debelo crevo. Duboka disekcija, pogled s preda.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Јовановић, Славољуб В., Нева Л. Лотрић (1987). Дескриптивна и топографска анатомија човека. Београд, Загреб: Научна књига. 
  2. ^ Марија Михаљ, Даница Обрадовић (2000). Општа анатомија. Нови Сад. ISBN 978-86-489-0276-4. 
  3. ^ Susan Standring, ур. (2009) [1858]. Gray's anatomy: The Anatomical Basis of Clinical Practice, Expert Consult. illustrated by Richard E. M. Moore (40 изд.). Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-06684-9. 
  4. ^ „large intestine”. NCI Dictionary of Cancer Terms. National Cancer Institute, National Institutes of Health. Приступљено 4. 3. 2014. 
  5. ^ Kapoor, Vinay Kumar (13. 7. 2011). Gest, Thomas R., ур. „Large Intestine Anatomy”. Medscape. WebMD LLC. Приступљено 20. 8. 2013. 
  6. ^ Gray, Henry (1918). Gray's Anatomy. Philadelphia: Lea & Febiger. 
  7. ^ „large intestine”. Mosby's Medical Dictionary (8th изд.). Elsevier. 2009. ISBN 9780323052900. 
  8. ^ „intestine”. Concise Medical Dictionary. Oxford University Press. 2010. ISBN 9780199557141. 
  9. ^ „large intestine”. A Dictionary of Biology. Oxford University Press. 2013. ISBN 9780199204625. 
  10. ^ „Large intestine”. Архивирано из оригинала 28. 8. 2015. г. Приступљено 23. 10. 2017. 
  11. ^ Drake, R.L.; Vogl, W.; Mitchell, A.W.M. (2010). Gray's Anatomy for Students. Philadelphia: Churchill Livingstone. 
  12. ^ Kosakyan A, Heger TJ, Leander BS, Todorov M, Mitchell EA, Lara E (maj 2012). „COI barcoding of Nebelid testate amoebae (Amoebozoa: Arcellinida): extensive cryptic diversity and redefinition of the Hyalospheniidae Schultze”. Protist. 163 (3): 415—34. PMID 22130576. doi:10.1016/j.protis.2011.10.003. 
  13. ^ Rumbley J, Gennis RB, Garcia-Horsman JA, Barquera B, Ma J (1994). „The superfamily of heme-copper respiratory oxidases”. J. Bacteriol. 176 (18): 5587—5600. PMC 196760 Слободан приступ. PMID 8083153. 
  14. ^ Glaser P, Villani G, Papa S, Capitanio N (1994). „The proton pump of heme-copper oxidases”. Cell Biol. Int. 18 (5): 345—355. PMID 8049679. doi:10.1006/cbir.1994.1084. 
  15. ^ а б в г Bernstein C, Facista A, Nguyen H, Zaitlin B, Hassounah N, Loustaunau C, Payne CM, Banerjee B, Goldschmid S, Tsikitis VL, Krouse R, Bernstein H (2010). „Cancer and age related colonic crypt deficiencies in cytochrome c oxidase I”. World J Gastrointest Oncol. 2 (12): 429—42. PMC 3011097 Слободан приступ. PMID 21191537. doi:10.4251/wjgo.v2.i12.429. 
  16. ^ а б в Baker AM, Cereser B, Melton S, Fletcher AG, Rodriguez-Justo M, Tadrous PJ, Humphries A, Elia G, McDonald SA, Wright NA, Simons BD, Jansen M, Graham TA (2014). „Quantification of crypt and stem cell evolution in the normal and neoplastic human colon”. Cell Rep. 8 (4): 940—7. PMC 4471679 Слободан приступ. PMID 25127143. doi:10.1016/j.celrep.2014.07.019. 
  17. ^ Nooteboom M, Johnson R, Taylor RW, Wright NA, Lightowlers RN, Kirkwood TB, Mathers JC, Turnbull DM, Greaves LC (2010). „Age-associated mitochondrial DNA mutations lead to small but significant changes in cell proliferation and apoptosis in human colonic crypts”. Aging Cell. 9 (1): 96—9. PMC 2816353 Слободан приступ. PMID 19878146. doi:10.1111/j.1474-9726.2009.00531.x. 
  18. ^ а б Nguyen H, Loustaunau C, Facista A, Ramsey L, Hassounah N, Taylor H, Krouse R, Payne CM, Tsikitis VL, Goldschmid S, Banerjee B, Perini RF, Bernstein C (2010). „Deficient Pms2, ERCC1, Ku86, CcOI in field defects during progression to colon cancer”. J Vis Exp (41). PMC 3149991 Слободан приступ. PMID 20689513. doi:10.3791/1931. 
  19. ^ Hounnou G, Destrieux C, Desmé J, Bertrand P, Velut S (2002). „Anatomical study of the length of the human intestine”. Surg Radiol Anat. 24 (5): 290—4. PMID 12497219. doi:10.1007/s00276-002-0057-y. 
  20. ^ Gremel, Gabriela; Wanders, Alkwin; Cedernaes, Jonathan; Fagerberg, Linn; Hallström, Björn; Edlund, Karolina; Sjöstedt, Evelina; Uhlén, Mathias; Pontén, Fredrik (1. 1. 2015). „The human gastrointestinal tract-specific transcriptome and proteome as defined by RNA sequencing and antibody-based profiling”. Journal of Gastroenterology (на језику: енглески). 50 (1): 46—57. ISSN 0944-1174. doi:10.1007/s00535-014-0958-7. 
  21. ^ „The Large Intestine (Human)”. News-Medical.net (на језику: енглески). 17. 11. 2009. Приступљено 15. 3. 2017. 
  22. ^ Martin, Loren G. (21. 10. 1999). „What is the function of the human appendix? Did it once have a purpose that has since been lost?”. Scientific American. Приступљено 3. 3. 2014. 
  23. ^ La función de la hidroterapia de colon Retrieved on 2010-01-21
  24. ^ Miller, Terry L.; Wolin, Meyer J. (1996). „Pathways of Acetate, Propionate, and Butyrate Formation by the Human Fecal Microbial Flora”. Applied and Environmental Microbiology. 62 (5): 1589—1592. 
  25. ^ McNeil, NI (1984). „The contribution of the large intestine to energy supplies in man”. The American Journal of Clinical Nutrition. 39 (2): 338—342. PMID 6320630. 
  26. ^ lorriben (9. 7. 2016). „What Side is Your Appendix Located - Maglenia”. Maglenia (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 9. 10. 2016. г. Приступљено 23. 10. 2016. 
  27. ^ Function Of The Large Intestine Архивирано на сајту Wayback Machine (5. новембар 2013) Ретриевед он 2010-01-21
  28. ^ Абсорптион оф Wатер анд Елецтролyтес
  29. ^ Yатсуненко, Танyа; et al. (2012). „Human gut microbiome viewed across age and geography”. Nature. 486 (7402): 222—227. 
  30. ^ O'Hara, Ann M., and Fergus Shanahan. "The gut flora as a forgotten organ." EMBO reports 7.7 (2006): 688-693.
  31. ^ den Besten, Gijs; van Eunen, Karen; Groen, Albert K.; Venema, Koen; Reijngoud, Dirk-Jan; Bakker, Barbara M. (1. 9. 2013). „The role of short-chain fatty acids in the interplay between diet, gut microbiota, and host energy metabolism”. Journal of Lipid Research. 54 (9): 2325—2340. ISSN 0022-2275. PMC 3735932 Слободан приступ. PMID 23821742. doi:10.1194/jlr.R036012. 
  32. ^ Murdoch, Travis B.; Detsky, Allan S. (1. 12. 2012). „Time to Recognize Our Fellow Travellers”. Journal of General Internal Medicine. 27 (12): 1704—1706. ISSN 0884-8734. PMC 3509308 Слободан приступ. PMID 22588826. doi:10.1007/s11606-012-2105-6. 
  33. ^ Human Microbiome Project Consortium (14. 6. 2012). „Structure, function and diversity of the healthy human microbiome”. Nature. 486 (7402): 207—214. PMC 3564958 Слободан приступ. PMID 22699609. doi:10.1038/nature11234. Приступљено 15. 6. 2015. 
  34. ^ Bloom, Seth M.; Bijanki, Vinieth N.; Nava, Gerardo M.; Sun, Lulu; Malvin, Nicole P.; Donermeyer, David L.; Dunne, W. Michael; Allen, Paul M.; Stappenbeck, Thaddeus S. (19. 5. 2011). „Commensal Bacteroides species induce colitis in host-genotype-specific fashion in a mouse model of inflammatory bowel disease”. Cell host & microbe. 9 (5): 390—403. ISSN 1931-3128. PMC 3241010 Слободан приступ. PMID 21575910. doi:10.1016/j.chom.2011.04.009. 
  35. ^ Bottacini, Francesca; Ventura, Marco; van Sinderen, Douwe; O'Connell Motherway, Mary (29. 8. 2014). „Diversity, ecology and intestinal function of bifidobacteria”. Microbial Cell Factories. 13 (Su): 1. ISSN 1475-2859. PMC 4155821 Слободан приступ. PMID 25186128. doi:10.1186/1475-2859-13-S1-S4. 
  36. ^ Johansson, Malin E.V.; Sjövall, Henrik; Hansson, Gunnar C. (1. 6. 2013). „The gastrointestinal mucus system in health and disease”. Nature Reviews. Gastroenterology & Hepatology. 10 (6): 352—361. ISSN 1759-5045. PMC 3758667 Слободан приступ. PMID 23478383. doi:10.1038/nrgastro.2013.35. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Debelo crevo на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Debelo_crevo&oldid=27774269”