Гордана Сент Ароман
 | Нека имена у овом чланку нису транскрибована. Ако умете, кликните на картицу уреди и транскрибујте имена дата у изворном облику. |
| Гордана Сент Ароман | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Пуно име | Гордана Николић Сент Ароман |
| Датум рођења | 9. децембар 1936. |
| Место рођења | Београд, Краљевина Југославија |
| Уметнички рад | |
| Правац | Надреализам |
Гордана Сент Ароман (франц. Gordana Saint Arroman, рођена Николић; Београд, 9. децембар 1936) српска је сликарка.
Биографија[уреди | уреди извор]
Потиче из породице интелектуалаца, и још у раној младости открива склоност ка античкој култури, уметности и архитектури. Завршила је Архитектонски факултет Универзитета у Београду 1960[1]. године. Након две године рада у струци, напушта Балкан и одлази у Париз, Француска, где 1969. године стиче своју другу архитектонску диплому, Архитецте ДПЛГ (франц. Architecte diplômé par le gouvernement) на Високој Националној Супериорној Школи Лепих Уметности (франц. École nationale supérieure des beaux-arts - л'ЕНСБА). [1][2][3] На л'ЕНСБА, где јој је један од професора био скулптор Пол Белмондо (франц. Paul Belmondo)[4][5][6], она наставља и своје усавршавање сликарства, започето у Београду под надзором српског сликара надреалисте Милића од Мачве. Удала се 1975. године за угледног француског архитекту Жан Сент Аромана (франц. Jean Saint Arroman), професора архитектуре и ментора атељеа на л'ЕНСБА[7].
Архитектура[уреди | уреди извор]
Од 1962. до 1979. године ради у архитектури и урбанизму. Дужи низ година је сарађивала са архитектом Гиј Никотом (франц. Guy Nicot), чланом академије архитектуре и одговорним за историјске споменике изузетне вредности. Сарађивала је, између осталог, на пројектима заштите, конзервације и очувања историјске вредности на објектима као што су Јелисејска палата, Палата Лувр и Палата Туилериес у Паризу[5], као и на заштићеним историјским квартовима предвиђеним за рестаурацију у циљу истицања њихових вредности и лепоте у градовима Шартр и Дижон. Такође сарађује са кругом авангардних архитеката, коме је припадао и њен супруг Жан Сент Ароман, некадашњи сарадник архитекте Ле Корбизјеа. Од 1992. године, Гордана Сент Ароман је члан Удружења Архитеката Патримоине санс фронтиèрес.
Рад на универзитету[уреди | уреди извор]
Гордана Сент Ароман 1979. године завршава специјализацију на Високим Студијама Историје и Конзервације Историјских Споменика. Као магистар архитектуре[7] и архитекта националних историјских споменика, она 1980. године постаје професор историје архитектуре на л'ЕНСБА[1]. На овој позицији је радила до 1996. године.
Сликарство[уреди | уреди извор]
Од детињства, Гордана Сент Ароман развија велику страст ка сликарству. Током своје каријере и професорског рада, Гордана је временом успела да споји теоријски рад на архитектури са оним што ће временом прерасти у најважнију делатност њеног животног остварења — сликарство.
Тематика и стил[уреди | уреди извор]
На њеним сликама се преплићу надреализам, симболизам и мистицизам[4]. Упркос вољном присуству два антипода — добра и зла, оптимистичка тенденција је увек присутна и она је коначно најјача импресија којом одишу њене слике, увек усмерене будућности. Специфичност тематике на Горданиним сликама је "Жена"[6]. Попут светионика на њеним делима, Жена је за Гордану симбол мајке човечанства. Размишљањем историчара, она кроз своје слике пуне светлости открива улогу Жене кроз векове еволутивног постојања.
Техника[уреди | уреди извор]
Гордана Сент Ароман је изврстан цртач, и са тим даром она импресивно изражава свој циклус Зодијачких знакова. Међутим, језгро њене сликарске делатности су дела на платну или на дрвету, углавном изведена уљаним бојама. Гордана повремено користи мешовиту технику, као и боје у којима је као пигмент драго камење (франц. les Pierre précieuse)[8].
Циклуси[уреди | уреди извор]
Горданина дела, препознатљива по стилу, могу се сврстати у више циклуса.[9]
- Култ мајке
- Утицај града на живот човечанства
- Историја, митологија и мистика
- Мртва природа
- Необјашњива лепота
- Човек и космос
Награде[уреди | уреди извор]
| Година | Награда[6][5] |
|---|---|
| 1986.-1987. | Ментион спéциале ду салон Виолет, Париз, Француска |
| 1987. | Медаља града Париза на "Салону Виолет" за надреалистицко сликарство, Париз, Француска |
| 1988. | Златна медаља за фантазмагорицно сликарство, л'ассоциатион поур ле респецт де л'Арт, замак Веауце, Француска |
| 1991. | Прва награда, Лионс Цлуб Интернатионал, Париз, Француска Награда публике, Лионс Цлуб Интернатионал, Париз, Француска |
Изложбе[уреди | уреди извор]
Слике почиње да излаже крајем 70-тих година у Паризу и другим земљама Западне Европе. Током своје каријере, њене слике су биле изложене у више од 30 салона у Француској, Енглеској и Швајцарској.[10][7]
| Година | Галерија |
|---|---|
| 1979.-1984. | Лигне ет цоулеур - Палаис ду Сéнат, Париз |
| 1981.-1987. | Салон д'Аутомне - Натионал дес Беауx Артс - Дес Артистес Франçаис |
| 1982. | Галерија Ентремонде, Париз |
| 1983.-1986. | Галерија Вендôме, Риве гауцхе, Париз |
| 1985. | Карађорђев музеј, Топола, Србија |
| 1984.-1990. | Галерија Катиа Гранофф, Париз |
| 1986.-1990 | Салон Виолет, Париз Цхавилле Руеил Малмаисон Ацадéмие дес Беауx Артс де Лyс |
| 1988. | Цхâтеау де Веауце, самостална изложба |
| 1990.-1992. | Салон д'Арт Цонтемпораин - Ла Гаренне Цоломбе, самостална изложба |
| 1990. | Народни музеј, Београд, Србија[2][3] |
| 1991. | Лионс Цлуб Интернатионал |
| 1992.-1993. | Еспаце Хаусерманн, самостална изложба, Женева, Швајцарска |
| 1994.-1995. | Ателиер Јеан Торренс, самостална изложба, Париз |
| 1997. | Социéтé Гéнéрале, Агенце Централе, Париз, самостална изложба |
| 1999. | Галерија Маиллетз, Париз, самостална изложба |
| 2000. | Сосијете женерал (Социéтé Гéнéрале, Агенце Централе), Париз, самостална изложба |
| 2001. | Културни центар Маисон Бланцхе, Шатијон (Горња Сена), Француска[8] |
| 2003. | Културни центар Маисон Бланцхе, Шатијон (Горња Сена), Француска[11] |
| 2005. | Сиx феммес данс л’арт, Седиште УНЕСЦО, Париз, Француска[12] |
| 2007. | ДЕЦОРЕX, Цхелсеа Лондрес, Лондон, Велика Британија Салон д'Артс Пластиqуес, Културни центар Маисон Бланцхе, Шатијон (Горња Сена), Француска[13] Океанографски институт, фондација Алберта првог од Монака, Париз, Француска[14][15] |
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в http://www.saint-arroman-gordana.com/architecte/ Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016) Преузето 18.10.2015.
- ^ а б Јевтиц, Слободан Слобо (1990). Ликовно стваралаштво Срба у свету. Београд: Народни музеј и Матица Срба и исељеника Србије.
- ^ а б Јоковић, Слободан (1990). „Српски сликари света”. Осмица. НИП Борба. 11 (557): 2—4.
- ^ а б http://www.saint-arroman-gordana.com/peintre/ Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016) Преузето 18.10.2015.
- ^ а б в Радош, Марко (1989). „То ливе анд то паинт”. ЈАТ Ревиеw. ЈАТ (47): 64—65.
- ^ а б в Шајкаш, Марија (1994). „Уједињење земље и космоса”. Тајне. БИГЗ. 1 (1): 32—34.
- ^ а б в M.L. (1989). „Лепота зачараности”. Илустрована Политика. Политика (1618).
- ^ а б О.Ђ. (2002). „Сјајна палета нове Европе”. Вести дијаспоре.
- ^ http://www.saint-arroman-gordana.com/peintures/ Архивирано на сајту Wayback Machine (19. децембар 2018) Преузето 15.10.2015.
- ^ http://www.saint-arroman-gordana.com/expositions/ Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016) Преузето 23.10.2015.
- ^ Патрице де ла Перриèре (2005). АДАЦ - Ассоциатион Дес Артистес Цхâтиллонаис. Парис: Универс Дес Артс. ИССН 1261-7164.
- ^ „УНЕСЦО - Еxпоситион: Сиx феммес данс л’арт”. УНЕСЦО. Приступљено 21. 10. 2015.
- ^ „43е Салон д'артс пластиqуес” (ПДФ). Вилле де Цхâтиллон. Приступљено 21. 10. 2015.
- ^ Лабоурдетте, Јеан-Паул (2008). Парис Виситес. Петит Футé. ИСБН 978-2-7469-2187-0.
- ^ „Л'авис ду Петит Футé сур ЛЕ ЦЕНТРЕ ДЕ ЛА МЕР ЕТ ДЕС ЕАУX”. Петит Футé. Приступљено 21. 10. 2015.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Гордана Саинт Арроман Архивирано на сајту Wayback Machine (7. март 2016) — Званични сајт
.svg){kind=small}
