Пређи на садржај

Лапис лазули

С Википедије, слободне енциклопедије
Лапис лазули ишаран пиритом из Авганистана

Лапис лазули или само лапис је тамно плава метаморфна стена која се користи као [ камен|полудраго камење]]. Поштује се и вреднује од антике због своје интензивне и специфичне боје. Лапис лазули је мешавина минерала са лазуритом, а који је главни састојак који производи његову боју.

Историја експлоатације и коришћења[уреди | уреди извор]

Још од седмог миленијума пре нове ере лапис лазули се ископава у рудницима Сар-и Санг[1] у провинцији Бадахшан на североситоку Авганистана.[2][3]

Предмети од лапис лазулија који су датирани из 7570. године пре нове ере су пронађени на археолошком локалитету Бирана (Бхиррана, Хинди: भिरड़ाना), који је настарији локалитет цивилизација из долине Инда.[4] Лапис лазули је био високо вреднован од стране цивилизација долине реке Инд.[4][5] Перле од овог камена су пронађене у сахранама у Мергару, на Кавказима и чак и у Мауританији.[6] Лапис лазули је такође био веома важан старим Египћанима, с обзиром на то да је коришћен у изради Тутанкамонове чувене маске (1341-1323. п. н. е.).[7]

До краја Средњег века, лапис лазули је стигао и у Европу, где се мрвио у прах да би се направио интензивни, најквалитетнији и најскупљи плави пигмент тог времена, ултрамарин. Овај пигмент су користили неко од најпознатијих ренесансних и барокних уметника, као што су Мазачо, Перуђино, Вермер и Тицијан. Често је коришћен искључиво за бојење одеће централних фигура на некој слици, поготово за Богородицу.

Ултрамарин је такође пронађен у зубном каменцу средњовековних калуђерица и писара, који су сликали, писали и украшавали књиге.[8]

Етимологија[уреди | уреди извор]

Порекло назива лапис лазули потиче од латинске речи лапис, што значи 'камен' док је лазулī генитив средњевековне латинске речи лазулум, која је преузета из арапског и значи 'небо' или 'рај', тако да је лапис лазули 'небески' или 'рајски' камен.[9] Лазулум је етимолошки повезан са бојом самог камена и користи се као корен речи која означава плаву боју и многим језицима (нпр. шпанско и португалско азул).[10][11]

Порекло и извори[уреди | уреди извор]

По историјским изворима и петролошким анализама, лапис лазули је најранијим цивилизацијама на Блиском истоку био доступан искључиво у Авганистану и Персији. Рудници на североситоку Авганистана су и даље највећи извори лапис лазулија.

Велике количине лапис лазулија се такође могу рударити у рудницима западно од Бајкалског језера у Русији.

Рудници на Андима у Чилеу су били главни извор лаписа које су користиле Инке за прављење артефаката и накита.

Знатно мање количине лапис лазулија се могу пронаћи у Пакистану, Италији, Монголији, Канади и Сједињеним Америчким Државама.[12]

Извори[уреди | уреди извор]

Авганистан[уреди | уреди извор]

Лапис лазули се може наћи у кречњаку долине реке Кокча која се налази у Бадахшан провинцији на североистоку Авганистана, где се налазе рудник Сар-и Санг и депозити лапис лазулија који се ископавају више од шест хиљада година.[13] Ово је био извор лапис лазулија који су користили стари Египћани, народи Месопотамије и касније Грци и Римљани. Египат је долазио до лаписа трговином са Месопотамијом.

Током врхунца цивилизације долине Инда, око 2000. године пре нове ере, основана је харапска колонија, сада позната као Шортугај (Схортугаи), у близини рудника.[6]

Према минерологу Пјеру Барианду (Пиерре Барианд) са Сорбоне који је утврђивао порекло лапис лазулија у садашњоисти, лапис се може наћи у 'пећинама' које нису уобичајено сматране 'рудницима' и сам камен је примарно пореклом са Хинду Куш планина у Авганистану, из долине реке Кочка, а не из Пакистана, као што је мислила Лајли Бактир (Лаилее МцНаир Бакхтиар).

Други извори[уреди | уреди извор]

Осим депозита у Авганистану, лапис се такође ископава на Андима у близини града Оваље, у Чилеу; западно од Бајкалског језера у Сибиру, у Русији, на депозиту Тултуи Лазурит.

Ископава се у мањим количинама у Анголи, Аргентини, Мјанмару, Пекистану, Италији, Канади, Индији и у Сједињеним Америчким Државама (Калифорнија и Колорадо).[12]

Физичка и хемијска својства[уреди | уреди извор]

Лапис лазули је метаморфна стена плаве или љубичасте боје ишаран белим калцитом и пиритом који подсећа на боју бронзе. Лапис није кристал. Лапис лазули нема сјај.

Због велике разноврсности у саставу долази до разлика у одређеним вредностима и особинама самог лапис лазулија, али и његове тржишне цене.

Састав[уреди | уреди извор]

Лапис лазури под микроскопом

Најбитнија минерална компонента у лапису је лазурит[14] ((На,Ца)8(АлСиО4)6(С,СО4,Цл)1–2), који може да чини од 25% до 40% састава лаписа. Већина лапис лазулија садржи калцит (који му даје белу боју), содалит (плаве боје) и пирит (метално жута боја) који дају лапису његове специфичне шаре.

Неки узорци лаписа имају аугит, диопсид, енстатит, лискуни, хаујанит, хронобленда, нозеан и лолингит који је богат сумпором.

Лапис лазули се обично јавља као кристлани мермер.

Боја[уреди | уреди извор]

Интензивна плава боја је последица присуства сумпор тримера са радицалним ањоном (С•−3) у кристалу.[15]

Употреба[уреди | уреди извор]

Лапис се лако и лепо полира. Користи се за израду накита, предмета, кутија, мозаика, украса, фигурина и посуда. Може да се измрви у фини, ситни прах и користи се као пигмент (ултрамарин) за сликање слика и фрески. Употреба лаписа као пигмент за сликање уљеним бојама већински престаје у раном деветнаестом веку, када постаје доступна хемијски иста синтетичка замена.

У антици, лапис лазули се такође користио и за шминку тако што би се измрвио у прах и помешао са животињском масти.

Пошто је лапис лазули био много скупља и ређа сировина, многи народи, а поготово стари Египћани, су користили стакло или фајанс као замену за овај полудраги камен. Много је лакше и јефтиније обојити и обрадити стакло да личи на лапис лазули него набавити сам лапис, тако да је фараон имао монопол над лапис лазулијем и свом другом драгом или полудрагом камењу, баш као и над бакром, златом и сребром.

Вековима се сматрало да је лапис лазули лековит и његов прах се користио у лечењу болесних.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Сар-и Санг или Сар-е Санг
  2. ^ Бомфорд, Давид; Роy, Асхок (2009). А Цлосер Лоок- Цолоур. Лондон: Натионал Галлерy Цомпанy. ИСБН 978-1-85709-442-8. 
  3. ^ Моореy, Петер Рогер Стуарт (1999). Анциент Месопотамиан Материалс анд Индустриес: Тхе Арцхаеологицал Евиденце. Еисенбраунс. стр. 86—87. ИСБН 978-1-57506-042-2. .
  4. ^ а б „"Еxцаватион Бхиррана | АСИ Нагпур"”. Приступљено 21. 8. 2020. . еxцнагаси.ин
  5. ^ Саркар, Аниндyа; Мукхерјее, Арати Десхпанде; Бера, M. К.; Дас, Б.; Јуyал, Навин; Мортхекаи, П.; Десхпанде, Р. D.; Схинде, V. С.; Рао, L. С. (2016). „Оxyген исотопе ин арцхаеологицал биоапатитес фром Индиа: Имплицатионс то цлимате цханге анд децлине оф Бронзе Аге Хараппан цивилизатион”. Сциентифиц Репортс. 6: 26555. Бибцоде:2016НатСР...626555С. ПМЦ 4879637 Слободан приступ. ПМИД 27222033. дои:10.1038/среп26555. 
  6. ^ а б Боwерсоx, Гарy W.; Цхамберлин, Бонита Е. (1995). Гемстонес оф Афгханистан. Туцсон, АЗ: Геосциенце Пресс https://en.wikipedia.org/wiki/Lapis_lazuli#CITEREFBowersoxChamberlin1995
  7. ^ Alessandro Bongioanni & Maria Croce
  8. ^ Zhang, Sarah (January 9, 2019). „"Why a Medieval Woman Had Lapis Lazuli Hidden in Her Teeth"”. Приступљено 9. 5. 2020. . The Atlantic..
  9. ^ Srednjovekovno latinsko lazulum je uzeto od arapskog lāzaward (لازورد ) koje je preuzetu od persijskog lājevard (لاجورد)
  10. ^ Senning, Alexander (2007). "lapis lazuli (lazurite)". Elsevier's Dictionary of Chemoetymology. . Amsterdam: Elsevier. pp. 224. ISBN 978-0-444-52239-9. .
  11. ^ Weekley, Ernest (1967). „azure”. An etymological dictionary of modern English. New York: Dover Publications. стр. 50. 
  12. ^ а б "ICA - ICA". www.gemstone.org.
  13. ^ Oldershaw 2003
  14. ^ "Lapis lazuli: Mineral information, data and localities". www.mindat.org.
  15. ^ Boros, Èva; Earle, Martyn J.; Gîlea, Manuela A.; Metlen, Andreas; Mudring, Anja-Verena; Rieger, Franziska; Robertson, Allan J.; Seddon, Kenneth R.; Tomaszowska, Alina A.; Trusov, Lev; Vyle, Joseph S. (2010). „On the dissolution of non-metallic solid elements (Sulfur, selenium, tellurium and phosphorus) in ionic liquids”. Chem. Commun. 46 (5): 716—718. PMID 20087497. doi:10.1039/b910469k. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Bomford, David; Roy, Ashok (2009). A Closer Look- Colour. London: National Gallery Company. ISBN 978-1-85709-442-8. 
  • Bakhtiar, Lailee McNair (2011). Afghanistan's Blue Treasure Lapis Lazuli. Front Porch Publishing. ISBN 978-0615573700. .
  • Bariand, Pierre, "Lapis Lazuli", Mineral Digest, Vol 4 Winter 1972.
  • Bowersox, Gary W.; Chamberlin, Bonita E. (1995). Gemstones of Afghanistan. Tucson, AZ: Geoscience Press.
  • Herrmann, Georgina, "Lapis Lazuli: The Early Phases of Its Trade", Oxford University Dissertation, 1966.
  • Korzhinskij, D. S., "Gisements bimetasomatiques de philogophite et de lazurite de l'Archen du pribajkale", Traduction par Mr. Jean Sagarzky-B.R.G.M., 1944.
  • Oldershaw, Cally (2003). Firefly Guide to Gems. Toronto: Firefly Books..
  • Wise, Richard W. (2016). Secrets of the Gem Trade: The Connoisseur's Guide to Precious Gemstones. Brunswick House Press. ISBN 9780972822329. 
  • Shaw, Ian (2013). Ancient Egyptian Technology and Innovation. Bloomsbury Academic. стр. 84—91. ISBN 978-0-7156-3118-8. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Lapis_lazuli&oldid=27721655”