Праведна трговина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Фер трговина је организовани међународи друштвени покрет који промовише друштвено одговорно понашање у трговини са произвођачима из сирмоашнијих средина и земаља.

Сам покрет дефинише фер трговину као трговинско партнерство засновано на дијалогу, поштовању и транспарентности са циљем да се повећа обострана корист у међународној трговини.

Историја[уреди]

Сортирање кафе која је призведена у оквиру фер трговинског пројекта у Гватемали

Постоје разне верзије и мишљења како је фер трговина почела. У Холандији се може чути да је у овој земљи настала идеја о фер трговини током 19 века, после објављивања романа „Маx Хавелаар“ (1860.) у којем је аутор Едуард Даувс жестоко критиковао колонијалну политику своје земље у Холандској Западној Индији, што је довело до снажног притиска за успостављање поштеније трговине и бољих услова живота у колонијама.

У већини извора, вероватно због доминације енглеског језика, ипак се зачеци фер трговине везују за САД-е и 1946. Те године је Една Рут Билер, волонтер у једној америчкој религиозно-хуманитарној организацији, посетила школе шивења коју је њена организација успоставила у Порторику. Видевши изузетне предмете које су жене израђивале и тешке услове у којима живе, она је дошла на идеју да их продаје у Пенсилванији. Захваљујући подршци њене организације, продаја је ишла одлично, а ускоро је отворен први ланац продавница специјализованих за продају производа фер трговине тј. „алтернативне трговине“ како се она тада називала. Ланац се брзо развијао, а данас је познат под именом „Десет хиљада села“ („Ten Thouseand Villages“) и има преко 160 објеката широм Северне Америке, од тога 43 у Канади.

У Европи се почетак фер трговине везује за OXFAM који је педесетих година прошлог века почео да дистрибуира производе кинеских избеглица у својим продавницама. У исто време су се појавиле формалне организације у Холандији, које су и зачетници првог европског ланца фер трговина „World Shop“. Прва продавница из овог ланца је отворена 1969. под именом „Third World Shop“. У протекле готово четири деценије је отворено преко 2.500 објеката у 13 европских земаља. Ланац је имао значајну улогу у развоју организација које се баве фер трговином, пружајући овим организацијама завидну економску моћ и добру инфраструктуру за спровођење кампања подизања свести о ефектима трговине и предностима фер трговине.

Један од кључних догађаја у развоју фер трговине је било увођене Fair trade заштитних лога и сертификата крајем осемдесетих, што је омогућило овим производима да се продају и ван фер трговина на полицама највећих светских малопродаваца. Интересантан детаљ је што је пројект увођења лога и сертификата осмислио један свештеник у Мексику у сарадњи са Холандском црквеном невладином организацијом. Први Fair trade знак је носио име горе поменутог романа - Max Havelaar и уведен је 1988. За само годину дана од увођења знака, бренд кафе заштићен њиме је зазузео преко 3% холандског тржишта, поставши тиме први производ фер трговине који је успео да конкурише устаљеним маркама.

Циљеви[уреди]

Из дефиниције фер трговине поменуте на почетку, а и активности организација које је промовишу може се закључити да фер трговина има следеће циљеве:

  • побољшање животних услова произвођача путем олакшавања приступа тржиштима развијених земаља, ојачавањем организација произвођача, плаћањем боље цене и континуитетом трговинске везе;
  • промовисање развојних прилика за угрожене категорије становништа, попут провобитних заједница, староседелаца (у Јужној Америци) и заштита деце од експлоатације;
  • подизање свести међу потрошачима о последицама које трпе произвођачи у трећем свету због слободне трговине у светским размерама којом доминирају велике корпорације, а све са циљем да потрошачи користе своју куповну моћ у позитивне сврхе;
  • промовисање људских права, корпоративне друштвене одговорности, еколошки прихватљивих технологија и кампања за промену правила и праксе у међународној трговини.

Овако дефинисани циљеви изгледа да немају ништа заједничко са пословним циљевима традиционалних компанија. Но, ово се у потпуности уклапа у основну паролу Џона Неша, да друштво (појединац, организација) постиже максимално благостање и добит ако сви његови елементи (компаније, индивидуе) раде оно што је најбоље за појединце и друштво у целини. Математички доказ ове поставке и обарање тезе Адама Смита да друштво остварује максимално благостање кад сви његови елементи теже себичном остваривању само својих циљева, донео је Нешу Нобелову награду у области економије. Током деведесетих су се појавиле компаније које у суштини имају за циљ чист профит, али су увиделе да се ствара тржишна ниша коју чине махом високо образовани потрошачи са прикладним приходима и израженом бригом за проблеме у трећем свету. Једна од успешнијих компанија које промовишу фер трговину уз остваривање завидне зараде је Cafedirect који је успео да заузме 7% тржишта средњокласне млевене кафе у Уједињеном Краљевству и 18,8% тржишног учешћа премиум брендовима (специјалне кафе од зрневља узгајаног у посебним условима). Међутим, оно што је импресивније је свакако да се продаја fairtrade кафе повећава за око 45% годишње у Великој Британији од 2002. Током 2005. fairtrade кафе је заузела 20% тржишта млевене кафе у V. Британији. Динамика раста продаје fair trade производа у Уједињеном Краљевству се може видети из следеће табеле. Као што се види из података, обим продаје fairtrade proizvoda je u prethodnih sedam godina porastao za celih 1.167%.

Struktura prodaje fairtrade производа у Уједињеном Краљевству

Иако је учешће кафе у укупном обиму продаје fairtrade производа током посматраног периода опало са 82,04% на 33,74%, кафа је постала први fairtrade производ који је на перцептивној мапи просечног потрошача уцртала ову категорију производа крајем осамдесетих. Развој фер трговине кафе представља добру основу за објашњење како fair трговина функционише.

Структура продаје Фаиртраде производа у Уједињеном Краљевству 2005

Кафа као значајан производ фер трговине[уреди]

Учешће кафе у укупном обиму продаје fairtrade производа у Уједињеном Краљевству

Као што је већ објашњено на почетку, први fairtrade производи су били ручно плетени одевни или украсни артикли и декоративна занатска дела. Временом се листа производа ширила, но тржишни успех је изостао. Деценијама, готово једини купци су били они који имају веома развијену свест о друштвеним проблемима ван граница своје земље или чланови неких религиозних организација. Истраживања са почетка осамдесетих су показала да преко 85% купаца fairtrade производа има високо образовање, те има између 30-40 година и историју учешћа у студентским организацијама. Тих година је само око 10% становништва САД-а знало шта подразумева концепт фер трговине.

Иако је већ у осамдесетим широм Европе постојало више од хиљаду малопродајних објеката који су се специјализовали за продају fairtrade производа, укупна продаја на тржишту европске економске заједнице и Швајцарске је била чак знатно мања од 0,1% укупне продаје на тим тржиштима. Продаја fairtrade производа је спадала у домен статистичке грешке. Неки од разлога који су спречавали развој фер трговине су:

  • недовољно развијена продајна мрежа;
  • неатрактивни производи (за широку популацију);
  • лош однос цене и квалитета;
  • неспособност да се роба пласира путем великих ланаца.

Основни проблем за компаније и организације које су се бавиле фер трговином је свакако био недостатак производа који је атрактиван довољно великом тржишном сегменту. Поврх тога, fairtrade организације нису биле у стању да организују дистрибуцију на прихватљив начин за велике ланце (стабилност снабдевања, константност квалитета) те је и то утицало да се ови производи не нађу на полицама великих ланаца. Због малог броја места на којима су се производи могли купити, ни они потрошача који су заиста вољни да плате нешто скупље иако је лошијег квалитета зарад нечије добробити, нису могли то да чине. До преокрета је дошло 1988. када је имплементирана идеја једног свештеника који је радио у Мексику о увођењу заштитног лога и стандарда на основу којих се неки продукт може окарактерисати као fairtrade производ. Одједном је постало могуће да се производи продају путем мреже великих малопродаваца. Нажалост, услед неадекватног односа цене и квалитета код већине fairtrade призвода, те проблема у обезбеђивању редовног снабдевања, заштитни лого је спектакуларно унапредио само продају кафе и још понеког производа.

За разлику од осталих fairtrade производа, кафа је веома тражена и користи је већина потрошача у знатним количинама. Но, што је још важније, кафа је један од ретких fairtrade производа који су квалитетнији од истог артикла произведеног на плантажама великих корпорација. Кафа је квалитетнија ако се узгаја на већој надморској висини, у сенци дрвета и ако се бере када сазри. Плантаже је готово немогуће направити на иоле вишим надморским висинама просто јер оне захтевају колико-толико раван терен, како би машине успешно могле да се користе на њима. Уз то није изводљиво да се на плантажама сади дрвеће како би кафа расла у хладу јер то онемогућава приступ машинама. Поврх свега конбајни за кафу нису у стању да оберу само зреле бобице кафе, већ они узберу све, па се тако у џаковима нађе и знатна количина незреле кафе што значајно утиче на арому. На већини малих плантажа кафе, са којих потиче око 65% светске производње, ништа од претходног није проблем. Велике корпорације су истиснуле многе мале произвођаче кафе из долина и низија, те је њима само и остало земљиште у високим планинама што погодује квалитету. Пошто се све обрађује ручно, није никакав проблем да се кафа остави у сенци и да се узберу само зреле бобице.

На руку fairtrade произвођачима су ишле и промене на тржишту. Тражња за квалитетнијим зрневљем је порасла, посебно због промене у начину конзумирања кафе. Продаја кафе кроз супермаркете је на америчком тржишту релативно опала у односу на продају кафе у специјализованим ланцима (кафа за понети) попут Starbucks-а. Овим ланцима је упаво потребна кафа тачно одређене ароме, како би могли да направе посебне смесе, а цена овде има знатно мањи значај него при продаји кроз супермаркете. Велике плантаже нису у стању да испоруче ни приближно квалитетну кафу као што то могу мали произвођачи организовани у кооперативе. Ову прилику су „уграбиле“ фер трговинске организације. Са друге стране и ситни произвођачи су имали јаку мотивацију крајем осамдесетих да сарађују са Fair Trade организацијама јер су тада цене кафе пале на рекордно низак ниво, знатно испод цене производње услед уласка Вијетнама у производњу и значајног напретка у технологији рада на плантажама у Бразилу. Током деведесетих је светска проиводња кафе скочила за око 17% док је потражња смањена за готово 11%.

Томе је највише допринео пад тражње на тржишту САД-а. Амерички потрошачи су се преоријентисали на мека (газирана) пића што илуструје податак да је потрошња по глави становника газираних пића 1970. била 23 галона, да би на крају века тј. 2000. просечни Американац попио годишње чак 53 галона. Насупрот томе, потрошња кафе по глави становника је опала са 36 на 17 галона. Додатни проблем за произвођаче кафе је и тенденција да се пију све блаже и блаже варијанте овог напитка (слични тренд постоји изгледа и у Србији). Треба напоменути да тенденција пада потрошње кафе није општи светски феномен, нарочито не у Источној Европи (слично као и кад су у питању дувански производи). У каквој ситуацији су се нашли произвођачи кафе набоље илуструје OXFAM-ов извештај из 2002.

Институције и стандарди фер трговине[уреди]

Институционални оквир за фер трговину нису изградиле владе, нити њихове организације, мада су додуше постојали покушаји унутар UNDP-а. За време председника Клинтона учињени су извесни помаци ка организовању државних и међудржавних институција. Променом администрације у САД-у, активности владе по питању фер трговине су практично стале. Са ове стране океана је Европска Унија донела прве акте о фер трговини. Посебно је значајно што је на основу члана 23 Котонау споразума Европска унија издвојила 43 милиона евра за развој фер трговине.

Ипак, организација фер трговине је и даље препуштена невладиним организацијама и појединим компанијама, мада су неке земље попут Швајцарске уложиле напоре да прописима омогуће предност fairtrade производима. Готово је неизводљиво направити шему организације фер трговине јер су односи настали на добровољној основи. Све међународне организације су настале добровољним удрживањем, а систематизацију прилично отежава што у Европи постоји већи број супранационалних организација и прилично се инсистира на егалитаризму. Грубо учесници у фер трговини се могу поделити на:

  • произвођаче;
  • купце;
  • удружења фер трговинских организација, произвођача и компанија које део или цело своје пословање заснивају на принципима фер трговине и
  • комерцијалне организације које продају или производе fairtrade производе.

Фер трговину су прво започеле разне организације које су се бавиле куповином производа из трећег света, те су касније формирала удружења како би боље координирали своје акције и остварили већи утицај на све релевантне чиниоце у глобалној заједници. Из следећег графика се може видети оквирно како изгледају односи између међународних организација.

Лого који се користи као међународни сертификат за означавање производа у складу са принципима фер трговине
Лого серификата фер трговине у САД-у и Канади

Како је то илустровано на графику, четири међународне организације су се договориле да формирају FINE који би требало да координира све фер трговинске организације. Међутим, односи нису тако једноставни и нпр. NEWS! је међу оснивачима и најважнијим члановима IFAT-а, а у FINE-у се и једна и друга организација третирају одвојено; шта више NEWS! и IFAT су и две од четири равноправне организације које су основале FINE. Практично FINE као и остале организације сем FLO служе за усклађивање акција, размену искуства и што је најважније за формирање заједничких стандарда и процедура које произвођачи, посредници и малопродавци морају поштовати ако желе да њихова роба има третман и лого Fair Trade. Током деведесетих су ова удружења посветила много пажње маркетингу fair trade производа као и обучавању произвођача разним маркетиншким и менаџерским вештинама. Посебан успех представља то што су ове организације успеле да обуче читав низ заједница да организују интернет аукције својих залиха кафе. Северно америчке организације су формирале сопствена удружења и сем поједних области нису се трудиле да оформе удружења са Европљанима. Тренутно су далеко најважније активности око стандардизације и брендирања производа које углавно спроводи FLO (у Северној Америци TransFair). Постоји више група стандарда, од којих су неки:

1. Стандарди за компаније које организују производњу у складу са фер принципима

  • стандарди везани за радне услове
  • стандарди везани за производе
  • стандарди везани за допринос заједници
  • стандарди везани за стално унапређење животних услова (постоје минимални стандарди које компанија мора да задовољи да би добила статус Fair trade произвођача, но она мора већ наредне године да демонстрира да је унапредила стандард радника и њихових породица изнад минималних стандарда као и да сваке наредне године направи позитиван помак и у осталим областима које регулишу стандарди)

2. Стандарди за произвођаче

  • стандарди о квалитету производа
  • о организовању у кооперативе
  • о улагањима у заједницу
  • о третману жена и деце

3. Стандарди о заштити животне средине (важе за све учеснике)

4. Стандарди за посреднике и малопродавце

  • откуп по фер ценама
  • испата развојних премија;
  • авансно плаћање;
  • обавеза набављања од произвођача или кооператива директно;
  • потписивање уговора који ће омогућити произвођачима дугорочно планирање.

Кооперативи[уреди]

Један од највећих проблема произвођача и пољопривредника у трећем свету су изразито мали капацитети. Пољопривредна производња се неретко одвија на површинама од пар десетина ари, што је и случај са великим бројем произвођача кафе, као и са већином малинара у Србији, што има значајне последице. Са аспекта трговинског менаџмента је битно да овако мали индивидуални произвођачи немају рачуницу да транспортују малу количину производа до откупних станица, те стога локални накупци практично зарађују више на количини кафе коју су одкупили него сами узгајивачи. Да би се ово избегло фер трговинске организације инсистирају да се произођачи организују у комуне које ће спроводити набавку репроматеријала, средстава за рад и продају. Једна од функција комуна је и пружање заштите појединим члановима који из здравствених или других разлога нису у стању да раде. Заштита се спроводи или путем финансијске помоћи или преко испомоћи у обради парцела. Комуне, у земљама које их немају, фактички замењују системе друштвене бриге (социјално и здравствено осигурање). Додуше, већи број земаља у којима фер трговина функционише, имају више или мање развијене системе друштвене бриге, но често у руралним подручјима они не функционишу најбоље.

Развојна премија[уреди]

Осим наведених функција, комуне располажу развојном премијом за целу заједницу. Као што је наглашено у стандардима, откупљивачи (фер трговинске организације или компаније које послују у складу са фер принципима) су дужне да заједници или пак компанији која унајмљује рад исплате развојну премију која се углавном обрачунава у пропорцији са количином испоручене робе. Новац од развојне премије се инвестира у добра од општег значаја за заједницу (школе, путеви, амбуланте итд.).

Стално унапређивање услова живота[уреди]

Овај стандард се посебно односи на компаније које организују производњу у земљама трећег света. Стандарди ILO (International Labour Organization) прописују радне услове, минималне зараде (више начелно него практично) и друга права радника међу којима је и право на организовање синдиката. Иако су ови стандарди донели бољитак многим радницима они ипак прописују само минимум радних услова. Стандарди фер трговине иду корак даље прописујући сталну обавезу послодавца (и комуна) да унапређују квалитет живота својих запослених и коопераната. Када компанија добије сертификат од овлашћене организације да испуњава минимум фер тровинских стандарда, она при свакој наредној инспекцији мора да демонстрира да њени запослени имају боље животне услове него што је то установила претходна инспекција, ако хоће да задрже fair trade лого. Критичари, а нарочито заговорници слободне трговине, сматрају да је један од нежељених ефекатата овог стандарда то што компаније одлажу нека улагања која воде поправљању животног стандарда њихових радника за наредне године како би демонстрирали одређени напредак иако би оне то без овог стандарда учиниле одмах.

Дугорочна сарадња и авансно плаћање[уреди]

Сваки трговински однос који се успостави по фер трговинским приципима мора да буде на дужи рок. Обавезна ставка уговора је и минимална цена за сваки производ. Цене за већину производа одређују заједнички FLO, произвођачке асоцијације и малопродавци. По потреби се укључују и друге организације. У случају да цена из уговора буде мања од цене на слободном тржишту, аутоматски се примењује тржишна цена увећана за премије. Саставни део уговора је и обавеза исплате аванса по пуној цени. Махом исплата аванса прати динамику радова на пољима тј. инвестиције. Овим се елиминише још један проблем пољопривредника из трећег света, а то је да су финасијери репроматеријала често наметали веома нефер услове користећи немаштину, што је случај у Србији. Потисивање уговора на дуже стазе омогућава произвођачима да плаирају набавку опреме и других ставки које ће допринети побољшању производње и њиховог стандарда.

Корист од фер трговине[уреди]

До појаве заштитних лога, пословни људи у развијеним земљама су, нарочито почетком осамдесетих, гледали на организације које се баве фер трговином као на малу групу људи који још нису схватили да је „моћ цвећа“ ствар прошлости. Ситуација се у деведесетим драстично променила, нарочито у Европи. Колико год да је у пртходном делу истицано да је промена настала због увођења ознаке Fair Trade и брендирања, ипак најзначајније је у суштини било то што је довољан број потрошача постао свестан импликација својих куповина у чему Европа предњачи. По Мителовим истраживањима ставова потрошача 1994. у САД-у је било око 23% етичких потрошача, односно оних који су навели примере како су њихови етички ставови утицали на одлуке током куповине. Даљих 56% потрошача узима у обзир етичке норме при куповини, но ако то захтева неко иоле озбиљније одрицање они ће поступити себично, док њих 17% ће у сваком случају поступити себично. У Западној Европи је проценат потрошача на чији избор утичу етичка питања већи. Овоме су највише допринеле кампање невладиних организација попут чувене OXFAM-ове кампање „Make Trade Fair“. Најинтезивније медијске и уличне кампање су вођене у Енглеској, па је тржиште Уједињеног Краљевстава највеће кад су у питању фер производи (195 милиона Фунти - 2005 спрам око 150 милиона Долара – 2003. у САД-у и око 660 милиона Евра у остатку Европе 2004). Тржиште тзв. етичких производа више није само ниша, већ сигурно постаје тржишни сегмент што илуструје просечна годишња стопа раста фер трговине у глобалним размерама од око 20% током претходних десет година.

Компаније су све више под притиском да поступају етички и ван граница своје земље и кад се томе дода да је и проценат потрошача који прихватају нешто више цене зарад осећаја да њихова куповина доприноси нечем позитивном постаје јасно да и велике корпорације имају интерес да учествују у фер трговини. Посебно јер у континуитету расте број потрошача који практикују бојкоте неетичких компанија. Притисак на компаније да уведу етичке норме у пословање је видно почео да даје ефекте јер приличан број корпорација данас улаже средства у кампање не би ли се представиле као компаније које послују у складу са етичким принципима (нпр. Шелове кампање на BBC-у). Мителова истраживања су показала да постоји позитивна корелација између перцепције неке компаније као етичке и раста продаје њених производа при истим уложеним маркетиншким напорима.

Додатни интерес великим корпорацијама да испоштују фер принципе је и то што је фер трговина успела да обезбеди пар производа који су знатно бољи од других расположивих алтернатива (кафа, чај, какао) у време када се све више траже управо квалитетнији, под специјалним условима произведени, пољопривредни производи (у САД-у је присутан тренд пада укупне потрошње кафе, али расте потражња за квалитетнијим зрном јер се мења начин конзумирања овог напитка. Кафа се пије све мање у кућама, а све више ван ње. Последње се најбољи види из експанзије специализованих локала који служе само разне врсте кафе. У 2005. су Американци утрошили око 70% увезене кафе у својим домовима док се чак 30% кафе конзумирали ван куће.

Расте и заинтересованост влада за фер трговину, а посебно ЕУ. Проблеми који имају Италија и Шпанија са великим бројем емиграната је исправа условио улагање средстава у мере које ће спречити улазак на њихову територију. Ово се није показало ефикасним, те су у разради пројекти који ће „дати разлоге емигрантима да остану у својим земљама“. Расте свест да се нежељене миграције могу зауставити само развојем сиромашних земаља. У склопу тих пројеката су издвојена знатна средства како би се развила фер трговина са Африком. Посебне користи ће имати земље које су у непосрдној близини ЕУ кроз програме као што је „комшијска политика“ дизајнирана да оснажи државе и побољша животни стандард у околини ЕУ.

Неразвијене земље у фер трговини[уреди]

Међу највокалнијим критичарима фер трговине су заговорници слободне трговине. Аргумент који они најчешче изосе је да фер трговина на дуги рок штети произвођачима из сиромашних земља јер спречава тржиште да их оријентише на економски исплативу производњу што се најбоље види на примеру кафе. Како истичу „слободно-трговаши“ у време када је пад цене кафе на тржишту условљен великим порастом производње (17% у деведесетим) и падом тражње (11% у истом периоду), фер трговина исплаћујући веће цене спречава произвођаче да се преоријентишу на економску исплативу производњу што ће им на дуги рок штетити. Доводи се и у питање политика фер цене, јер дугорочно исплаћивање више цене може да створи зависност произвођача, чинећих их неспособним да опстану ако их напусте њихови фер тргониски партнери.

Заговорници фер трговине истичу да њихова политика оријентише на производну вреднијег зрна за којим ће увек постојати тражња. Но, и они признају да постоји опасност од стварања дугорочне зависности произвођача, стога је TransFair у стандарде уврстио и обавезу да део уговора буду обавезујући планови о постепеном преоријентисању произвођача на стандардне компаније. Они радо истичу пример кооперативе у Мексику која је самостално, на потпуно комерцијалним основама склопила десетогодишњи уговор са Carrefour-ом о испоруци органске кафе без коришћења лога фер трговине.

Ипак, као што је и био случај са економским системима у Источној Европи, само ће време показати колике су заиста користи од фер трговине за земље трећег света.

Закључак[уреди]

Колико ће добробити трећем свету заиста донети фер трговина остаје да се покаже кроз време. Након тридесетак година релативног неуспеха, фер трговина у деведесетим је напокон успела да оствари значајне резултате од којих више од укупног обима продаје охрабрује стопа раста у светским размерама од око 20% током претходних десет година.

Иако фер трговина није још успела да достигне значајан обим, њен највећи успех је свакако што су организација које учествују у фер трговини, сарађујући са другим НВО успеле да учине етичка питања важним купцима, па самим тим и корпорацијама. Крајњи циљ организација које се баве фер трговином је да све корпорације интегришу етиче принципе у своју пословну логику. Остварени су извесни резултати и у том пољу о чему сведочи и чињеница да су и велике корпорације које се баве производњом и продајом кафе и банана почеле са продајом артикала који су наводно произведени у складу са фер трговинским принципима. Carrefour се не тако давно обратио фер организацијама са идејом да уврсте линију фер производа у свој асортиман.

Велике корпорације се једино могу приволети да инкорпорирају етичке норме у своје одлучивање ако фер организације и НВО сектор успеју да створе средину у којој је етичко пословање једини начин да се оствари профит. Кључ у томе је даља едукација потрошача како по питању последица њихових избора у куповини у чему ће посебну улогу играти кампања подизања свести о моћи и утицају који се може остварити на корпорације путем куповине. Охрабрује и што су фер организације постале отвореније ка сарадњи са корпорацијама јер је потуно илузурно очекивати да ће потрошачи масовно прихватити производе који су лошег квалитета и притом знатно скупљи. Фер организацијама и произвођачима недостаје „know-how“ који велике компаније имају, а са друге стране фер организације имају моћ да привуку потрошаче те и корпорације имају разлог да сарађују са фер организацијама тј. мотив да послују етички.

Јендно је сигурно, успех кампање за увођење етичких приципа у пословање би користио целокупном друштву.

Литература[уреди]

  • Bird, K. i D. Hughes: ‘Ethical Consumerism: The Case of ‘‘Fairly-Traded’’ Coffee’, Business Ethics: A European Review 6(3), 1997,
  • Geoff Moore, The Fair Trade Movement: Parameters, Issues and Future Research,
  • Journal of Business Ethics 53: 73–86,. Kluwer Academic Publishers. The Netherlands. 2004
  • Anil Hira, Jared Ferrie, Fair Trade: Three Key Challenges for Reaching the Mainstream Journal of Business Ethics 86, (2006) 63: Стр. 107–118
  • OXFAM, “Mugged: Poverty in Your Coffe Cup“, London 2002.
  • OXFAM; „ OXFAM price report“, London 2005
  • Kristofer Bakon, Confronting the Coffee Crisis: Can Fair Trade, Organic, and Specialty Coffees Reduce Small-Scale Farmer Vulnerability in Northern Nicaragua?, Kalifornijski univerzitet, Santa Kruz, 2004.
  • Jean-Marie Krier, Fair Trade in Europe 2005: Facts and Figures on Fair Trade in 25 European Countries, FINE 2006.
  • FLO Annual report 2004-2005, ФЛО 2006
  • Margaret Levi, Fair Trade: A Cup at a Time?, University of Washington, 2004
  • List of FLO standards May 2006. FLO, 2006.
  • Ten Thousand Villages, Ten Thousand Villages: Annual report April 1, 2004–March 31, 2005, Ten Thousand Villages, Pensilvanjia, 2005