Вилхелм Дилтај

}}

Vilhelm Diltaj
Vilhelm Diltaj, nemački filozof
Lični podaci
Puno ime	Vilhelm Diltaj
Datum rođenja	(1833-11-10)10. novembar 1833.
Mesto rođenja	Bibrih, Visbaden, Nemačka
Datum smrti	1. oktobar 1911.(1911-10-01) (77 god.)
Mesto smrti	Zajs am Šlern, Južni Tirol, Austrougarska

Vilhelm Diltaj (нем. Wilhelm Dilthey; Бибрих, 19. новембар 1833 — Зајс ам Шлерн, 1. октобар 1911) био је немачки филозоф, историчар, социолог и психолог. Његов главни пројекат се састојао од успостављања услова за историјско сазнање

Дилтај би се на први поглед могао сматрати емпиристом, али је прецизније сматрати га немачким рационалистом, као контраст идеализму који је владао у Немачкој у то време. Оно што Дилтај сматра емпиријским, разликује се од британског емпиризма и позитивизма у његовим централним епистемолошким и онтолошким претпоставкама, које преузима из немачке књижевне и филозофске традиције.

Предавао је у Базелу, Кијеву и Бриселу. Био је признат у филозофском свету још за живота. Његова главна дела су: „Увод у духовне науке“ и „Изградња повесног света о духовним наукама“

Из праксе различитих тумачења теорија других аутора којим се те теорије поново „уводе у повест“ Дилтај је развио своју теорију о уживљавању.

Биографија

Дилтај је био син теолога реформистичке цркве. После завршетка школе граматике у Висбадену, почиње са студијама теологије, прво у Хајделбергу, а касније у Берлину. У Берлину замењује теологију за филозофију. После завршених испита из теологије и филозофије, предаје једно време у гимназијама у Берлину, али убрзо се потпуно посвећује академским истраживањима.

Током тих година, његова истраживања га воде у различитим правцима. Иако се пре свега занима за рану хришћанску историју, филозофију историје и књижевност, такође показује живо интересовање за музику. Труди се да апсорбује све што је дотада откривено у емпиријским наукама о човеку: социологији и етнологији, психологији и физиологији. У то вријеме пише стотине ревизија и есеја везаних за те области,такође их даје својим студентима како би их анализирали, допунили и дали свој допринос.

Године 1864. докторира у Берлину.

Дилтајева теорија уживљавања

Историзам

Историзам је парадигма у проучавању духовних наука, допушта варијације унутар себе, па се различити представници овог правца често критикују међу собом. Као правац настао је из филозофије култура, али је подстицај за развијање историзма у оквиру филозофије дошао споља.

Историзам се труди да препозна карактеристике појединачне епохе, схватањем тадашњих околности, без обзира што ми припадамо садашњем времену. Залаже се за вођење рачуна о особеностима и условима који се јављају у времену о коме говоримо или које тумачимо. Прошлости се обраћамо како бисмо боље разумели садашњост и будућност.

Историзам је био политички близак снагама које су реаговале на револуцију из 1789. године, он је покушај поновног прикључења на ток историје, насупрот метежа насталог крајем XVIII века:

• Одбија се претпоставка о напретку и сталној усавршивости (супротно тврђењима просветитеља).
• Уводи се учење о историјском праву (насупрот просветитељском природном), када се указала потреба за националним идентитетом.

Кроз саму праксу се показало да стални напредак није могућ, нпр. селидбом из села у град након револуције јавила се нова врста социјалне беде. То истовремено значи и да техничко-технолошки напредак не мора уједно да означава и културно-духовни. Кључне речи историзма су индивидуалност и развој; не постоји универзална људска природа, а да нема развоја ми бисмо увек живели у једној епохи.

Проблеми, искушења историзма налезе се у његовим основним начелима. Када би човек био у потпуности индивидуалан, не би постојала кохезивна нит која историју повезује у целину.

Историзам указује на то да човек поред човечанства и поред чињенице да је човек има и друге особине које га повезују не са свим људима, али са великим групама да (нпр. држава, народ). Постоји реална опасност од пренаглашавања индивидуализма, да се разлике међу људима пренагласе и да се историјски континуитет изгуби (нпр. Немачка у Другом светском рату).

Искушење историзма је културни релативизам. Неопходно је уочити континуитет, транспортовати се у епоху и разумети је (када би границе епохе биле апсолутне, то не би било могуће).

Дилтај је рекао: То шта човек јесте то му говори повест. Човек реагује на упрошћене теорије, ван културног контекста ми не можемо увидети шта је суштина човека. Притом људска природа није константна, она је само релативно константна.

Духовне науке

По Дилтају, задатак духовних наука је у разумевању и тумачењу проблемских склопова, да оне изнутра разумеју ствари (оно што увидиш не мораш прихватати и слагати се са тим, али их треба разумети). Духовне науке се испрва заснивају на метафизици, али се од 18. века оне од ње отуђују. Постојала је претња да се духовне науке у потпуности подвргну принципима позитивних наука. Духовне науке, у које спадају и историјске, су све науке делујућег човека; у којој год сфери човек да дела, имате посла са духовном науком (нпр. право) Код природних наука, објашњавалачких, ствари се посматрају споља, постоји дистанцираност онога ко посматра и онога шта се посматра. Код духовних наука не постоји та дистанца субјекта и објекта, прећутно се уживљава у ситуацију, и ова онтолошка блискост омогућава развој и разумевање. У њој се траже мотивациони склопови, а не каузални. У томе је клучна воља и питање “зашто?”, а не “како?”. Без обзира на разлике између епоха човек мора бити способан да се уживи. Дилтај је уочио да историја није уређена по научном принципу. Дилтај је изнео критику историјског ума, то је настојање да се разуме стварност историје и да је њена суштина у нашој интерпретацији. Ми се не можемо одвојити од своје интерпретације. “Објективна” стварност је човеку дата подсредством чињеница свести. Доживљај је кључни елемент, реалност није чиста већ је пропуштена кроз призму нашег доживљавања, ми је не можемо одвојити од тога како мислимо.Доживљај је технички термин за акт теоријске свести, али постоји ограничен домет теоријског расветљавања духовне свести.

По Дилтају, сазнајни теоријски субјекат је конкретни историјски човек. У историјској науци у недостатку чињеница интуиција може помоћи у разумевању догађања, и то је легитиман пут који мора бити контролисан рационалним мишљењем.

Појам живота

Емпатија, хтење, осећање, су по Дилтају, одлике живог човека. “Жив субјект”, живот у пуноћи својих изражавања, служи као упориште разумевања духовних наука. Основ могућности разумевања је онтичко преклапање субјекта и објекта. Онај ко разумева повест и онај ко је ствара у принципу је исти. Онтичка истост нас и оних некад је у томе што је у основи то један те исти дух, јер постоји врста која се зове човек (сукоб са основним принципом историзма - индивидуалност). Гарант за могућност разумевања је метафизички ентитет живота (остварује континуитет). Живот је то што је исто и код нас данас и код других, и само је питање колико и како можемо да преплитање у историји рационално индивидуализујемо. Рационално је само делимично могуће, па се зато јављају грешке у тумачењима. Природа живота је таква да он ограничава могућност рационалног тумачења, те историју увек треба изнова тумачити. По Дилтају не постоји вечна истина, никада се не може доћи до краја у разумевању. (Ако свако време на свој начин тумачи историју поставља се питање зашто се бавимо науком ако је њен рок трајања унапред ограничен?) Филозофија је, по Дилтају, самопромишљање, самопрепознавање живота.

Разумевање

Субјекат разумевања друштвених наука је дух. Дух у мени препознаје дух у другом. Оно што држи целокупну стварност је дух (Хегел и Дилтај). Дух који промишља стварност је исти онај који је ствара. Само прихватање ове теорије зависи од поверења, јер се она не може доказати. Процес разумевања је психички доживљај накнадног разумевања (дескриптивна психологија). Ми тада поново доживљавамо, опонашамо стварност, и потебно је што веће приближавање оног изворног доживљаја човека који је био тамо. Потребно је уживети се што више. Овде се уочава проблем разликовања литералног и историјског доживљавања и писања, и питање уочавања истине. Психологија је средство проницања у јединствени живи дух.

Види још

• Епистемологија
• Романтизам
• Филозофија
• Херменеутика

Литература

• Ходгес, Х. А., Wиллиам Дилтхеy (Лондон: Роутледге, 2013).
• Лессинг, Ханс-Улрицх, Рудолф А. Маккреел анд Риццардо Поззо, едс., Рецент Цонтрибутионс то Дилтхеy'с Пхилосопхy оф тхе Хуман Сциенцес (Стуттгарт: Фромманн-Холзбоог, 2011).
• Маккреел, Рудолф А., Дилтхеy: Пхилосопхер оф тхе Хуман Студиес (Принцетон: Принцетон Университy Пресс, 1993).
• де Мул, Јос, Тхе Трагедy оф Финитуде: Дилтхеy'с Херменеутицс оф Лифе (Неw Хавен: Yале Университy Пресс, 2004).
• Нелсон, Ериц С. (ед.), Интерпретинг Дилтхеy: Цритицал Ессаyс (Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс, 2019).

Спољашње везе

Медији везани за чланак Вилхелм Дилтај на Викимедијиној остави