Загробни живот

С Википедије, слободне енциклопедије

Загробни живот (који се такође назива и живот после смрти) веровање је да се суштински део идентитета појединца или ток свести наставља након смрти физичког тела. Према разним идејама о загробном животу, основни аспект појединца који живи после смрти може бити неки парцијални елемент, или читава душа или дух појединца, који носи са собом и може доделити лични идентитет или, напротив можда неће, као у будистичкој нирвани. Вера у загробни живот супротна је веровању у заборав након смрти.

У неким погледима, ово континуирано постојање често се одвија у духовном царству, а у другим популарним погледима, појединац се може преродити у овај свет и поново започети животни циклус, вероватно без сећања на оно што су чинили у прошлости. У овом последњем погледу, таква поновна рођења и смрти могу се дешавати изнова и изнова континуирано, док појединац не уђе у духовно царство или загробни свет. Главни погледи на загробни живот произлазе из религије, езотерике и метафизике.

Неки системи веровања, попут оних у аврамској традицији, држе да мртви одлазе на одређени ниво постојања после смрти, како је то одређивао Бог, или на други божански суд, на основу њихових поступака или веровања током живота. Супротно томе, у системима реинкарнације, попут оних у индијским религијама, природа континуираног постојања одређује се директно поступцима појединца у окончаном животу, а не одлуком различитог бића.

Разни метафизички модели[уреди | уреди извор]

Теисти углавном верују да нека врста загробног живота чека људе када умру. Припадници неких генерално нетеистичких религија имају тенденцију да верују у загробни живот, али без помињања божанства. Садукеји су били древна јеврејска секта која је углавном веровала да постоји Бог, али не и загробни живот.

Многе религије, било да верују у постојање душе у другом свету попут хришћанства, ислама и многих поганских система веровања, или у реинкарнацију попут многих облика хиндуизма и будизма, верују да је нечији статус у загробном животу награда или казна за њихово понашање током живота.

Реинкарнација[уреди | уреди извор]

Реинкарнација је филозофски или религијски концепт да један аспект живог бића́ започиње нови живот у различитом физичком телу или облику након сваке смрти. Назива се и поновним рођењем или трансмиграцијом, и део је самсарске доктрине цикличког постојања.[1][2] То је централни принцип свих главних индијских религија, а то су будизам, хиндуизам, ђаинизам и сикизам.[3][4][5] Идеја о реинкарнацији постоји у многим древним културама,[6] и веровање о поновном рођењу/метемпсихози одржале су грчке историјске личности, попут Питагоре, Сократа и Платона.[7] То је такође уобичајено веровање разних древних и модерних религија, попут спиритизма, теозофије и еканкара, а постоји и у многим племенским друштвима широм света, на местима као што су Аустралија, Источна Азија, Сибир и Јужна Америка.[8]

Иако већина деноминација у оквиру абрахамских религија јудаизма, хришћанства и ислама не верује да се појединци реинкарнирају, одређене групе унутар тих религија подржавају реинкарнацију; ове групе укључују главне историјске и савремене следбенике кабале, катаре, алавите, друзе[9] и розенкрјцере.[10] Историјски односи између ових секти и веровања о реинкарнацији која су била карактеристична за неоплатонизам, орфизам, херметизам, манихејство и гностицизам римског доба, као и индијске религије, били су предмет недавних научних истраживања.[11] Црква јединства и њен оснивач Чарлс Филмор проповедају реинкарнацију.

Розенкројцери[12] говоре о периоду преиспитивања живота који се догођа непосредно након смрти и пре уласка у загробне равни постојања (пре него што је сребрна врпца сломљена), након чега следи пресуда, што наликује на коначни преглед или завршни извештај о нечијем животу.[13]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Норман C. МцЦлелланд 2010, стр. 24–29, 171.
  2. ^ Марк Јуергенсмеyер & Wаде Цларк Рооф 2011, стр. 271–72.
  3. ^ Марк Јуергенсмеyер & Wаде Цларк Рооф 2011, стр. 271–272.
  4. ^ Степхен Ј. Лаумакис 2008, стр. 90–99.
  5. ^ Гросс, Рита M. (1993). Буддхисм Афтер Патриарцхy: А Феминист Хисторy, Аналyсис, анд Рецонструцтион оф Буддхисм. Стате Университy оф Неw Yорк Пресс. стр. 148. ИСБН 978-1-4384-0513-1. 
  6. ^ Норман C. МцЦлелланд 2010, стр. 102–03.
  7. ^ сее Цхарлес Талиаферро, Паул Драпер, Пхилип L. Qуинн, А Цомпанион то Пхилосопхy оф Религион. Јохн Wилеy анд Сонс, 2010, п. 640, Гоогле Боокс
  8. ^ Гананатх Обеyесекере, Имагининг Карма: Етхицал Трансформатион ин Америндиан, Буддхист, анд Греек Ребиртх. Университy оф Цалифорниа Пресс, 2002, п. 15.
  9. ^ Хитти, Пхилип К (2007). Оригинс оф тхе Друзе Пеопле анд Религион, wитх Еxтрацтс фром тхеир Сацред Wритингс (Неw Едитион). Цолумбиа Университy Ориентал Студиес. 28. Тхе Оригинс оф тхе Друзе Пеопле анд Религион. Лондон: Саqи. 2007 [1924]. стр. 13–14. ИСБН 978-0-86356-690-5. 
  10. ^ Хеиндел, Маx (1985) [1939, 1908] Тхе Росицруциан Цхристианитy Лецтурес (Цоллецтед Wоркс): Тхе Риддле оф Лифе анд Деатх. Оцеансиде, Цалифорниа. 4тх едитион. Хеиндел, Маx (април 1985). Росицруциан Цхристианитy Лецтурес. Росицруциан Феллоwсхип. ИСБН 978-0-911274-84-4. 
  11. ^ Ан импортант рецент wорк дисцуссинг тхе мутуал инфлуенце оф анциент Греек анд Индиан пхилосопхy регардинг тхесе маттерс ис Тхе Схапе оф Анциент Тхоугхт бy Тхомас МцЕвиллеy
  12. ^ Хеиндел, Маx (1908). Росицруциан Цхристианитy Лецтурес. Росицруциан Феллоwсхип. ИСБН 978-0-911274-84-4. 
  13. ^ Маx Хеиндел, Деатх анд Лифе ин ПургаторyЛифе анд Ацтивитy ин Хеавен

Литература[уреди | уреди извор]

Dodatna literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]