Ćele-kula

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Ćele-kula
Ćele kula, Niš, Srbija.jpg
Prikaz spomenika
Opšte informacije
Mesto Niš
Opština Medijana
Država  Srbija
Vreme nastanka 1809/1892.
Tip kulturnog dobra Spomenik kulture od izuzetnog značaja
Nadležna institucija
Nadležna ustanova za zaštitu Zavod za zaštitu spomenika kulture Niš
Sedište Niš
Adresa Bulevar dr Zorana Đinđića bb. 18000

Ćele-kula (tur. kelle kulesi — kula od lobanja) spomenik je iz Prvog srpskog ustanka koji je u znak odmazde tadašnja turska vlast u Srbiji izgradila od lobanja, poginulih srpskih ratnika, predvođenih Stevanom Sinđelićem, u bici na Čegru. Nalazi se na 4 km od centra Niša, na putu ka Niškoj Banji.[1] Svrstana je u spomenike kulture od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju[2] i danas predstavlja muzejski objekat.

Istorija[uredi]

Nastanak[uredi]

Crtež Ćele-kule Feliksa Kanica iz 1863. godine.
Današnji izgled kule koja se nalazi unutar kapele.

Procenjuje se da je u bici na Čegru, koja se odigrala 31. maja 1809. godine, poginulo oko 6.000 turskih ratnika.[1] Ukupni gubici na strani Srba se procenjuju na oko 4000 ljudi. Kako bi opravdao toliki gubitak svojih trupa i opijen pobedom, niški Huršid-paša naređuje da se kože sa glava poginulih Srba oderu, napune slamom i pamukom i zatim pošalju u Carigrad, kako bi pokazao na koji način se treba postupati sa pobunjenom rajom.[1] Za svaku donetu glavu, Huršid-paša je poklanjao po 25 groša. Kako bi jednom za svagda zaplašio Srbe, Huršid-paša naređuje da se na istočnoj strani Niša u znak opomene sazida kula od kamena i da se u njene zidove uzidaju preostale lobanje poginulih vojnika, „tako da sredina kule bude jednostavna, od kamena i kreča a glave srpskih vojnika da se okrenu u polje i uziđaju spolja“.[3][4]

Karakteristike[uredi]

Kula je sazidana u periodu od juna do jeseni 1809. godine, a za mesto izgradnje Hušid-paša je odabrao uzvišenje pored Carigradskog druma, na nekadašnjem ulazu u Niš sa istočne strane, nedaleko od Stambol kapije, na mestu koje danas zauzima središte naselja Trošarina. Izuzevši lobanje palih junaka, Ćele-kula je izgrađena od maltera, kamena i greda. Sačinjena je od četiri potporna zida (osnova je bila 4,15 x 4,00 m, i debljine 0,5 m) koji su se naslanjali jedan na drugi čineći šuplju, zakrovljenu formu, čija je prvobitna visina iznosila 4,5 metara. U nju su uzidane 952 lobanje poginulih ustanika, poslagane u pravilnim redovima, kojih je 14, gde se u svakom redu, na svakom zidu nalazilo po 17 lobanja.

Kako su godine prolazile, zub vremena je činio svoje. Mnoge glave srpskih junaka su vađene, iako su Turci zabranjivali Srbima da odnose lobanje sa njenih zidina, mnoge glave su krišom skidane i sahranjivane u okolnim grobljima.[3] Neke glave su odnošene kako bi predstavljale jedinstveni suvenir, dok su opet druge propadale od kiše, mrazova, vetrova. Iako je kula propadala, njeni strašni atributi su i dalje bili prisutni. Po oslobođenju Niša 1878. godine, njegovi građani dobrovoljno prikupljaju sredstva, kojima se izgrađuje nadstrešnica i ograđuje se kula, kako bi se sprečilo njeno dalje propadanje. Godine 1892. Nišlije još jedanput prikupljaju potrebna sredstva za podizanje skromne kapele nad čitavom kulom. Zaduženje za projektovanje kapele pripalo je ondašnjem cenjenom arhitekti Dimitriju Leko iz Beograda. Podizanjem kapele, kula je štićena od spoljašnih uticaja. Ipak, štetni uticaji vlage i temperature nisu u potpunosti otklonjeni.[4]

Pisani dokumenti[uredi]

Turskih izvora o Ćele-kuli gotovo i da nema, tako da se podaci o njenom izgledu, načinu gradnje i broju lobanja zasnivaju na beleškama putopisaca koji su u 19. veku prolazili kroz Niš.[3] Najraniji opis dao je beogradski licej Isidor Stojanović, a nešto detaljniji opis o ondašnjem stanju Ćele-kule dao je Živan Živanović 1882. godine: „Ja sam brižljivo brojao, i na ostatku od kule samo bilo je sa severne strane 123 glave, a zapadne strane 103, sa istočne 105 i s južne 180 – svega 511 glava. Blagorodna duša meštana nije mogla da gleda ovu strašnu sliku nedela, te su krišom mnoge glave poskidane i s pijetetom položene u groblja.“

U Evropi se za Ćele-kulu po prvi put čulo iz spisa francuskog pesnika Alfonsa de Lamartina. U svom prolasku kroz Niš, zatečen užasnim prizorom, Lamartin beleži sledeće: „...bio sam izmakao na konju, za jedno pola časa, ispred karavana. Sunce je žeglo; otprilike na jednu milju od varoši, ja ugledah jednu široku belu kulu gde se uzdiže usred ravnice, blistajući se kao paroški mramor. Staza me je k njoj vodila; ja joj priđoh bliže, i davši jednom turskom detetu koje je išlo sa mnom moga konja da ga pridrži, sedoh u hlad od kule da malo otpočnem. Tek što sam seo, kad, podigavši oči na spomenik u čijem sam hladu bio, videh da su njegovi zidovi, za koje mi se učinilo da su sagrađeni od mramora ili od belog kamena, načinjeni od ljudskih lobanja pravilno poređanih. Ta lobanje i ta čovečja lica, ogoljena i pobelela od kiše i sunca, oblepljena s malo maltera, obrazovala su potpun slavoluk koji me je zaklanjao od sunca; može ih imati petnaest do dvadeset hiljada; na nekim je još bila zaostala kosa i lepršala se na vetru kao lišaj ili mahovina; jak i svež povetarac duvao je s planine, i prodirući u mnogobrojne šupljine glava, lica i lobanja, izazivao je u njima tužno i žalosno zviždanje. Nikog nije bilo tu da mi objasni taj divljački spomenik; dete koje je držalo za uzdu dva konja, igralo se sitnim otpacima lobanja, što su se raspale u prah ispod kule; ja sam bio tako posustao od umora, vrućine i dremeža, da sam zaspao naslonivši glavu na taj zid od odsečenih glava. Kad sam se probudio, ja videh oko sebe karavan i više turskih konjanika koji su došli iz Niša da me dočekaju u varoš; oni mi rekoše da su to glave onih petnaest hiljada Srba koje je paša poubijao u poslednjem srpskom ustanku. Ova ravnica bila je poprište smrti tih hrabrih srpskih ustanika, a ovaj spomenik njihova grobnica. Ja pozdravih okom i srcem ostatke tih junačkih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen temeljac nezavisnosti njihove otadžbine. Srbija u koju ćemo da stupimo, sada je slobodna, i pesma slobode i slave odjekivala je u kuli Srba koji su umrli za svoju zemlju. Uskoro će i sam Niš biti njihov. Neka sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po kakvu su ih cenu njihovi očevi otkupili." Lamartin, jula 1833.[3][1][4] Lemartinov opis daje veoma autentičnu sliku, izuzevši podatak u vezi sa brojem lobanja, koji je zbog stravičnog prizora i pesničkog poleta, naveo Lamartina da taj podatak preuveliča.

Krupniji prikaz lobanja.

Naučnik i putopisac Feliks Kanic u svom delu „Srbija“ opisuje Ćele-kulu:...„da bi raja trajno imala pred očima uzaludnost svojih nadanja koja je vezivala Srbiju, paša je u svim mestima oko Niša raspisao poseban porez čiji je iznos upotrebio da jugoistočno od Niša, na carigradskom putu, podigne onaj zloglasni i jezivi pobednički spomenik Ćele-kulu, u koju je ugradio lobanje Sinđelićevih Srba koji su smrt pretpostavili ropstvu... Kada sam je pri mesečini jedne tihe noći u junu 1860, sa Romulom Lendinijem po prvi put posetio, u zidovima se i posle pedesetogodišnjeg raspadanja i opadanja još videlo šesnaest redova sa po šesnaest rupa za glave, dakle 1024 rupe. Same lobanje su skoro potpuno nestale. Njih je u tamnim noćima srpsko stanovništvo iz okolnih sela jednu po jednu vadilo i sahranjivalo u posvećenu zemlju. Popevši se prvo na doktorova ramena, uspuzao sam se do najvišeg reda i iz njega izvukao možda poslednje relikvije za uspomenu na herojsku žrtvu hrabrih srpskih boraca... Ćele-kulu sam ponovo video 1864. godine i 1870. godine. Osnovne konture su se samo neznatno izmenile - neki humaniji guverneri bili su voljni da je zbrišu sa lica zemlje, ali iz straha od niške muslimanske sveštine odustali su od iskazivanja takve pažnje prema hrišćanskom stanovništvu. Mehmed-paša je 1860, tako reći radi opravdanja što nije uspeo da ukloni ovaj varvarski spomenik, podigao pored njega jednu česmu, čija bistra izvorska voda treba da pruži osveženje i Turcima i hrišćanima. Godine 1864. je pored Kule podignut jedan mali konak, u kojem su prihvatani visoki turski funkcioneri pred njihov ulazak u Niš...“[4]

Profesor Isidor Stojanović daje objektivan opis zdanja: "Kula je četvorougalna, visoka je oko 15 stopa, a u strani s puta carigradska i u protivpoloženoj široka je ili dugačka 13 stopa, i četiri palca; S druge dve strane dugačka je od prilike 13 stopa. Ima uokolo 56 redi glava, a u svakom po 17, dakle svega 952 glave. Lice kule od carigradskog druma k ovom prtoivpoloženo ima u ona 4 odjelenija gde stoje glave. Kula je pokrivena ćeramidom, no krov je sada u rđavom stanju."[4]

Ćele-kula danas[uredi]

Kapela koja natkriva Ćele-kulu podignuta je 1894. godine.

Iako je u drugoj polovini 19. veka, jedan od modernizatora turske države Mithat paša doneo odluku da se kula sruši, to nije izvršeno zbog intervencije niških Turaka.[1] Tako je sve do 1892. Ćele-kula bila izložena vremenu, nakon čega je prilozima iz čitave Srbije, prema projektu arhitekte Dimitrija Leka, iznad nje podignuta današnja kapela.[3] Godine 1937, prilikom proslave šezdesetogodišnjice oslobođenja Niša od Turaka, čišćenjem središnjeg dela objekta, pronađeno je više lobanja, koje su ponovo ugrađene u kulu.[3] Danas je preostalo samo 58 lobanja, a jedna od njih je posebno izdvojena na pijedastalu, kao lobanja vođe ustanka Stevana Sinđelića.

2014. godine američki magazin „Mental floss“ je naveo Ćele-kulu kao najveću građevinu napravljenu od ljudskih kostiju.[5]

U popularnoj kulturi[uredi]

Omot šestog studijskog albuma grupe Riblja čorbaIstina, koji je dizajnirao Jugoslav Vlahović,[6] predstavlja foto-montažu na kojoj se glave članova grupe nalaze između lobanja na Ćele-kuli.[7]

Galerija slika[uredi]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 „Ćele-kula”. Discover Serbia. Pristupljeno 5. 1. 2010. 
  2. spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs. Pristupljeno 4. 8. 2014.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 Miltojević, Branislav (29. 5. 2009). „Kula od lobanja”. Večernje novosti. Pristupljeno 5. 1. 2010. 
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Marina Blaisavljević; NARODNI MUZEJ - NIŠ; ĆELE-KULA; SVEN, Niš, 2003.
  5. Ćele-kula prva na listi „10 najvećih građevina napravljenih od ljudskih kostiju“ („Blic“, 28. februar 2014)
  6. „Riblja Čorba - Istina”. Discogs. Pristupljeno 5. 1. 2010. 
  7. Janjatović (1998). str. 154.

Literatura[uredi]

  • Janjatović, Petar (1998). Ilustrovana YU Rock enciklopedija: 1960—1997. Geo poetika. str. 154. ISBN 86-83053-08-3. 
  • Marina Blaisavljević; NARODNI MUZEJ - NIŠ; ĆELE-KULA; SVEN, Niš, 2003.

Spoljašnje veze[uredi]