Atinska kuga 430. p. n. e.
| Atinska kuga | |
|---|---|
 | |
| Klasifikacija i spoljašnji resursi | |
| Specijalnost | Infektologija Epidemiologija |
Atinska kuga usvojen je naziv za epidemiju ove zarazne bolesti koja je izbila godine 430. p. n. e., u periodu druge godine Peloponeskog rata, u gradu-državi Atini u staroj Grčkoj, dok je grad bio pod opsadom Spartanaca. Smatra se da je epidemija prvo izbila u luci Pirej u Atini, koja je bila glavni ulaz za dovoz zaliha hrane i drugih potrepština. Kuga je potom zahvatila Dalmaciju, Rim i druge regione istočnog Mediterana, i dva puta se vraćala 429. p. n. e. i u zimu 427/426. p. n. e.
Prema procenama istoričara medicine, od ove bolesti preminula je oko trećina stanovnika grada i okoline. Atinsku kugu deo istoričara koristi za označavanje perioda završetka Zlatnog doba Atine, jer kugu smatrala razlogom koji je doveo do toga da Atina izgubi ne samo peloponeski rat, već i uticaj na ovom prostoru kao dominantne sile među grčkim polisima.[1]
Među žrtvama ove pošasti bio je mnogo važnih atinskih građana, među kojima i državnika Perikle (zajedno sa članovima svoje porodice). Jedan od Atinjana koji je bolovao, ali i ozdravio, bio je i Tukidid, koji je u delu Istorija Peloponeskog rata ostavio detaljan opis bolesti i njenih posledica po celokupno atinsko društvo i Grčku u celini.[2][3]
U vreme epidemije Hipokrat je bio jedan od lekara koji je u gradu Atini dao značajan doprinos u lečenju obolelih od kuge.
S današnjim medicinskim znanjem i opisima epidemije, lako se može zaključiti da ona nije imala veze sa kugom.[4] Kasnija istraživanja DNK zubne pulpe dokazala su da je Atinsku kugu ipak prouzrokovala tifusna salmonela (Salmonella enterica typhy).[5][6]
Poreklo naziva[uredi | uredi izvor]
Savremeni istoričari ovu epidemiju izazvanu kugom ili nekom drugom zaraznom bolešću, nazvali su po gradu Atini, eponimom — Atinska kuga.
Kako je epidemiju u sklopu istorije Peloponeskih ratova, opisao istoričar Tukidid (malo pre 454. p. n. e. — oko 396. p. n. e.), uviđajući povezanost rata i izbijanja epidemije, neki je po njemu nazivaju i Tukididova kuga.[7]
Istorija[uredi | uredi izvor]
Prema Tukididovim navodima, bolest se prvi put pojavila u Etiopiji. Odatle se proširila na Egipat i Libiju da bi na kraju zahvatila i antičku Grčku. U momentu izbijanja kuge, Atina je bila pod opsadom spartanske vojske koja je drugu godinu zaredom zaposedal Atiku i pustošila tamošnja polja i naselja.
Periklova strategija bila je izbegavanje kopnenog sukoba sa nadmoćnijim Spartancima, i angažovanje nadmoćne atinske flote brodova koja je Spartu i njene saveznike trebalo da iscrpi pomorskom blokadom. Atina je, sa druge strane, mogla dugo da ratuje i odoljeva opsadi zahvaljujući floti i Dugim zidovima koji su grad spajali s lukom Pirej, preko koje je grad moga da se stalno snabdeva hranom i drugim potrepštinama.
Međutim, strategija života u ograničenom prostoru iza gradskih zidina dovela je iz bezbednosnih razloga u grad gotovo celokupno ruralno stanovništvo i učinila ga prenaseljenim. Higijenski uslovi u gradu su se pogoršali što je stvorilo dobre uslove za izbijanje zaraznih bolesti.
Bolest je, prema Tukididovim navodima, prvo izbila u Pireju, jer je on pomorskim putem bio u kontaktu sa Egiptom, a potom se proširila na ostatak grada. O početku i toku epidemije Turkid ovako piše:
| „ | I pošto su oni (Peloponežani) bili u Atici ne baš mnogo dana, prvi put stade se pošast javljati među Atinjanima, a govorilo se, da je i pre besnela na mnogim mestima i na Lemnu i drugde, no ipak se nije pamtilo, da je tolika kuga i takav pomor ljudi igde bio ... A započela je, najpre u Etiopiji više Egipta i zatim je sišla u Egipat i Libiju i veliki deo Kraljeve zemlje. A u atinski grad iznenada provali i najpre zahvati ljude u Pireju, tako da su oni i rekli, da su Peloponežani bacili otrova u bunare, jer izvora tamo još nije bilo. Kasnije se raširi i po gornjemu gradu i umiralo ih je već mnogo više.[8] | ” |
Njeno izbijanje i simptomi iznenadili su građane, jer je bolest napadala ne samo bolesne i iznemogle, već i snažne i zdrave osobe. Simptomi su uključivali glavobolje, visoku temperaturu, zapaljenje očiju, jezika i sluzokože, crveni osip po koži, a potom kašalj i na kraju proliv i grčeve. Smrt je najčešće nastajala sedam ili osam dana nakon izbijanja bolesti. Osobe koje bi preživele bolest, u većini slučajeva su bile sa trajnim slepilom ili amnezijom.
Tukidid navodi da su lekari bili nemoćni u borbi sa ovom pošasti, i navodi da su osobe koje su jednom preležale bolest kasnije razvijala imunitet i nisu obolevale od kuge, i oni su jedine mogle bez posledica da neguju obolele:
| „ | ... Ni lekari (piše Turkidid) je naime nisu u početku mogli lečiti ne zbog neznanja, nego su sami najviše umirali, što su više posećivali bolesnike, a ni druga kakva ljudska veština nije pomagala. I što su bežali u hramove ili se služili proročanstvima i tome sličnim, sve je bilo beskorisno, te na kraju, kako ih je zlo svladalo, okaniše se i toga... Umirali su i oni zanemareni i oni brižno negovani. Nije bilo nijednoga leka, za koji se moglo reći da će koristiti onima, koji ga budu uzimali, jer što je koristilo, to je drugomu škodilo. Nijedno telo nije očigledno bilo dovoljno otporno protiv te bolesti, bez obzira na jačinu ili slabost, nego je ona grabila sve, pa i one, koji su se lečili strogim načinom života... Ipak su više sažaljevali umirućeg i bolesnoga oni, koji su preboleli, jer su bolest od ranije poznavali i sami već bili sigurni. Dvaput bolest istoga nije spopadala, tako da bi bila i smrtonosna.[8] | ” |
Tukidid osim same bolesti navodi kako je ona izazvala potpuni kolaps društvenog morala i ekonomije u Atini. U velikom strahu od bolesti Atinjani su, videvši kako umiru i kreposni i nekreposni sugrađani, zaključili da su ih bogovi napustili, odnosno da ih više ne moraju poštovati njihove zakone. Zato su počeleli da žive hedonistički „za danas“, i nemilosrdno trošili umesto da se racionalno ponašaju. Takođe zbog masovnosti zaraze, prestala je svaka briga o bolesnicima, koji su najčešće umirali po kućama napušteni od prijatelja i porodice teturajući se po ulicama u potrazi za vodom i hranom. Prestali su i svi verski rituali, a umrli su se sahranjivali na najjednostavniji način, bacanjem na velike pogrebne lomače.
Posledice epidemije[uredi | uredi izvor]
Procenjuje se da je tokom epidemije preminula 1/4 do 1/3 stanovništva grada, koji je imao oko 300.000 stanovnika - što vojnika, što mornara, što običnih građana. Vojnim gubici iznosili su; 300 konjanika i 1.400 vojnika.
Iako je Atina vojno oslabila, epidemija ju je na trenutak spasila od spartanske opsade. Ugledavši velike lomače, i primajući vesti o masovnom pomoru, Spartanci su se uplašili da bi i sami mogli biti zaraženi, i napustili su Atiku.
Zbog loših mera zaštite i lečenja, epidemija je nastavila da se širi i zahvatila je poput požara i druge grčke gradove, i ceo istočni deo Mediterana, uključujući Spartu. Sledeće godine (429. p. n. e.) Atinu je zahvatila još jedne manje epidemije, u kojoj je podlegao Perikle, a još jedna je zabeležana 428/427. p. n. e. Veruje se da su u ovim naknadnim epidemija posedice bile manje, zbog ranije stečenog imuniteta kod najvećeg dela stanovništva.
Prema Tukididu, posle epidemije Atina više nije mogla da se vrati na taj nivo sile koju je imala i koja se 415. p. n. e. okončala katastrofalnom sicilijanskom ekspedicijom.
Klinički znaci epidemije[uredi | uredi izvor]
.jpg)
Budući je i sam prebolio zarazu, Tukidid je mogao precizno opisati sve simptome bolesti, tako da je njegov opis same bolest vrlo je detaljan i nadasve upečatljiv. Ipak, na osnovu opisa simptoma bolesti danas je teško reći da li se zaista radilo o epidemiji kuge ili možda o velikim boginjama ili tifusu.
Prema opisu Tukidida sve osobe koje su bile hronični bolesnici od drugih bolesti, oboleli su od kuge, dok oni koji su bili zdravi, najednom su dobijali glavobolju i jaku groznicu, praćenu izraženom iritacije kože tela i osećajem peckanja u očima. Unutrašnjost usta, ždrela i jezik bila je krvava, a zadah neprirodan i smrdljiv.
Posle početnih promena, simptomi su; kijanje i promuklost, bolovi od glave do grudnog koša izazvani jakim kašljem i tegobe iz gastrointestinalnog sisitema (mučnina i povraćanje žuči). Bolest je pratio porast telesne temperature, bledilo kože i pojava crvenkastog osipa i plikova.
Oni koji nisu bili bolesni, imali su jake grčeve, koji su kod nekih prestajali tek nakon izvesnog kraćeg ili dužeg vremena.
Većina je umirala sedmog ili devetog dana od nastanka bolesti. Oni koji su uspeli da prežive imali su jake bolove u stomaku i proliv, tako da su na kraju ipak umrli od iscrpljenosti (dehidracije). Odmah nakon tretmana, većina obolelih je patila od amnezije i nije poznavala ni sebe ni svoje rođake.
Tukidid navodi da ako su neki želeli da pobegnu od smrt, oni su smanjivali površinu tela sa vidljivim znacima i simptomima, kao što su udova i prstiju, a neki su čak i kopali oči.
Evo Tukididovog preciznog opisa simptoma bolesti:
| „ | ... Iako je ko pre od čega i bolovao, sve se svelo na to zlo. Ostale je bez ikakvog povoda, upravo iznenada, premda su pre toga bili zdravi, spopadala silna vrućina u glavi, crvenilo očiju i vatruština, a unutra je ždrelo i jezik odmah podbijala krv, i širili su neobičan i smrdljivi zadah. Zatim je iza toga sledila kijavica i promuklost, i za ne mnogo vremena silazila je mučnina u prsa uz žestok kašalj. I kad bi se bolest ustalila u želucu, preokretali bi ga, i nastupala su svakovrsna izlučivanja žuči, koliko su im god imena dali lekari, i to uz veliku bol ... Kad bi se spolja telo diralo, nije bilo ni odviše vruće ni bledo, nego crvenkasto i plavkasto, sve osuto malim mehurićima i prištevima. Iznutra je bila takva vrućina, da nisu podnosili pokrivanja ni sasvim tankim vunenim haljinama ni plahtom ni čim drugim, nego su bili goli, tako da bi se najradije sami bacali na hladnu vodu ... Nisu se mogli smiriti i besanica ih je neprestano mučila. Telo nije ginulo, koliko ga je god vremena bolest i mučila, nego se odupiralo preko očekivanja patnji, tako da ih je većina umirala deveti ili sedni dan od unutrašnje vrućine, premda su imali još nešto snage. Ili, ako bi se tomu odupreli, bolest bi silazila u utrobu i nastajalo bi u njoj jako đubrenje, a ujedno nastupao jaki proliv, pa su mnogi kasnije umirali od slabosti. Zlo je prolazilo kroz čitavo telo počevši odozgo i smestivši se najpre u glavi. A ako bi ko preživeo najgore, pokazivalo se tako, da je zahvatalo krajnje delove tela, jer je udaralo na stidne udove i na vrhove ruku i nogu, i mnogi su lišeni njih ostali živi, a neki lišeni i očiju. A neke je, kad bi prizdravio, obuzimao dugotrajni zaborav svega jednako, te nisu poznavali ni sebe ni svojih rođaka.[8] | ” |
Naknadni opis antičkog sveta dao je i rimski filozof Lukrecije (Titus Lucretius Carus), u 1. veku pre nove ere, koji je u svom radu „O prirodi stvari“ (De rerum natura) opisujući simptome kuge kod bolesnika naveo; pojavu krvave ili sluzavokrvave stolice sa crnim tečnim stolicama iz telesnih šupljina.
Tukidid, je takođe primeto da protiv ove epidemije lekari nisu imali leka. Zanimljiv je njegov navod da su zaražene mogli bez opasnosti lečiti samo oni koji su kugu već preboleli.
Mogući uzročnici epidemije?[uredi | uredi izvor]
Prema antičkim izvorima, reč kuga (lat. pestis) koristila se za gotovo sve zarazne bolesti, tako da je istoričarima kao i medicinskim stručnjacima veoma teško da identifikuju kojoja je bolest zapravo a epidemiju u Atini. Kao mogući uzrok navode se tradicionalno spominjana bubonska kuga, velike boginje, male boginje sa sindromom toksičnog šoka.[9] Deo struke uzima u obzir i bedrenicu (antraks) koji je mogla da prenositi stoka sklonjena iza gradskih zidina, a u najnovije vreme, zbog sličnosti sa simptomima nedavnih epidemija u Africi, spominjala se i Ebola, ali i oblici virusne hemoragične groznice.[10]
Međutim prema kliničkoj slici zasnovanoj na Tukididovom opisu, spominju se pegavi tifus odnosno trbušnnom tifusu, na šta ukazuju analize DNK iz masovne grobnica koja datira iz 430. p. n. e.
Tifus[uredi | uredi izvor]
U januaru 1999. godine, na Univerzitetu u Marilendu, na medicinskoj konferenciji posvećenoj epidemiji kuge u Atini, zaključeno je da je tifus najverovatniji uzročnik (na osnovu mortaliteta od 20% zaraženih, smrtnom ishodu posle nedelju dana, i komplikacijama kao što su gangrena na krajevima prstiju ruku sa simptomima koji se javljaju i kod kuge.[11]
Navedena konstatcija takođe je podržana istraživanju Arnold-a Wycombe Gomme-a, glavnog istraživač Tukididovih dela u 20. veka, koji je takođe video tifus kao mogućeg uzročnika epidemije koja je zadesila Atinu.[12]
Tifusna groznica[uredi | uredi izvor]
Još jedna analiza DNK iz pulpe zuba umrlih 430. p. n. e., realizovana tokom 2005. godine od strane grčkih naučnika, ukazuje da su otkrivene DNK sekvence iste kao kod organizama koje izaziva tifusa, zajedno sa simptomima sličnim onima koje je opisao Tukidid.[13][14] Rezultati navedenog istraživanja, prema istovetnim principima, sprovedana osporavaju drugi istraživači, koji navode da postoje značajne metodološke greške u sprovedenoj analizi DNK iz pulpe zuba. Međutim naučnici u originalne studiji navode da je pregled zasnovan na nejasnim kriterijumima,[15] i da zato ista metodologija koja je korišćena ne daje iste već suprotne zaključke.[16]
Ebola[uredi | uredi izvor]
Priča Tukidida koja se odnosi na povećan rizik od prenošenja bolesti kod hospitalizovanih pacijenata, više je karakteristična za ebolu i druge virusne hemoragijske groznice, a manje od tifusa i tifusnu groznicu. Takođe smatra kao čudnim da Sparta nije zaražena epidemijom iako je bila relativno blizu glavnog fokusa epidemije. Neki naučnici su preveli jednu od Tukididovih fraza, λύγξ τε τοῖς πλείοσιν ἐνέπεσε κενή (koje se mogu tumačiti kao povraćanja ili podrigivanje), koje je zajednička karakteristika za ebolu.[17][18][19][20]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ History of the Peloponnesian War 1.117
- ^ Thucydides, History of the Peloponnesian War 2.53
- ^ Thucydides, History of the Peloponnesian War 2.48.1
- ^ RAVANČIĆ, G. (2006): Crna smrt 1348.349. u Dubrovniku – srednjevjekovni grad i doživljaj epidemije. Doktorska disertacija, Sveučilište u Zagrebu Filozofski fakultet.
- ^ PAPAGRIGORRAKIS, M. J., C. YAPIJAKIS, P. N. SYNODINOS and E. BAZIOTOPOULOUI – VALAVANI (2006): DNA examination of ancient dental pulp incriminates typhoid fever as a probable cause of the Plague of Athens. Int. J. Infect. Dis. 10, 206-214
- ^ DRANCOURT, M. (2011): Finally, plague is plague. Clin. Microbiol. Infect. 118, 105-106.
- ^ Glesinger, Povijest medicine, 77; Mirko Dražen Grmek, “Le concept d'infection dans l'antiquité et au Moyen Age: Les anciennes mesures sociales contre les maladies contagieuses et la fondation de la première quarantaine a Dubrovnik (1377)” Rad JAZU 384 (1980): 12.
- ^ a b v g Tukidid, Povijest Peloponeskog rata, preveo: Stjepan Telar, Zagreb: Matica hrvatska, 1957. 110.
- ^ Dr. Alexander Langmuir, formerly chief epidemiologist at the Centers for Disease Control in Atlanta, USA - New England Journal of Medicine, 1985 Volume 313:1027-1030 http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,963885,00.html Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. novembar 2010)
- ^ Olson PE, Hames CS, Benenson AS, Genovese EN. "The Thucydides syndrome: ebola deja vu? (or ebola reemergent?)" Emerging Infectious Diseases 2(1996): 155–156. ISSN 1080-6059
- ^ „Plague of Athens: Another medical mystery solved at University of Maryland - University of Maryland”. Arhivirano iz originala 20. 12. 2004. g. Pristupljeno 1. 7. 2018.
- ^ Gomme, A. W., ed. A. Andrewes and K. J. Dover. An Historical Commentary on Thucydides, Volume 5. Book VIII. . Oxford University Press. 1981. ISBN 978-0-19-814198-3.
- ^ Papagrigorakis, Manolis J.; Yapijakis, Christos; Synodinos, Philippos N.; Baziotopoulou-Valavani, Effie (2006). „DNA examination of ancient dental pulp incriminates typhoid fever as a probable cause of the Plague of Athens”. International Journal of Infectious Diseases. 10 (3): 206—214. PMID 16412683. doi:10.1016/j.ijid.2005.09.001.
- ^ „Typhoid Fever Behind Fall of Athens - Livescience.com”. Live Science. 23. 1. 2006. Pristupljeno 1. 7. 2018.
- ^ Beth Shapiro, Andrew Rambaut, and M. Thomas P. Gilbert. "No proof that typhoid caused the Plague of Athens (a reply to Papagrigorakis et al.)", International Journal of Infectious Diseases 10 (2006): 334–35. ISSN 1201-9712
- ^ Boyd, E. F.; Hartl, D. L. (februar 1999). „Analysis of the type 1 pilin gene cluster fim in Salmonella: Its distinct evolutionary histories in the 5' and 3' regions”. Journal of Bacteriology. 181 (4): 1301—8. PMC 93509
. PMID 9973358. doi:10.1128/JB.181.4.1301-1308.1999.
- ^ „Ο ιός Έμπολα ήταν ο λοιμός που εξόντωσε την αρχαία Αθήνα και τον Περικλή; Η νόσος των εννέα ημερών και ο λόξυγγας είναι παρόμοια συμπτώματα που τα αναφέρει και ο Θουκυδίδης - Μηχανή του Χρόνου”. 11. 10. 2014. Pristupljeno 1. 7. 2018.
- ^ „Εμπολα ο λοιμός της... Αθήνας - της Ιωάννας Σουφλέρη, Το Βήμα”. 24. 11. 2008. Pristupljeno 1. 7. 2018.
- ^ Olson, P. E.; Hames, C. S.; Benenson, A. S.; Genovese, E. N. (1996). „The Thucydides Syndrome: Ebola Déjà Vu? (Or Ebola Reemergent?)”. Emerging Infectious Diseases. 2 (2): 155—156. PMC 2639821 . PMID 8964060. doi:10.3201/eid0202.960220.
- ^ They translate the phrase λύγξ κενή as "hiccups," often previously translated from Thucydides as "ineffectual retching" (cf. Aretaeus, Treatment of Acute Diseases 2.4; Hippocrates, Aphorisms 5.58).
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Papagrigorakis, Manolis J.; Yapijakis, Christos; Synodinos, Philippos N.; Baziotopoulou-Valavani, Effie (maj 2006). „DNA examination of ancient dental pulp incriminates typhoid fever as a probable cause of the Plague of Athens”. Int. J. Infect. Dis. 10 (3): 206—14. PMID 16412683. doi:10.1016/j.ijid.2005.09.001. and the reply to it by Shapiro et al. Arhivirano 2013-02-02 na sajtu Archive.today
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
