Атлантски плави марлин

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Atltanski plavi marlin
Mužjak atlantskog plavog marlina
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Actinopterygii
Red: Perciformes
Porodica: Istiophoridae
Rod: Makaira
Vrsta:
M. nigricans
Binomno ime
Makaira nigricans
Rasprostranjenost atlantskog plavog marlina
Sinonimi

Vidi tekst

Atlantski plavi marlin (lat. Makaira nigricans) vrsta je marlina endemičnog za područje Atlantskog okeana. Blisko je povezan sa indo-pacifičkim plavim marlinom i obično se smatraju konspecifijskim vrstama, pa se zajedno nazivaju jednostavno plavi marlini. Neki naučnici još uvek razlikuju ove dve crste.

Atlantski plavi marlin se hrani različitim organizmima u blizini površine. Kljun koristi za ošamućivanje, povređivanje ili ubijanje plena kojim takođe kao nožem prolazi kroz jato riba, a zatim se vraća da pojede povređenu ili ošamućenu ribu. Marlin je popularna sportska riba. Relativno visok udeo masti u njegovom mesu čini ga komercijalno vrednim na određenim tržištima. To je nacionalna riba Bahamskih država, a nalazi se i na njenom grbu.

Plavi marlin je rasprostranjen u tropskim i suptropskim vodama Atlantskog okeana. Većinu svog života provodi na otvorenom moru, daleko od kopna[2] i hrani se velikim brojem morskih organizama, uglavnom u blizini površine, često koristeći svoj kljun za omamljivanje ili povređivanje svog plena.

Ženke mogu biti i do četiri puta veće od mužjaka. Maksimalna objavljena težina je 818 kilograma i dužina od 5 metara. Prijavljene su i jedinke većih dužina, ali ti podaci nisu zvanični.[3]

Odrasli plavi marlin ima svega nekoliko predatora, među kojima i kita ubicu, morskog psa i ljude. U ribarstvu je veoma cenjena vrsta, a komercijalni ribari ih love, a lovi se bilo direktno bilo kao nenamerni ulov u komercijalnom i industrijkom lovu na tunu. Plavi marlin se prema Međunarodnoj uniji za zaštitu prirode trenutno smatra ugroženom vrstom zbog prekomernog lova, posebno u međunarodnim vodama kraj obala Portugala, gde ova vrsta migrira kako bi se razmnožavala tokom juna i jula.

Taksonomija i etimologija[uredi | uredi izvor]

Plavi marlin je smešten u rod Makaira . Ovo ime je izvedeno od grčke reči machaira, što znači "kratak mač ili savijeni bodež", a od latinske machaera, koja označava "mač".[4] Specijski epitet nigricans je latinski izraz za „crno“.[5] Plavi marlin je deo grupe riba iz porodice Istiophoridae i reda Perciformes. Pored toga, nalazi se u podredu Xiphioidei i član je potklase Neopterygii, čije latinsko ime znači "nova krila". Smešten je u klasu zrakoperki i superklasu Osteichthyes, koja uključuje sve košljoribe.[6] [7]

Klasifikacija atlantskog plavog marlina (M. nigricans) i indo-pacifičkog plavog marlina (M. mazara) kao odvojene vrste je i dalje tema rasprava među naučnicima. Genetski podaci sugerišu da, iako su ove dve grupe izolovane jedna od druge, one predstavljaju istu vrstu, s tim da se jedina genetska razmena dogodila kada je indo-pacifički plavi marlin prešao u atlantsku populaciju i istoj doprineo razmenom gena.[8] Studija koju su sproveli V. P. Buonakorsi, Dž. P. Makdouel i Grejvs ukazala je na zaključak da indo-pacifički i atlantski plavi marlin "upečatljivu filogeografsku podelu" mitohondrijskih i mikrosatelitskih lokusa.[9]

Sinonimi[uredi | uredi izvor]

Sinonimi za M. nigricans su:[10]

  • Maikaira nigricans (sic) Lacepède, 1802
  • Makaira nigricans nigricans Lacepède, 1802
  • Xiphias ensis Lacepède, 1800 (ambiguous)
  • Makaira ensis (Lacepède, 1800) (ambiguous)
  • Tetrapturus herschelii J. E. Gray, 1838
  • Histiophorus herschelii (J. E. Gray, 1838)
  • Makaira herschelii (J. E. Gray, 1838)
  • Tetrapturus amplus Poey, 1860
  • Makaira ampla (Poey, 1860)
  • Makaira ampla ampla (Poey, 1860)
  • Makaira nigricans ampla (Poey, 1860)
  • Makaira bermudae Mowbray, 1931
  • Orthocraeros bermudae (Mowbray, 1931)
  • Eumakaira nigra Hirasaka & H. Nakamura, 1947
  • Makaira nigra (Hirasaka & H. Nakamura, 1947)
  • Makaira perezi F. de Buen, 1950
  • Istiompax howardi Whitley, 1954

Opis[uredi | uredi izvor]

Skelet plavog marlina u Muzeju prirodnih nauka Severne Karoline

Najveće ženke su više od četiri puta teže od najvećih mužjaka, koji retko prelaze 160 kilograma u težini. [11] Najduže ženke mogu dostići dužinu od 5 metara zajedno sa kljunom, koji od oka do vrha, može da obuhvata oko 20% ukupne dužine tela.

Kod najvećih izmerenih ženskih jedinki zabeležena je masa u rasponu od 540 do 820 kilograma, zavisno od izvora (nekoliko krupnih uzoraka je naučno verifikovano).[12] Najveća ženka plavog marlina uhvaćena je po u IGFA pravilima ribolova u Vitoriji u Brazilu, a ona je bila teška 636 kilograma.[13]

Oba pola imaju 24 pršljena, od kojih su 11 prekaudalni, a 13 njih su repni.[14]

Marlin ima dva leđna peraja i dva analna peraja. Peraja su podržana koštanim bodljama, tako da prvo leđno peraje ima od 39 do 43 bodlje,[14] a drugo ih ima šest ili sedam. Njegovo prvo analno peraje, koje je po obliku i veličini slično drugom dorzalnom peraju, ima 13 do 16 bodlji, a drugo analno peraje ima šest ili sedam bodlji. Pektoralna peraja, koja imaju 19 do 22 bodlji, duga su i uska i mogu se uvući ka unutrašnjosti. Karlična peraja su kraća od pektoralnih, imaju slabo razvijenu membranu i mogu se utisnuti u ventralne žlebove. Njegovo prvo analno peraje, zajedno sa pektoralnim i kaudalnim perajem, može se saviti, što usmerava ribu i na taj način smanjuje otpor prilikom plivanja.

Plavi marlin, kao i druge ribe iz njegove grupe, može brzo promeniti boju, što predstavlja efekat omogućen pigmentima iridofora i ćelijama kože koje reflektuju svetlost.[15]

Telo je međutim najčešće plavo-crne boje sa gornje strane i srebrno-bele boje sa donje strane. Ima oko 15 redova bledih pruga boje kobalta, od kojih svaka ima okrugle tačkice i / ili tanke pruge, smeštene sa obe strane ribe. [14] Prva membrana leđnog peraja je tamnoplave ili gotovo crne boje i nema tačaka ili šara. Ostala peraja su obično smeđe-crna, ponekad sa nagoveštajem tamnoplave boje. Osnove prvog i drugog analnog peraja imaju srebrnasto-belu boju u tragovima.

Telo je prekriveno gustim, koštanim, izduženim krljuštima koje imaju jednu, dve ili tri zadnje tačke, s tim da se najčešće javlja samo jedna tačka. [14]

Kljun je dug i snažan. Čeljusti i palatine (vrh usta) prekriveni su malim zubima. Sistem bočnih linija predstavljen je grupom neuromasta koji počinju u kanalima bočnih linija i koji mogu da osete slabe pokrete vode i velike promene pritiska.[16] Lateralni sistem ima izgled mreže[17] i jasno je uočljiv kod juvenilnih jedinki, dok se kod odraslih jedinki ne vidi jasno, s obzirom na to da se progresivno ugrađuje u kožu kako jedinka odrasta.[14] Analni otvor se nalazi direktno ispred početka prvog analnog peraja.

Rasprostranjenost i migracija[uredi | uredi izvor]

Plavi marlin tokom cele godine živi u tropskim okeanskim vodama Atlantika. Njegov areal rasprostranjenja se širi u umerenim vodama Severne i Južne hemisfere tokom toplijih meseci i sužava se ka ekvatoru tokom hladnijih perioda godine.[18] Tople struje poput golfske u zapadnom Atlantiku imaju veliki uticaj na njegovu sezonsku rasprostranjenost.

Širina areala rasprostranjenja plavog marlina proteže se od oko 45°CGŠ do oko 35°JGŠ. Manje je prisutan u istočnom Atlantiku, gde se uglavnom javlja izvan Afrike između geografskih širina od 25°CGŠ i 25°JGŠ. Najveći broj jedinki se obično nalazi u vodama toplijim od 24 °C, ali je plavi marlin često uočavan u vodama čija površinska temperatura ide i do 30,5 °C ili koja može biti niska i do 21,7 °C.[19]

Studije u kojima su jedinke tagovane korišćenjem konvencionalnih „špageti“ oznaka i odnedavno popularnim satelitskim tagovanjem, omogućile su istraživačima da podrobnije istraže migracione navike plavog marlina. Ponovna hvatanja tagovanih jedinki pokazala su višestruka kretanja između Karipskih ostrva i Venecuele i Bahama, kao i između karipskog ostrva Sent Tomas, Američkih Devičkih Ostrva i zapadne Afrike, a takođe postoje i međuokeanska putovanja. Ono što je najznačajnije jeste da je plavi marlin koji je bio tagovan kraj obale Delavera kasnije pronađen u blizini ostrva Mauricijus kraj jugoistočne obale Afrike u Indijskom okeanu - što znači da je prešao put od 9 254 milje.[20] Nekoliko riba je potom ulovljeno u istom području gde su označene, što ukazuje i na postojanje obrnute migracije nakon / tokom više godina, ali podaci nisu dovoljni da se precizno utvrdi sezonalnost plavog marlina. [21]

Predatori i paraziti[uredi | uredi izvor]

Jednom kada plavi marlin dostigne zrelost, ima malo predatora, a najvažniji su verovatno velike pelagične ajkule, poput kratkorepe mako ajkule i velike bele ajkule . [22]

Plavi marlin ima mnogo parazita, uključujući i one iz grupa Digenea, Didymozoidea, Monogenea, Cestoda (pljosnati crvi), Nematoda (valjkasti crvi), Acanthocephala, Copepoda, Cirripedia i Isistius brasiliensis.

Životni ciklus[uredi | uredi izvor]

Rast i zrelost

Atlantski plavi marlin dostiže polnu zrelost u dobi od dve do četiri godine. Mužjaci dostižu polnu zrelost kada dostignu težinu od 35 do 44, a ženke sa 47 do 61 kilograma.[23] Plavi marlin se razmnožava krajem leta i tokom jeseni. Ženke mogu da rode čak četiri puta u jednoj sezoni. One često ispuštaju više od sedam miliona jajašaca odjednom, koja su oko jedan milimetar u prečniku, a mali broj mladih riba dostigne polnu zrelost. Mladi atlantski plavi marlini, mali poput planktona, slobodno lutaju u pelagičnoj zoni okeana. Larve naseljavaju zapadni centralni Atlantik, kraj južnih Sjedinjenih Država, Jamajke, Bahama, Dominikanske republike i Portorika, a takođe i oko jugozapadnog Atlantika nedaleko od Brazila. [11] Larve mogu da rastu i do 16 milimetara dnevno. Na bočnim stranama i na leđima one su plavo-crne boje, dok su na ventralnoj strani bele. I kaudalna peraja i kaudalna peteljka (uzak deo tela ribe na koji je pričvršćeno kaudalno ili repno peraje) jasno su uočljivi. Na glavi se pojavljuju dve šare plavkaste boje, a neke jedinke imaju tamnije mrlje na leđima. Kod starijih juvenilnih jedinki, prvo dorzalno peraje je veliko i konkavno, pa se postepeno smanjuje srazmerno veličini tela kako jedinka nastavlja da raste. [24] Mužjaci mogu živeti 18 godina, a ženke do 27.

Ishrana

Larve se hrane raznim zooplanktonom uključujući i jajima drugih riba i drugim larvama. One potom kreću da se hrane širokim spektrom riba, posebno skušovkama, kao što su skuše i tune, zatim lignjama, a takođe i mladim priobalnim ribama, naročito blizu okeanskih ostrva i koralnih grebena. Studije koje su se bavile ispitivanjem sadržaja želuca otkrile su značajan deo njihove ishrane čine vrste Auxis thazard, Auxis rochei i Katsuwonus pelamis. Lignje i ribe dubokog mora poput Bramidae i Gempylus serpens su takođe važni u njihovoj ishrani u određenim područjima. Zabeleženo je da plavi marlin može da uhvati veoma veliki plen, poput belog marlina (Kajikia albida) i tuna iz vrste Thunnus albacares i Thunnus obesus. Suprotno tome, oni su takođe sposobni da se hrane sitnim, ali brojnim plenom kao što su ribe iz grupa Monacanthidae i Macroramphosus.

Naučnici i ribolovci već dugo raspravljaju o tome u kojoj meri plavi marlin i druge ribe iz ove grupe koriste svoju izduženu gornju vilicu za hranjenje. Japansko istraživanje iz 2007. godine koje se bavilo ispitivanjem sadržaja stomaka ove uhvaćene u okviru komercijalnog ribolovna otkrilo je da je 130 nesvarenih riba izvađenih iz 227 plavih marlina imalo ubode, rascepe i druge povrede za koje se procenjuje da su nanete njegovim kljunom.[25]

Bioakumulacija

Poznato je da se teški metali nakupljaju u atlantskom plavom marlinu, procesu poznatom kao bioakumulacija. Tokom 2017. godine, Odeljenje za teksaške parkove i divlje životinje izdalo je upozorenje o tome da plavi marlini ulovljeni uz obalu Teksasa mogu u sebi sadržati živu.[26]

Ekonomski značaj[uredi | uredi izvor]

Approximately triangular piece of pink-to-red fish
File plavog marlina od 230 grama

Komercijalni ribolov[uredi | uredi izvor]

Marlin ima komercijalnu vrednost širom sveta, a tokom 2000. godine zabeleženi ulov iznosio je 3.064 tone. [11] U Japanu je posebno cenjen zbog sašimija. Meso plavog marlina ponekad se puši i prodaje na putevima.

Plavi marlin se često lovi slučajno kao usputni ulov u mrežama namenjenim lovu na tune.

Rekreativni ribolov[uredi | uredi izvor]

Sportski ribolovci prvi su put naišli na plavog marlina na Bahamima 1920-ih i ranih tridesetih godina prošlog veka, kada su pioniri sportskog ribolova kao što su Van Kampen Hajliner i S. Kip Farington započeli istraživanje voda nedaleko od Biminija i Ket Keja. Od tada, plavi marlin je poznat kao jedna od najvećih svetskih sportskih riba. Sportska potraga za marlinom i drugim ribama iz ove grupe pretvorila se u višemilionsku industriju koja obuhvata stotine kompanija i hiljade radnih mesta za vozače brodova, graditelje čamaca, marine, dilere i proizvođače ribolovne opreme.

Najpoznatiji sportski ribolov plavog marlina nalazi se uz istočnu obalu i obalu Meksičkog zaliva u Sjedinjenim Državama, zatim na Bermudama, Bahamima i još nekoliko karipskih ostrva (posebno Sent Tomas i Portoriko). Rekreativni ribolov na plavog marlina odvija se i na Havajima, u Brazilu, Venecueli i atlantskoj obali Meksika, naročito na poluostrvu Jukatan. U istočnom Atlantiku, sportski ribolov na plavog marlina postoji od regiona Algarve u Portugalu na severu do Angole na jugu i uključuje Azorska, Kanarska, Zelenortska Ostrva, Madeiru i Asension.

Međunarodni rekord za ulovljenog plavog marlina trenutno iznosi 636 kilograma,[24] a ova riba je ulovljena u Vitoriji u Brazilu.

Očuvanje[uredi | uredi izvor]

Plavi marlin je pod velikim pritiskom ribolova. Samo u karipskom regionu, japanski i kubanski ribolovci godišnje ulove preko hiljadu tona. Iako su plovila unutar 320 kilometara od obale SAD-a u obavezi da oslobode uhvaćene ribe iz grupe kojoj pripada i plavi marlin, stopa preživljavanja otpuštene ribe je niska zbog oštećenja prilikom hvatanja.[24]

Međunarodna unija za zaštitu prirode je zbog ovih razloga navela vrstu Makaira nigricans kao ugroženu. Greenpeace International je 2010. godine na svoju morsku crvenu listu dodao i plavog marlina.[27]

Sportski ribolovci uložili su velike napore za očuvanje populacije plavog marlina. Prvobitni napori ogledali su se u inicijativi da se razvije elektronsko tagovanje kako bi se pratile visoko migratorne ribe na Havajima, što je realizovano u saradnji sa ribolovcima iz organizacije Havajskog međunarodnog turnira u lovu na ovu ribu.[20]

U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor]

Ernest Hemingvej sa ulovljenim plavim marlinom

Zene Grej i Ernest Hemingvej, koji su lovili plavog marlina na Floridi, Bahamima i najpoznatije na Kubi, mnogo su pisali o potrazi za ovom ribom.

U Hemingvejevom romanu Starac i more, ribar po imenu Santjago tri dana se bori s plavim marlinom na obali Kube.[2][28]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Collette, B.; Acero, A.; Amorim, A.F.; Boustany, A.; Canales Ramirez, C.; Cardenas, G.; Carpenter, K.E.; de Oliveira Leite Jr., N.; Di Natale, A.; Die, D.; et al. (2011). „Makaira nigricans”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2011: e.T170314A6743776. doi:10.2305/IUCN.UK.2011-2.RLTS.T170314A6743776.en Slobodan pristup. 
  2. ^ a b Blue Marlin, National Geographic, Arhivirano iz originala 12. 06. 2007. g., Pristupljeno 11. 11. 2008 .
  3. ^ Obituaries, Telegraph (22. 7. 2019). „Colonel Finlay Maclean, Military Knight of Windsor who once caught a 456 lb, 21-foot long blue marlin – obituary”. The Telegraph (na jeziku: engleski). ISSN 0307-1235. Pristupljeno 23. 7. 2019. 
  4. ^ Quattrocchi, Umberto (2000), CRC World Dictionary of Plant Names, CRC, ISBN 978-0-8493-2677-6, Pristupljeno 29. 1. 2009 
  5. ^ Thacker, Jason R.; Henkel, Terry W (1. 5. 2004), „New Species of Clavulina from Guyana”, Mycologia, 96 (3): 650—657, JSTOR 3762182, PMID 21148885, doi:10.2307/3762182, Pristupljeno 7. 2. 2009 
  6. ^ Makaira nigricans Atlantic blue marlin, FishBase, Pristupljeno 15. 11. 2008 
  7. ^ Scientific Name: Makaira nigricans Lacepède, 1802, ITIS, Arhivirano iz originala 7. 9. 2014. g., Pristupljeno 25. 1. 2009 
  8. ^ Graves, J. E. (1998), „Molecular Insights Into the Population Structures of Cosmopolitan Marine Fishes”, Journal of Heredity, 89 (5): 427—437, doi:10.1093/jhered/89.5.427 , see page 429.
  9. ^ Buonaccorsi, V. P.; Mcdowell, J. R. & Graves, J. E. (2001), „Reconciling patterns of inter-ocean molecular variance from four classes of molecular markers in blue marlin (Makaira nigricans)”, Molecular Ecology, 10 (5): 1179—1196, PMID 11380876, doi:10.1046/j.1365-294X.2001.01270.x .
  10. ^ Froese, Rainer and Pauly, Daniel, eds. (2013). "Makaira nigricans" in FishBase. August 2013 version.
  11. ^ a b v Makaira nigricans, Animal diversity web, Pristupljeno 13. 10. 2008 .
  12. ^ „Blue Marlins, Makaira nigricans at”. Marinebio.org. Pristupljeno 28. 6. 2012. 
  13. ^ „FLMNH Ichthyology Department: Blue Marlin”. Flmnh.ufl.edu. Pristupljeno 28. 6. 2012. 
  14. ^ a b v g d Vol. 5. Billfishes of the World (PDF), FAO Species Identification and Data Programme, Pristupljeno 11. 11. 2008 .
  15. ^ Fritsches, Kerstin A.; Partridge, Julian C.; Pettigrew, John D.; Marshall, N. Justin (2000), „Colour vision in billfish” (PDF), Philosophical Transactions of the Royal Society B, The Royal Society, 355 (1401): 1253—6, PMC 1692849 Slobodan pristup, PMID 11079409, doi:10.1098/rstb.2000.0678, Pristupljeno 2. 1. 2008 
  16. ^ The lateral line system of fish: structure, function and behavioral relevance, Jacobs University, Arhivirano iz originala 27. 3. 2008. g., Pristupljeno 11. 2. 2009 
  17. ^ Makaira nigricans Blue Marlin, MarineBio, Pristupljeno 25. 1. 2009 
  18. ^ Luckhurst, Brian E.; Prince, Eric D.; Llopiz, Joel K.; Snodgrass, Derke; Brothers, Edward B. (2006), „Evidence Of Blue Marlin (Makaira nigricans) spawning in Bermuda waters and elevated mercury levels in large specimens” (PDF), Bulletin of Marine Science, USA: Rosenstiel School of Marine and Atmospheric Science of the University of Miami, 79 (3): 691—704, Arhivirano iz originala (PDF) 7. 5. 2009. g., Pristupljeno 11. 2. 2011 
  19. ^ Proceedings of the International Billfish Symposium (PDF), NOAA Department of Commerce, Pristupljeno 15. 11. 2008 
  20. ^ a b http://www.tunaresearch.org/index.php?option=com_content&view=article&id=111&Itemid=232
  21. ^ Blue Marlin, Makaira nigricans, Movements in the Western North Atlantic Ocean: Results of a Cooperative Game Fish Tagging Program, 1954–88 (PDF), NMFS CooperativeGameFish Tagging Program, Arhivirano iz originala (PDF) 09. 12. 2016. g., Pristupljeno 17. 11. 2008 
  22. ^ Makaira nigricans (Atlantic Blue Marlin), Zipcode Zoo, Pristupljeno 18. 11. 2008 
  23. ^ Preliminary Results on Reproductive Biology of Blue Marlin, Makaira Nigricans (LACÉPÈDE, 1803) in the Tropical Western Atlantic Ocean, ICCAT, Arhivirano iz originala 26. 1. 2009. g., Pristupljeno 20. 1. 2009 
  24. ^ a b v Atlantic Blue Marlin, Florida Museum of Natural History, Arhivirano iz originala 26. 1. 2009. g., Pristupljeno 29. 1. 2009 
  25. ^ Shimose, T.; Yokawa, K.; Saito, H.; Tachihara, K. (2007). „Evidence for use of the bill by blue marlin, Makaira nigricans, during feeding”. Ichthyological Research. 54 (4): 420—422. doi:10.1007/s10228-007-0419-x. 
  26. ^ „Fish Consumption Bans and Advisories”. Texas Parks and Wildlife Department. Pristupljeno 15. 11. 2017. 
  27. ^ Greenpeace International Seafood Red list Arhivirano 2010-02-05 na sajtu Wayback Machine
  28. ^ Valenti, Patricia Dunlavy (2002), Understanding The Old Man and the Sea, The Greenwood Press, ISBN 978-0-313-31631-9, Приступљено 17. 11. 2008 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Атлантски_плави_марлин&oldid=26541262”