Bitka za Kenigzberg

Bitka za Kenigzberg
Deo Drugog svetskog rata
Ulične borbe tokom Kenigzberške bitke.
Vreme 6. april — 9. april 1945. Mesto Kenigzberg, Nemačka Ishod Sovjetska pobeda,Kenigzberg preimenovan u Kalinjingrad.
Sukobljene strane
Nacistička Nemačka	Sovjetski Savez
Komandanti i vođe
Oto Laš	Aleksandar Vasiljevski Konstantin Rokosovski
Jačina
130.000	250.000 vojnika, 6.500 tenkova i više stotina artiljerijskih i minobacačkih cevi
Žrtve i gubici
50.000	60.000

Bitka za Kenigzberg je bila poslednja bitka Istočno-pruske ofanzive tokom Drugog svetskog rata. Tokom četiri dana žestokih gradskih borbi, sovjetske snage su osvojile grad Kenigzberg.

Početak: Istočno-pruska ofanziva

Glavni članak: Istočno-pruska ofanziva

Istočno-prusku ofanzivu je isplanirala sovjetska Stavka, kako bi sprečila bočne napade na armije koje jurišaju prema Berlinu. U Istočnoj Pruskoj se nalazila značajna količina snaga koje su mogle da se iskoriste za ove svrhe. Zbog ovoga je Staljin naredio maršalu Konstantinu Rokosovskom da uništi armije koje su se nalazile u ovoj oblasti.

Dana 13. januara, 1945, gotovo 1.500.000 vojnika, uz podršku nekoliko hiljada tenkova i aviona je ušlo u Istočnu Prusku, koja je bila pretvorena u veliku mrežu utvrđenja, odbrambenih linija i minskih polja. Na početku, ofanziva zamalo nije propala. Snage Crvene armije su napredovale samo 1,5 km prvog dana, kroz samo tri odbrambene linije. Za pet dana, uz velike gubitke, sovjetske snage su napredovale samo 20 km, ali još nisu uspele da razbiju nemačke linije.

Pa ipak, nakon što su brzo prevazišle početne teškoće, sovjetske snage su uhvatile tempo, i 24. januara su dostigle obale Kenigzberškog zaliva (deo Baltičkog mora), odsekavši nemačke snage u Istočnoj Pruskoj od direktne veze sa Nemačkom, pa su Nemci bili primorani da opkoljene snage snabdevaju morskim putem. Ove snage, sada pod nazivom Grupa armija Centar, su daljim sovjetskim napadima sabijene u džep oko Kenigzberga i na susedno poluostrvo Sambija.

Do kraja januara 1945, 3. beloruski front je opkolio Kenigzberg sa kopnene strane, suzivši vezu sa Sambijom na luku Pilau, i zarobivši nemačku 3. oklopnu armiju i oko 200.000 civila u gradu. Sledovanja za civile su bila toliko slaba da su oni imali tri alternative:

1. Ostati u gradu i umreti od gladi - sledovanja su tokom opsade pala na 180 grama hleba dnevno
2. Preći linije fronta, i staviti se na milost Sovjetima
3. Preći preko zaleđenog zaliva u Pilau i nadati se da će naći mesto na brodu za evakuaciju

Stotine su odlučile da pređu liniju fronta, ali oko 2.000 žena i dece dnevno su prelazili peške preko leda do Pilaua. Po povratku iz posete Berlinu, Erih Koh, gaulajter (partijski vođa) Kenigzberga odlučio je da ostane u relativnoj bezbednosti Pilaua i da organizue evakuaciju, umesto da se vrati u Kenigzberg. Prvi brod za evakuaciju iz Pilaua sa 1.800 civila i 1.200 ranjenika je stigao na odredište 29. januara.

Tokom februara su trajale očajničke borbe dok su Nemci pokušavali da održe usku vezu između Keningzberga i Sambije. U određenom periodu, sovjetske snage su bile uspešne u sužavanju veze, i potpunom odsecanju grada. Međutim, 19. februara, 3. oklopna armija i 4. armija su u napadu iz pravca Pilaua uspele da otvore koridor od Keningzberga do Pilaua.

Sa zarobljenim sovjetskim tenkom T-34 napred, ovaj napad je predvodila 1. pešadijska divizija iz Kenigzberga, u nameri da se poveže sa XXVIII korpusom generala Hansa Golnika, koji je držao delove poluostrva Sambija, uključujući ključnu luku, Pilau. Osvojivši grad Metgeten, ova jedinica je otvorila put 5. pancer diviziji da se spoji sa Golnikovim snagama blizu grada Šilute narednog dana. Ova akcija je učvrstila nemačku odbranu oblasti do aprila, i ponovo otvorila kopneni put od Keningzberga do Pilaua, što je omogućilo dotur namirnica brodovima i evakuaciju ranjenih i izbeglica. Ova bitka koja je trajala mesec dana se ponekad naziva Prvom opsadom Kenigzberga.

U martu se situacija stabilizovala - do tada se linija fronta pomerila na stotine kilometara na zapad, pa zauzimanje grada više nije predstavljalo visok prioritet za Sovjete. Pa ipak, garnizon je bio netaknut, i nije pokazivao nameru da se preda. Na kraju je sovjetska komanda odlučila da zauzme grad.

Pripreme za napad

Napad na Kenigzberg nije predstavljao lak zadatak. Unutar grada je bilo vojnika za pet potpuno popunjenih divizija, ukupno 130.000 ljudi, zajedno sa impresivnim odbrambenim pozicijama. Nemci su još uvek držali uzak koridor koji je grad spajao sa susednim nemačkim džepom na poluostrvu Sambija. Za osvajanje grada je bilo neophodno da se ovaj koridor suzbije. Očekivano je da nemačke snage na poluostrvu, takozvana Sambijska grupa, izvode kontranapade kako bi štitile koridor.

Kenigzberg je po Vinstonu Čerčilu predstavljao „modernizovanu snažno branjenu tvrđavu“. Tri koncentrična prstena utvrđenja su okruživala grad. Kako bi razbila ovako snažnu odbranu, sovjetska komanda je planirala da se u velikoj meri koristi podrška avijacije i artiljerije, koja je imala gustinu od čak 250 topova u nekim oblastima. Nemačke trupe su takođe bile izložene propagandi, koja je objašnjavala da je njihov otpor uzaludan, da je linija fronta daleko iza njih, da su zarobljeni u džepu, i da bi bilo najbolje da se predaju. Međutim ova propaganda je imala malo ili nimalo efekta.

Nakon četiri dana pripremnog artiljerijskog bombardovanja, napad je počeo 6. aprila, 1945. Napad je planiran kao zvezdolik, sa snagama koje bi napadale iz raznih pravaca, i srele se u centru grada, odvojivši preostale branioce u izolovane grupe, nesposobne za međusobnu podršku. Bila su dva glavna fronta: Severni (koji su držale 39. i 43. armija (koji je uključivao 208. streljačku diviziju)) i Južni (11. gardijska armija). 50. armija je bila stacionirana na severoistočnom delu fronta, ali je njeno učešće u operaciji bilo ograničeno.

Napad

Prvi dan: 6. april 1945.

Odbrana Kenigzberga i sovjetski napad od 6. do 9. aprila 1945.

Na južnom delu fronta, napad je počeo u zoru snažnom artiljerijskom vatrom, koja je trajala tri sata, i bila praćena prvim talasom napada. Sovjetske streljačke divizije su brzo probile prvu liniju odbrane, jer su njeni branioci bili u velikom broju izbačeni iz stroja, a ostatak je bio demoralisan tokom nekoliko dana intenzivnog bombardovanja. Do podneva su vodeći sovjetski pukovi stigli do druge odbrambene linije, gde je njihovo napredovanje zaustavljeno usled jačeg otpora. Ovo je primoralo sovjetsku komandu da upotrebi rezervne snage. Tri sata kasnije, druga linija odbrane je probijena u nekoliko tačaka.

Posebno žestoke borbe su se vodile u blizini tvrđave #8. Ova tvrđava je izgrađena krajem 19. veka, a kasnije je modernizovana. Imala je debele zidove, značajnu vatrenu moć, i bila je okružena dubokim jarkom, što je frontalni napad činilo gotovo nemogućim. Uprkos jakoj artiljerijskoj vatri, njeni branioci su sprečili sve pokušaje prilaska zidinama. Tek uveče su sovjetske snage uspele da dođu do jarka, i eksplozivom pokušaju da probiju zidine.

Na glavnoj osi napada na severu, napad je počeo u isto vreme. Do podneva je prva linija odbrane pala, a druga linija je bila žestoko uzdrmana na nekoliko mesta. Međutim popodne je napredak postajao sve sporiji, posebno na desnom krilu, jer su nemačke snage stacionirane u zapadnim predgrađima (takozvana Sambijska grupa) pokušale nekoliko bočnih napada.

Tvrđava #5, za koju se smatralo da je najbolja utvrda u Kenigzbergu, pružila je snažan otpor. Suočeni sa takvom situacijom, sovjetski komandiri su odlučili da je opkole i ostave u pozadini, ostavivši pozadinskim snagama vreme da pripreme novi napad.

Uveče se bitka primirila, omogućivši obema stranama da učvrste svoje linije, pregrupišu snage, i dovedu rezerve na borbene linije. Rezultati tokom ovog dana su bili mešoviti, jer sovjetski napad nije napredovao prema očekivanjima. Međutim, i odbrana grada, i moral branilaca su bili značajno uzdrmani, i vojnici, uključujući i oficire su počeli periodično da se predaju.

Tokom prvog dana napada, loše vreme je sprečilo sovjetske snage da koriste precizno bombardovanje sa zadovoljavajućim efektima. Osim toga, čak iako je bio utvrđen, teren koji su Sovjeti osvojili tokom prvog dana nije bio gusto naseljen kao centar grada, što je umanjilo probleme povezane sa urbanim ratovanjem.

Drugi dan: 7. april 1945.

Nemačke snage su tokom noći pokušale nekoliko kontranapada, koristeći poslednje rezerve. Uprkos žestokim pokušajima i velikim gubicima na obe strane, kontranapadi su odbijeni. Najveće borbe su se još uvek odvijale na delu fronta prema Sambijskoj grupi, gde je pokušano desetak takvih kontranapada.

Bolji vremenski uslovi su omogućili Crvenoj armiji da uspešnije koristi dnevno svetlo za precizna bombardovanja. Nekoliko stotina bombardera iz 1, 3, i 15. vazduhoplovne armije, uz podršku avijacije Baltičke flote je bombardovalo centar grada i mostobrane Sambijske grupe.

U međuvremenu, utvrđenje #8, koje su blokirale sovjetske snage je još uvek predstavljalo džep otpora. Nakon nekoliko bezuspešnih napada, Sovjeti su razvili lukaviji plan. Koristeći dimne zavese da prikriju svoje napredovanje, i bacače plamena da oslabe odbranu, nekoliko stotina vojnika je uspelo da pređe jarak i uđe u tvrđavu, gde su počele ogorčene borbe prsa u prsa. Kada je spoljašnja odbrana oslabljena, otpočeo je masovni frontalni napad. Konačno, napad je uspeo, i ostatak garnizona se predao.

Tokom drugog dana, 11. gardijska armija je pokušavala da izbije na reku Pregolju i eliminiše sav otpor na južnoj strani. Međutim, njen napredak je usporen u centralnoj zoni grada, gde su se doslovno vodile borbe za svaku zgradu. Izrazito žestoki okršaji su vođeni na glavnoj železničkoj stanici i njenim peronima, gde je gotovo svaki vagon pretvoren u bojište, a Sovjeti su morali da koriste podršku tenkova i artiljerije da bi podržali napredovanje, uz gubitke. Tek uveče je ova teritorija u potpunosti neutralizovana, što je omogućilo napadačima da priđu trećem, unutrašnjem prstenu odbrane, koji je čuvao ulaz u sam centar grada.

Na severu, utvrđenje #5 se takođe pokazalo kao jaka tačka otpora. Sovjetski vojnici su konačno uspeli da postave eksploziv kod temelja zidina i probiju ih, što je omogućilo direktni napad. Kao i kod napada na utvrđenje #8, otpočele su žestoke borbe prsa u prsa unutar utvrđenja. Ove borbe su trajale celu noć, prestavši tek ujutro kad su se poslednji nemački vojnici predali.

Krajem dana, videvši da je dalji otpor besmislen, general Oto Laš je radiom pozvao Hitlerov štab, i zatražio dozvolu da se preda. Hitlerov odgovor je bio borite se do poslednjeg vojnika.

Treći dan: 8. april 1945.

Jedanaesta gardijska armija je tokom noći prešla Pregolju, i uprkos neprijateljskoj vatri do zore je uspostavila mostobran na suprotnoj obali. Nastavivši napredovanje ka severu, povezala se sa trupama koje su napadale sa severa, čime je opkoljavanje kompletirano, i Sambijska grupa je odsečena od grada.

Popodne je maršal Aleksandar Vasiljevski još jednom pozvao branioce da se predaju. Ova ponuda je odbijena, a nemačke snage su pokušale da se probiju iz napadnutog obruča u kome su se nalazile uzvraćajući napadom kako iz centra grada, tako i iz Sambijskog mostobrana. Sambijska strana je uspela da napreduje nekoliko kilometara pre nego što je zaustavljena. Mada je planiran novi napad, usled nedostatka protivvazdušne odbrane, sovjetski avioni Iljušin Il-2 su pobili veliki broj vojnika. Tokom ovog pohoda, sovjetska avijacija se pokazala vrlo efikasnom.

Do kraja dana je bilo jasno da bi svaki pokušaj Sambijske grupe da se probije iz obruča bio besmislen. Međutim, sovjetska pobeda još nije bila blizu, jer je skoro 40.000 vojnika još bilo u gradu.

Četvrti dan: 9. april 1945.

Nemački zarobljenici marširaju ka centru grada.

Tokom poslednjeg dana bitke, opkoljeni nemački vojnici su preplavljeni, a koordinacija odbrane se raspala. Gotovo potpuno poraženi, i svesni činjenice da je svaki dalji otpor bez svrhe, Oto fon Laš je na svoju ruku odlučio da pošalje emisare da pregovaraju o predaji. U 18 časova, emisari su došli na sovjetske linije, i delegacija je poslata u Lašov bunker. Ubrzo nakon ponoći, predaja je prihvaćena.

Posledice

Gotovo 80% grada je uništeno, prvo bombardovanjem RAF-a u avgustu 1944, a zatim sovjetskim granatiranjem u aprilu 1945. Skoro svi nemački stanovnici preostali u gradu do kraja rata, kojih se procenjuje da je bilo 200.000 (od predratnih 316.000), isterani su iz grada. Mnogo ljudi je umrlo od gladi tokom završnih dana rata i nestašica koje su usledile. U ovom periodu je došlo do masovnih pljački širom Istočne Pruske.

Nakon rata i transfera Istočne Pruske u Rusku SFSR, Kenigzbergu je promenjeno ime u Kalinjingrad, i naseljen je uglavnom ruskim (i u manjoj meri beloruskim i ukrajinskim) doseljenicima iz drugih delova Sovjetskog Saveza. Ova teritorija je danas poznata kao Kalinjingradska oblast.

Literatura

• Duffy, Christopher (1991). Red Storm on the Reich: The Soviet March on Germany, 1945. Routledge. ISBN 978-0-415-03589-7. 
• Beevor, Antony (2002). Berlin: The Downfall 1945. Penguin. ISBN 978-0-670-88695-1. 
• Nikolai Shefov, Russian fights, Lib. Military History, M. 2002
• History of Great Patriotic War, 1941 — 1945. Moscow, 1963.
• Assault on Königsberg. 3rd ed. Kaliningrad, 1973.
• K.N. Galitzky (commander of 11th Guards Army), Fighting for Eastern Prussia, Moscow, 1970.