Pređi na sadržaj

Vojteh Tuka

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vojteh Tuka
Lični podaci
Datum rođenja(1880-07-04)4. jul 1880.
Mesto rođenjaHegibanja, danas Štjavnjicke Banje, Kraljevina Mađarska
Datum smrti20. avgust 1946.(1946-08-20) (66 god.)
Mesto smrtiBratislava, Čehoslovačka, danas Slovačka
ProfesijaPolitičar, Pravnik, Profesor, Urednik
Politička karijera
Politička
stranka		Slovačka narodna stranka
Premijer Prve slovačke republike
1925 — 1929.
Ministar spoljnih poslova Prve slovačke republike
1939 — 1944.
poslanik u Čehoslovačkom parlamentu
1925 — 1929.

Vojteh Lazar "Bela" Tuka (slč. Vojtech Tuka; Štjavnjicke Banje, 4. jul 1880 − Bratislava 20. avgust 1946) bio je slovački političar koji je u periodu od 1939. godine do 1944. godine obavljao funkciju premijera i ministra spoljnih poslova Prve slovačke republike. Tuka je bio jedna od glavnih sila koja je stajala iza deportacije slovačkih Jevreja u nacističke koncentracione logore u okupiranoj Poljskoj. Bio je vođa radikalnog krila Slovačke narodne stranke.

Rana karijera

[uredi | uredi izvor]

Tuka, koga ponekad zovu i mađarskim imenom Bela, rođen je u Hegibanji, u okrugu Hont Kraljevine Mađarske (danas: Štjavnjicke Banje, Slovačka). Studirao je pravo na univerzitetima u Budimpešti, Berlinu i Parizu. Postao je najmlađi profesor u Kraljevini Mađarskoj, predavao je pravo u Pečuju i od 1914. godine do 1919. godine, na Elizabetanskom univerzitetu u Bratislavi. Posle raspuštanja tog univerziteta 1919. godine, radio je kao urednik u Bratislavi.

Nakon osnivanja Čehoslovačke krajem 1918. godine, pridružio se autonomnoj Slovačkoj narodnoj stranci. Rastuće separatističko raspoloženje kasnije će omogućiti uspon Tuke na vlasti. Godine 1919. izabran je u predsedništvo Državne hrišćanske socijalističke partije kao kandidat za slovačku sekciju. Godine 1923. osnovao je organizaciju Rodobrana ("Kućna straža"), naoružanu miliciju. Tuka je takođe bio poslanik u čehoslovačkom parlamentu.

Navodi o špijunaži i prva zatvorska kazna

[uredi | uredi izvor]

1. januara 1928. godine Tuka je objavio članak pod naslovom "Vacuum iuris", u kome se navodi da je bio zanemaren aneks "Martinove deklaracije" od 30. oktobra 1918. (slovačka verzija čehoslovačke deklaracije o nezavisnosti od 18. oktobra 1918.) kojom su Slovački predstavnici zvanično pridruženi novoosnovanoj državi Čehoslovačkoj. Ovaj aneks, prema Tuki, kaže da je deklaracija po dogovoru bila validna samo deset godina; nakon 30. oktobra 1928, tvrdio je, praški spis više neće važiti u Slovačkoj. Praška vlada optužila je Tuku za špijunažu i izdaju. Tuka je proglašen krivim i osuđen na 15 godina zatvora; odslužio je oko deset godina te kazne.[1][2]

Slovačka Republika i rast Tukine političke moći

[uredi | uredi izvor]
Manfred fon Kilindžer na sastanku sa Tisom i Tukom u Bratislavi, avgusta 1940

9. marta 1939. češke trupe prešle su u Slovačku kao reakcija na radikalne pozive na nezavisnost od strane slovačkih rodoljuba (uključujući Tuku, koji je nedavno pušten iz zatvora). 13. marta Adolf Hitler iskoristio je ovaj "Homolov puč", podstičući Jozefa Tisoa - slovačkog bivšeg premijera i rimokatoličkog sveštenika svrgnutog od strane čeških trupa - da proglase slovačku nezavisnost 14. marta aktom slovačke skupštine. Češki deo Čehoslovačke uključen je u Nacističku Nemačku kao protektorat. Tiso je 14. marta 1939. postao premijer nove slovačke države; izabran je za predsednika 26. oktobra 1939. i odmah je Tuku imenovao za premijera.[3]

Salzburška konferencija, zaključena između Slovačke i Rajha u Salzburgu, Austrija, 28. jula 1940. godine, rezultirala je tesnom saradnjom s Nemačkom, a Tuka i drugi politički lideri povećali su svoje moći na štetu Tisoovog originalnog koncepta katoličke korporativne države. Tuka je prisustvovao konferenciji, kao i Hitler, Tiso, Joahim fon Ribentrop, Alekander Mah (šef straže Hlinka) i Franc Karmasin, šef domaće nemačke manjine. Sporazum je zahevao dvojno komandovanje: Slovačke narodne stranke i Hlinkaške garde (HSL), a takođe je ubrzao i slovačku anti-jevrejsku politiku. Rajh je imenovao vođu Štormtrupa Manfreda Fon Kilidžera za nemačkog predstavnika u Slovačkoj. Tiso je prihvatio ove promene u sledećem razgovoru sa Hitlerom.[4] Kao rezultat konferencije, stvorene su dve državne agencije koje se bave „jevrejskim poslovima“.[5][6]

Tuka i progon slovačkih Jevreja

[uredi | uredi izvor]

3. septembra 1940, Tuka je primorao slovačku skupštinu da donese Ustavni zakon 210, zakon kojim se vlada ovlašćuje da učini sve što je potrebno za isključenje Jevreja iz ekonomskog i društvenog života zemlje.[7] Prethodni zakoni im su već oduzeli političko učešće.[6] 24. novembra, Tuka i fon Ribentrop potpisali su protokol o ulasku Slovačke u savez s Nemačkom, Japanom i Italijom. 1940. Diter Visliceni, SS Hauptšturmfirer, poslat je u Bratislavu da deluje kao "savetnik za jevrejska pitanja" Tukine vlade.[8] Sa Vislicenijem, Tuka je sastavio Pravilnik Judenkodek (Jevrejski zakonik) od 9. septembra 1941, koji je sadržavao 270 članova koji sveobuhvatno negiraju prava slovačkih Jevreja. Kodeks je bio duži od slovačkog ustava. Bilo je potrebno da Jevreji nose žutu zvezdu, poništavaju se svi dugovi prema Jevrejima, oduzima se jevrejska imovina i proteruju Jevreji iz Bratislave, glavnog grada Slovačke.

Slovačka je bila prva država izvan direktne nemačke kontrole koja je pristala na deportaciju svojih jevrejskih državljana.[9]

1942. Tuka snažno se zalagao za deportaciju slovačkog jevrejskog stanovništva u istočne nacističke koncentracione logore. Zajedno sa ministrom unutrašnjih poslova Aleksandrom Mahom, Tuka, koji je bio potpredsednik Slovačke narodne stranke, podsticao je sve bližu saradnju stranke sa Nemačkom, koju je podržala garda Hlinka, naslednica Rodobrana koju je Tuka oživeo. Dvadeset hiljada Jevreja trebalo je da bude deportovano u okviru nemačke šeme preseljenja, za šta je slovačka vlada trebalo da plati pet stotina nemačkih rajh marki po deportiranom.[10] Tiso je bio savršeno svestan deportacija koje je Tuka izvršavao. 1942. godine Tiso je održao govor u Holiču u kom je opravdavao deportacije slovačkih Jevreja. Hitler je prokomentarisao nakon ovog govora "Zanimljivo je kako nam ovaj mali katolički sveštenik Tiso šalje Jevreje!".[11]

Deportacija slovačkih Jevreja zaustavljena je u oktobru 1942. godine, po nalogu slovačkog Saveta ministara.[12] Navedeni su brojni razlozi za iznenadnu odluku, uključujući pritisak slovačkog sveštenstva.[10][13] Izveštaj bratislavske Ziherhajtsdinst, obaveštajne agencije SS, naveo je da je razlog iznenadnog zaustavljanja bio sastanak koji je Tuka sazvao 11. avgusta 1942. Na tom sastanku Tuka i generalni sekretar Industrijske unije rekli su ministrima da slovačka ekonomija ne može izdržati stalnu deportaciju Jevreja zbog čega je Veće naložilo zaustavljanje. Između 25. marta i 20. oktobra 1942, Slovačka je poslala oko 57.700 Jevreja u nacističke koncentracione logore. Međutim, u septembru 1944. godine nastavljena je deportacija slovačkih Jevreja; do kraja rata u aprilu 1945. deportovano je oko 13.500 dodatnih Jevreja.

Ostavka i smrt

[uredi | uredi izvor]

Do 1943. godine Tukino zdravlje se pogoršalo do tačke kada su se njegove političke aktivnosti znatno umanjile i početkom 1944. godine planirao je ostavku. Posle velikih pregovora o svom nasledniku, podneo je ostavku 5. septembra 1944. godine, nekoliko dana nakon izbijanja Slovačkog nacionalnog ustanka. Kako je on bio premijer u to vreme, ostavka je uključivala celu vladu. Tuku je zamenio Štefan Tiso (daleki rođak predsednika Jozefa Tisoa). Od tada nadalje Tuka više nije učestvovao u slovačkom političkom životu.

Na kraju rata, pošto je već doživeo moždani udar koji ga je vezao za invalidska kolica, emigrirao je zajedno sa suprugom, negovateljima i ličnim lekarom u Austriju, gde su ga savezničke trupe uhapsile nakon kapitulacije Nemačke i predale ga vlastima obnovljene Čehoslovačke. Nakon kratkog suđenja, Vojteh Tuka je pogubljen 20. avgusta 1946. godine.

Švajcarski bankovni račun

[uredi | uredi izvor]

21. jula 1997, posle dve godine lobiranja, slovački jevrejski lideri ubedili su češku vladu da vrati imovinu koja je pripadala slovačkim žrtvama holokausta.[14] Tog meseca, Švajcarsko udruženje bankara objavilo je spisak vlasnika švajcarskih računa iz doba 2. svetskog rata sa skrivenim računima; na spisku je bilo i ime Vojteha Tuke, prema Simonu Vizentalu, koji je tražio da Tukin račun bude predat švajcarskom fondu za žrtve nacista.[15]

František Aleksandar, izvršni predsedavajući Slovačkog centralnog udruženja jevrejskih verskih zajednica, rekao je za The Slovak Spectator da bi sredstva sa računa trebalo da usmeri međunarodno veće pravde. Jozef Vajs, šef kancelarije Udruženja, rekao je da Udruženje ne veruje da ima zakonsko ili moralno pravo da uzme novac sa Tukinog privatnog računa, kako bi naplatilo greške slovačke vlade. Umesto toga, sugerisao je Vajs, novac bi trebao biti iskorišćen za plaćanje održavanja grobova slovačkih vojnika koji su uzalud umrli u borbi s nacistima protiv ruskih oslobodilačkih snaga na Istočnom frontu.[14]

Ivan Kamenec, slovački ratni istoričar, rekao je da su Tukini poslovi bili „dobro plaćeni“; kancelarije ministra spoljnih poslova i člana centralnog odbora HSL plaćale su više od 10.000 slovačkih kruna mesečno, rekao je. Iako je Kamenec odbio nagađati o veličini Tukinog računa, primetio je da su Tukini životni zahtevi bili skromni.[14]

Reference

[uredi | uredi izvor]
Napomene
  1. ^ Bartl 2002, str. 132
  2. ^ Ward 2013, str. 102–105
  3. ^ Evans 2009, str. 395
  4. ^ Ward 2013, str. 211–213
  5. ^ Birnbaum, Eli (2006). „Jewish History 1940–1949”. The History of the Jewish People. Arhivirano iz originala 20. 07. 2011. g. Pristupljeno 31. 1. 2011. 
  6. ^ a b Bartl 2002, str. 142
  7. ^ Yahil 1991, str. 179–181
  8. ^ Dwork. 2003.
  9. ^ Robert Gerwarth. Hitler's Hangman. The Life of Heydrich. str. 261. 
  10. ^ a b Frucht 2005, str. 298
  11. ^ Ward 2013, str. 8, 234–7
  12. ^ Aronson 2001
  13. ^ Yahil 1991, str. 401
  14. ^ a b v Borský, Daniel (14. 8. 1997). „Jewish leaders decide not to pursue Tuka's Swiss stash”. The Slovak Spectator. Bratislava, Slovakia: The Rock. Pristupljeno 1. 2. 2011. 
  15. ^ „Jews angry Swiss bank list includes possible Nazis”. Bangor Daily News. 109 (34). Bangor, Maine: Bangor Publishing. Associated Press. 25. 7. 1997. str. A6. Pristupljeno 1. 2. 2011. 
Bibliografija

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
  • Newspaper clippings about Vojtech Tuka in the 20th Century Press Archives of the ZBW


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Војтех_Тука&oldid=28522108”