Životinje

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Animalia
Vremenski raspon:
edijakarijum — danas
Animal diversity.png
raznovrsnost životinjskog carstva
Taksonomija
Domen: Eukaryota
Natcarstvo: Opisthokonta
Carstvo: Animalia
Linnaeus, 1758
Tipovi

Životinje su velika grupa višećelijskih, eukariotskih, heterotrofnih organizama, koja se u biologiji klasifikuje kao carstvo Animalia. Životinje gutaju hranu i vare je unutar tela. Najveći broj životinja su pokretni organizmi.[3] Uvršteni su u domen Eukariota.[4][5][6][7]

Aristotel je prvi klasifikovao celokupan živi svet na životinje i biljke. Ovakva originalna podela se dugo zadržala u nauci, ali se usled nagomilavanja novih informacija i činjenica tokom poslednjih vekova i podela organizama usložnila. Savremena klasifikacija organizama prati postojanje hijerarhije grupa (taksonomske kategorije), gde je carstvo životinja među najopštijima. Broj carstava jako varira u shvatanjima različitih autora, najčešće se pominje broj 5 (Whittaker), ili, mnogo realniji broj, od oko 100.

Kada se govori o životinjskom svetu često se koristi reč fauna.

Poreklo reči „životinja“[uredi]

Reč „životinja“ potiče od latinske reči Animalis, što znači „ima daha“. U svakodnevnoj kolokvijalnoj upotrebi, reč se odnosi na ne-ljudske članove carstva Animalia. Ponekad, samo bliži rođaci ljudi poput sisara i drugih kičmenjaka su namenjene u kolokvijalne upotrebe. Biološka definicija reči odnosi se na sve članove carstva Animalia , obuhvatajući stvorenja raznolika kao sunđera, meduza, insekata i ljudi.

Karakteristike životinja[uredi]

Carstvo životinja uključuje heterotrofne višećelijske organizme, čije su ćelije organizovane makar u primitivna tkiva. Ovi organizmi su široko rasprostranjeni u biosferi i zauzimaju raznolike ekološke niše. I sama morfološka građa životinja se jako razlikuje među grupama. Sledeće zajedničke karakteristike povezuju životinje u smislenu klasifikacionu grupu:

  1. u pitanju su višećelijski eukariotski organizmi
  2. ne poseduju ćelijski zid
  3. poseduju molekule kolagena, integrina, proteoglikana i adhezivnih glikoproteina u ekstracelularnom matriksu
  4. poseduju specifične međućelijske veze tipa pukotinastih veza i dezmozoma
  5. postoji mogućnost pokreta ćelija tokom ontogenetskog razvića
  6. imaju zajedničke odlike razvića zigota — brazdanje i stadijum blastule (eventualno i gastrule?)
  7. heterotrof ni su, što uslovljava njihove uloge u ekosistemima (paraziti, predatori, detrivori)
  8. poseduju gastralnu šupljinu sa jednim ili dva otvora

Struktura[uredi]

Uz nekoliko izuzetaka, pre svega sunđere (Porifera) i Placozoa, životinje imaju više tkiva u telu. Specifična tkiva uključuju mišićno, koje je nosilac pokreta, i nervno tkivo, koje prima, obrađuje i prosleđuje reakciju na signale iz sredine. Tipično, postoji i unutrašnja digestivna sredina, sa jednim ili dva otvora. Životinje sa ovakvom vrstom organizacije nazivaju se Eumetazoa.

Sve životinje imaju eukariotske ćelije, okružene karakterističnim ekstracelularnim matriksom koji izgrađenim od kolagena i elastičnih glikoproteina. Ovo se može stvrdnuti da se formiraju strukture kao što su ljušture, kosti, i spikule. U toku razvoja, formira relativno fleksibilan okvir na kojima ćelije mogu da se kreću i da se reorganizuju, što složene strukture moguće. Nasuprot tome, drugi višećelijski organizmi, poput biljaka i gljiva, ćelije se drže na mestu pomoću ćelijskih zidova, i tako razvijaju progresivan rast. Takođe, jedinstvene odlike životinjskih ćelija su sledeće: međućelijski spojevi uske saobraćajnice, gap raskrsnica, i dezmozome.

Carstvo životinja - klasifikacija[uredi]

Postoji nekoliko različitih klasifikacionih shema podele carstva višećelijskih životinja (Animalia, Metazoa).[8] Po jednoj od ranijih, dele se u dve grupe:

  • potcarstvo Parazoa, celularnog tipa građe, kod kojih se ne obrazuju prava tkiva i organi; pripadaju im tipovi plakozoe i sunđeri;
  • potcarstvo Eumetazoa, kod kojih se obrazuju tkiva i organi; pripadaju im sve ostale višećelijske životinje.

Ovakva podela carstva životinja je relativno tradicionalna, u poslednje vreme ju je nekoliko autora kritikovalo i dalo alternativne sheme.

Reprodukcija i razvoj[uredi]

Skoro sve životinje prolaze neki oblik seksualne reprodukcije. Oni imaju nekoliko specijalizovanih reproduktivnih ćelija, koje prođu mejoze za proizvodnju pokretnih spermatozoida. Ovo osigurava da te ćelije formiraju zigot, koje se razvijaju u novu životinju.

Mnoge životinje su takođe sposobne da se bespolno razmnožavaju. Ovo se može obaviti preko partenogeneza, gde plodna jaja proizvedena bez parenja pupe.

Zigot se razvija i u početku se zove blastula, koja prolazi preuređivanje i diferencijaciju. U sunđera, blastula larve plivaju na novu lokaciju i razvijaju se u novi sunđer. U mnogim drugim grupama, blastula prolazi komplikovanije preuređivanje. To je prva invaginacija da se formira gastrula sa digestivnom komorom, i dva odvojena sloja: eksterni encoderm i interni endoderm. U većini slučajeva, mezoderm se takođe razvija između njih. Ovi slojevi zatim se diferenciraju da formiraju tkiva i organe.

Hrana i poreklo energije[uredi]

Sve životinje su heterotrofne, što znači da se hrane direktno ili indirektno drugim živim bićima. Oni su često dalje podeljeni na grupe, kao što su mesojedi, biljojed, svaštojedi i paraziti.

Predatorstvo je ekološka interakcija u kojoj predator vreba i/ili lovi svoj plen (organizam koji je napadnut). Predatori mogu ali ne moraju da ubiju svoj plen pre nego što se nahrane njime, ali čin predatorstva uvek rezultuje smrću plena.

Drugo glavno ponašanje je detritivor potrošnje, potrošnja mrtve organske materije. To ponekad može biti teško da razdvoji ponašanja ishrane, na primer, gde je parazitska vrsta plen na organizam domaćina, a zatim polažu jaja na njemu za svoje potomke da se hrane na njenom raspadanju leša. Selektivni pritisci na jedan od drugog dovela je do evolutivnu trku naoružanja između plena i predatora, što dovodi do raznih antipredator adaptacija.

Većina životinja indirektno koristiti energiju sunca jedući biljke. Kada životinja jede biljke (ili jede druge životinje koje jedu biljke), u smanjenju emisije ugljen jedinjenja u hrani postane izvor energije i građevinskog materijala za životinje. Oni ili je koriste direktno da pomogne životinja raste, ili indirektno, oslobađajući sunčevu energiju, i daje se energija potrebna za kretanja.

Životinje koje žive blizu hidrotermalnih otvora na kopnu i na dnu okeana ne zavisi od energije sunca.

Nastanak životinja, fosilna istorija i filogenija[uredi]

Dunkleosteus je bila preistorijska riba dužine oko 10 m.[9]

U nauci je zastupljeno mišljenje da su se prve, predačke, linije životinja pojavile još u prekambrijumu, pre oko 700 miliona godina, dok neki autori smatraju da se postanak prve životinjske ćelije desio pre oko milijardu godina. Velike morfološke razlike između današnjih grupa su se pojavile još u kambrijumu, ili u vendskoj periodi, Edijakara epohi. Tada su verovatno bile prisutne sledeće grupe životinja: sunđeri, žarnjaci, mekušci, člankoviti crvi (anelide), zglavkari. Prisustvo morfološki izvedenijih grupa, poput mekušaca, anelida i zglavkara ukazuje na pozamašan evolucioni hod i diferencijaciju životinja u prekambrijumu.[10]

Preovladava uverenje da životinje vode poreklo od eukariotskih bičara.[11] Najbliži živući srodnici tih oblika su hoanoflagelati, čija morfologija podseća na hoanocite nekih sunđera (ćelije koje im pokrivaju unutrašnju površinu). Molekulsko-biološka istraživanja svrstavaju životinje u nadgrupu živog sveta pod nazivom Opisthokonta, u koji spadaju i hoanoflagelati, gljive i nekolicina malenih parazitskih protista. Hoanoflagelati su dobili naziv po pozadinskoj poziciji biča (u tvorevini koja liči na kragnu), u pokretljivim ćelijama, što se takođe javlja i kod spermatozoida većine sisara, dok većina ostalih eukariota ima anteriorni bič.

Prvi fosili koji su verovatno ostaci životinja javljaju se u formaciji Trezona u Južnoj Australiji.[12] Smatra se da su to bili rani sunđeri. Pronađeni su u stenama koje su datirane na oko 665 miliona godina.

Naredni mogući najstariji fosil životinja potiče iz kraja prekambrijum, pre oko 610 miliona godina, a spada u tzv. edijakarijsku biotu.[13] Međutim, vrlo ih je teško dovesti u vezu sa kasnijim fosilima. Neki od njih možda predstavljaju pretke današnjih oblika životinja, ali su možda i odvojene grupe, pa, ako se to potvrdi, uopće i ne spadaju u životinje.

Osim njih, preci najpoznatijih kolena životinjskog carstva javljaju se više ili manje u isto vreme tokom kambrijuma, pre oko 542 miliona godina.[14] Još uvek je predmet rasprava da li taj događaj, koji se naziva kambrijskom eksplozijom, predstavlja brzu divergenciju među različitim grupama ili promenu uslova u staništu zbog kojih su se njihovi ostaci lakše fosilizvovali.

Neki paleontolozi smatraju da su se životinje pojavile mnogo pre kambrijske eksplozije biodiverziteta, moguće čak i pre milijardu godina.[15] Fosilizovani tragovi, poput otisaka tela i jazbina, iz ere tonija ukazuju na prisustvo triploblastulnih crva, sličnih metazoama, približno iste veličine (širine oko 5 mm) i kompleksnosti kao gliste. Početkom ovog geološkog perioda, pre oko milijardu godina, došlo je do smanjenja diverziteta stromatolita, što može ukazivati na pojavu životinja koje su se njima hranile, budući da im je, nakon permsko-trijaskog i ordovicijsko-silurskog izumiranja diverzitet također porastao. Međutim, otkriće tragova koji su vrlo slični onima iz današnjih stena, stvara nalaz ostataka ogromnog jednoćelijskog protista Gromia sphaerica, koji baca sumnju u njihov status dokaza rane evolucije životinja.[16][17][18]

Procenjuje se da je izumrlo čak 99,9% svih životinja koje su ikada postojale.[19]

Životinje i čovek[uredi]

Ljudska vrsta (Homo sapiens) takođe pripada carstvu Animalia, iz kojeg ga izdvajaju samo dostignuća kulture, u najširem smislu reči.

Prema uzajamnom odnosu, čovjek životinje deli na:

Prema primitvnim uverenjima nekih istočnih naroda, svete životinje mogu biti žive inkarnacije životinja-bogova, koje su, na prmer u Starom Egiptu, verovatno bile poštovane. Tokom ritualnih postupaka životinje mogu služiti i kao žrtve.

Klasifikacija[uredi]

Prema savremenim shvatanjima životinje su jedno od carstava eukariota. Obično se dele na tri podcarstva: Mesozoa, Parazoa i Eumetazoa koja obuhvataju 39 tipova – kolena. Najveći broj vrsta spada u zglavkare (Arthropoda).
Napomena: Među prvim zagradama je broj poznatih subhijerarhijskih kategorija, a među drugima: broj opisanih vrsta.[20]

Broj postojećih vrsta[uredi]

Relativno učešće broja vrsta na ukupnom životinjskom stablu

Životinje se mogu podeliti u dve široke grupe:

Polovina svih opisanih vrsta kičmenjaka su ribe, a tri četvrtine svih opisanih vrsta beskičmenjaka su insekti. U sledećoj su tableli navedeni broj opisanih postojećih vrsta za svaku glavnu podgrupa životinja, prema procenama za Crvene liste ugroženih vrsta, 2014.[25][26]

Grupa Slika Subgrupa Procena broja opisanih vrsta
Kičmenjaci Carassius wild golden fish 2013 G1.jpg Ribe 32.900
Lithobates pipiens.jpg Vodozemci 7.302
Florida Box Turtle Digon3.jpg Gmizavci 10.038
Secretary bird (Sagittarius serpentarius) 2.jpg Ptice 10.425
Squirrel (PSF).png Sisari 5,513
Ukupni broj vrsta kičmenjaka: 66.178
Beskičmenjaci European wasp white bg02.jpg Insekti 1,000.000
Grapevinesnail 01.jpg Mekušci 85.000
J J Wild Pseudocarcinus cropped.jpg Rakovi 47.000
FFS Table bottom.jpg Korali 2.000
Spider.svg Pauci 102.248
Aysheaia.jpg Baršunasti crvi 165
Carcinoscorpius rotundicauda (mangrove horseshoe crab).jpg Potkovičasti rakovi 4
Ostale 68.658
Ukupni broj vrsta beskičmenjaka: 1,305.075
Ukupni broj svih vrsta životinja: 1,371.253

Preko 95% opisanih životinjskih vrsta su beskičmenjaci.

Reference[uredi]

  1. Harzsch, S.; Müller, C. H. (18. 5. 2007). „A new look at the ventral nerve centre of Sagitta: implications for the phylogenetic position of Chaetognatha (arrow worms) and the evolution of the bilaterian nervous system”. Frontiers in Zoology. 4: 14. PMC 1885248Slobodan pristup. PMID 17511857. doi:10.1186/1742-9994-4-14. 
  2. Annelid phylogeny and status of Sipuncula and Echiura
  3. Minkoff Eli C. (2008). Barron's EZ-101 Study Keys Series: Biology (2, revised izd.). Barron's Educational Series. str. 48—. ISBN 978-0764139208. 
  4. McKenna, M. C., Bell, S. K. . Classification of Mammals: Above the species level. New York: Columbia University Press. 1997. ISBN 0-231-11013-8.
  5. Sofradžija A., Šoljan D., Hadžiselimović R. : Biologija 1, Svjetlost, Sarajevo. 1996. ISBN 9958-10-686-8.
  6. Kavanagh (1983). str. 18.
  7. Linnaeus, Carolus (1758). Systema naturae per regna tria naturae :secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis. (10. izd.). Holmiae (Laurentii Salvii). Arhivirano iz originala na datum 10. 10. 2008. Pristupljeno 22. 9. 2008. 
  8. Knobil (1998). str. 315.
  9. Monster fish crushed opposition with strongest bite ever
  10. Hillmer & Lehmann (1983). str. 54.
  11. Campbell, Niel A. (1990). Biology (2nd izd.). Benjamin/Cummings Pub. Co. str. 560. ISBN 978-0-8053-1800-5. 
  12. Nature Publishing Group: Error Page
  13. Costa, James T.; Darwin, Charles (2009). The annotated Origin: a facsimile of the first edition of On the origin of species. Harvard University Press. str. 308. ISBN 978-0-674-03281-1. 
  14. Milsom, Clare; Rigby, Sue (2009). Fossils at a Glance. John Wiley and Sons. ISBN 978-1-4051-9336-8. 
  15. Campbell N. A., Reece J. B. : Biology, 7th Ed. Pearson, Benjamin Cummings. 2005. ISBN 978-0-8053-7171-0.
  16. Duke University | Biological Sciences
  17. Giant Deep-Sea Protist Produces Bilaterian-like Traces
  18. Single-celled giant upends earlz evolution
  19. The thing about extinction.
  20. Global Species.
  21. Campbell N. A. : Biology. 2nd Ed. Benjamin/Cummings Pub. Co. 1990. ISBN 978-0-8053-1800-5.
  22. Behringer R. R. et al., Eds: Emerging model organisms: a laboratory manual, Volume 1 (illustrated Ed.). Cold Spring Harbor Laboratory Press. 2008. ISBN 978-0-87969-872-0.
  23. Hall B. K., Hallgrímsson B., Strickberger M. W. : Strickberger's evolution: the integration of genes, organisms and populations. Jones & Bartlett Learning. 2008. ISBN 978-0-7637-0066-9.
  24. Hamilton G.: Kingdoms of life – Animals (Enhanced eBook). Lorenz Educational Press. ISBN 978-1-4291-1610-7.
  25. The World Conservation Union (2014): IUCN Crvena lista ugroženih vrsta, 2014.3. Pregled: Statistika globalno ugroženih vrsta.
  26. Table 1: Numbers of threatened species by major groups of organisms (1996–2014).

Literatira[uredi]

  • Klaus Nielsen. Animal Evolution: Interrelationships of the Living Phyla (2nd edition). Oxford University Press, 2001.
  • Knut Schmidt-Nielsen. Animal Physiology: Adaptation and Environment. (5th edition). Cambridge University Press, 1997.
  • Minkoff Eli C. (2008). Barron's EZ-101 Study Keys Series: Biology (2, revised izd.). Barron's Educational Series. str. 48. ISBN 978-0764139208. 
  • Knobil, Ernst (1998). Encyclopedia of reproduction, Volume 1. Academic Press. str. 315. ISBN 978-0122270208. 
  • Hillmer, Gero; Lehmann, Ulrich (1983). Fossil Invertebrates. CUP Archive. str. 54. ISBN 978-0521270281. 

Spoljašnje veze[uredi]