Zagorka Golubović

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Zagorka Golubović
Lični podaci
Datum rođenja(1930-03-08)8. mart 1930.
Mesto rođenjaDebrc, Kraljevina Jugoslavija
Datum smrti13. mart 2019.(2019-03-13) (89 god.)
Mesto smrtiBeograd, Srbija
Porodica
SupružnikBranko Pešić

Zagorka Golubović (Debrc, 8. mart 1930 — Beograd, 13. mart 2019) bila je srpska profesorka, antropološkinja i sociološkinja.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođena je 8 marta 1930. godine u Debrcu, u opštini Vladimirci kod Šapca.[1] U Beogradu je živela od 1933. gde se školovala i gde je već u četrnaestoj godini postala članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije.

Diplomirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Radila je kao profesorka u gimnazijama u Zemunu i Beogradu (1952-54). Izabrana je u zvanje asistentkinje na Filozofskom fakultetu 1957, gde je ostala do 1975. u zvanju vanredne profesorke. Sa fakulteta je suspendovana zbog disidentstva, kritički intoniranog časopisa Praksis[2], učešća u protestima 1968. godine i studentskim demonstracijama.[3] Od 1960. godine je bila poslanica Narodne skupštine, a ubrzo i prva antropološkinja na Univerzitetu u Beogradu.[1] 1963. godine bila je članica jugoslovenske misije u Generalnoj skupštini UN-a u Njujorku.[4] Od 1963. do 1974. godine bila je učesnica Korčulanske letnje škole gde je jedna od glavnih tema bila odnos praksis filozofije i kulture.[5] Korčulanska letnja škola bila je izuzetno značajno mesto okupljanja kritički nastrojenih intelektualaca ne samo sa područja Jugoslavije nego iz celog sveta kroz koju su prošla i mnoga poznata imena poput Habermasa, Froma, Markuzea itd.[5] U januaru 1975, suspendovala ju je Skupština SR Srbije. Do 1981. godine bila je bez posla, a u međuvremenu je radila kao gostujući profesor u Švedskoj, Velikoj Britaniji i SAD. Od 1981. godine, radi kao naučna savetnica na Institutu za društvene nauke koji je tada bio uključen u Beogradski univerzitet. Na Filozofski fakultet vratila se 1991. gde je do 1996. predavala socio-kulturnu antropologiju. Osnivačica je katedre za interdisciplinarne studije antropologije.[1]

Bila je urednica časopisa Gledišta, Sociologija i Filozofija i članica Saveta Praksisa, redakcije Praxis International, Upravnog odbora Jugoslovenskog društva za filozofiju i sociologiju, predsednica Sociološkog društva Srbije i filozofskog društva Srbije. Jedna od osnivačica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.

Preminula je 13. marta 2019. godine, u 89. godini života, u Beogradu, nakon duge bolesti. Tu vest potvrdili su članovi njene porodice za list Danas.[6]

Ima ćerku Branislavu iz braka sa Brankom Pešićem.

Nagrada „Zagorka Golubović”[uredi | uredi izvor]

Od 2021. godine Instituta društvenih nauka dodeljuje nagradu „Zagorka Golubović” mlađim istraživačima za angažovani istraživački rad. Prva dobitnica je Lara Končar za rad „O položaju i iskustvima sezonskih radnica u poljoprivredi u savremenoj Srbiji. Može li se govoriti o elementima strukturnog nasilja”.[7] Članovi komisije za dodelu ove nagrade su: Adriana Zaharijević, Ivica Mladenović, Ildiko Erdei, Srđan Radović i Jelena Vasiljević.[8]

Aktivizam[uredi | uredi izvor]

Kao jedna od predstavnica personalističkog marksizma svoj aktivizam usmerila je u okvirima socijalizma na stvaranje pravednog građanskog društva i učešćem u levo orijentisanim pokretima na zagovaranju liberalizma koji je reinterpretacija Marksovog nasleđa.[9] Slobodni univerzitet je jedna od njenih inicijativa, a pored toga zaslužna je za pokretanje sindikata „Nezavisnost“ kao i Alternativne akademske obrazovne mreže. Davala je podršku radničkom pokretu „Solidarnost“ u Poljskoj i učestvovala i podržavala akcije međunarodnog radničkog pokreta.[10]

Za vreme rada u Centru za filozofiju i društvenu teoriju zajedno sa sedam drugih profesora u okviru Instituta slala je žalbu protiv političke diskriminacije Međunarodnoj organizaciji rada u Ženevi, ali je zabrana predavanja na univerzitetima u Jugoslaviji kao i policijska prismotra i dalje opstala.[11]

Upravo zbog studentskih pobuna iz 1968. godine o kojima je pisala u knjizi „Čovek i njegov svet“, knjiga biva zabranjena.[12]

Početkom devedesetih godina 20. veka imala je zapaženu ulogu u antiratnom pokretu u Beogradu. Bila je oštra kritičarka režima Slobodana Miloševića i aktivna učesnica tromesečnog građanskog i studentskog protesta 1996-1997. Nakon demokratskih promena 2000. godine kritički je analizirala ekonomsku tranziciju u Srbiji.[13]

Knjiga „Kako prevazići truli zadah propadanja i stvoriti uslove za demokratski preporod Srbije“ 1992. godine imala je antiratni narativ.[12]

Za svoje kritičko razmišljanje kao neke od podsticaja navodi sledeće autore: Roza Luksemburg, Erih From, Ernest Bloh, Zigmund Bauman, Antonio Gramši, Karl Korš, Hana Arent itd.[9]

Na njeno zalaganje za slobodu i njene snažne antifašističke stavove uticalo je streljanje njene sestre kao antifašiste u logoru na Banjici što je u njenom životu ostavilo veliki pečat.[14]

Njeno delovanje odlikuje i zapažen rad u odborima i forumima za odbranu demokratije, sindikalnim organizacijama i Savetu za borbu protiv korupcije.[12]

2012. pažnju javnosti je pokrenulo njeno kritički intonirano pismo upućeno tadašnjem predsedniku Borisu Tadiću povodom slučaja zrenjaninske fabrike „Jugoremedija“[15]

Dela[uredi | uredi izvor]

  • Socijalizam i humanizam, 1965.
  • Problemi savremene teorije ličnosti, 1966.
  • Antropologija kao društvena nauka, 1967.
  • Trendovi i dileme jugoslovenske sociologije, 1969.
  • Socijalističke ideje i realnost, 1971.
  • Zašto je funkcionalizam više poželjan u današnjoj Jugoslaviji nego marksizam?, 1973.
  • Čovek i njegov svet u antropološkoj perspektivi, 1973.
  • Sociologija jugoslovenskog društva, 1976.
  • Porodica kao ljudska zajednica: alternativa autoritarnom shvatanju porodice kao sistema prilagođenog ponašanja, 1981.
  • Staljinizam i socijalizam 1982.
  • Kriza identiteta jugoslovenskog društva, 1988.
  • Antropološki portreti, 1991.
  • Društveni karakter i društvene promene u svetlu nacionalnih sukoba, 1995.
  • Antropologija u personalističkom ključu, 1997.
  • Stranputice demokratizacije u postsocijalizmu, 1999.
  • Ja i drugi: antropolološka istraživanja individualnog i kolektivnog identiteta , 1999.
  • Živeti protiv struje, 2001. – autobiografija
  • Izazovi demokratije u savremenom svetu, 2003.
  • Pouke i dileme minulog veka: filozofsko-antropološka razmišljanja o glavnim idejama našeg vremena, 2006.
  • Antropologija, 2007.
  • Kultura i preobražaj Srbije : vrednosna usmerenja građana u promenama posle 2000. godine (2010, zajedno s Isidorom Jarić)
  • Kako kalimo demokratiju: šta nismo naučili, 2011.
  • Moji horizonti: Mislim, delam, postojim, 2012. –autobiografija
  • Glas u javnosti: Kako postati građanin, 2016.

Nagrade[uredi | uredi izvor]

  • „Vitez poziva“ (2007) – nagrada za pojedince koji su usaglasili profesiju i savest
  • „Verica Barać“ (2012) – nagrada za doprinos borbi protiv korupcije
  • „Radomir Lukić“ (2014) – nagrada za životno delo

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v „Institut za filozofiju i društvenu teoriju.”. 
  2. ^ „Žene u crnom”. 
  3. ^ „Institut za sociološka pitanja”. 
  4. ^ „General Journal” (PDF). 
  5. ^ a b „Aktuelnost stvaralačkog mišljenja”. 
  6. ^ „Preminula Zagorka Golubović”. B92. 13. 3. 2019. Pristupljeno 13. 3. 2019. 
  7. ^ „Zagorka Golubović” Lari Končar, nagrađen rad o položaju sezonskih radnica u poljoprivredi („Politika”, 13. oktobar 2021)
  8. ^ „N1 - Nagrada "Zagorka Golubović"”. 
  9. ^ a b „General Journal” (PDF). 
  10. ^ „Institut za sociološka pitanja”. 
  11. ^ „Žene u crnom”. 
  12. ^ a b v „Aktuelnost stvaralačkog mišljenja”. 
  13. ^ „Institut za filozofiju i društvenu teoriju.”. 
  14. ^ „NIN - Facebook”. 
  15. ^ „Slobodna Evropa”. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Zagorka Golubović na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Загорка_Голубовић&oldid=27749341”