Izbori za odbornike Skupštine Beograda 1923.
 | ||||||||||||||||||||||||||
| ||||||||||||||||||||||||||
45 odborničkih mesta 23 mandata potrebno za većinu | ||||||||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Izlaznost | 61,71 % | |||||||||||||||||||||||||
Ovo je spisak stranaka koje su osvojile mandate. Pogledajte potpune rezultate ispod. | ||||||||||||||||||||||||||
| ||||||||||||||||||||||||||
Izbori za odbornike Skupštine Beograda, kao i za beogradsko čelništvo održani su 19. avgusta 1923. godine.
O izborima[uredi | uredi izvor]
Od ukupnog broja odbornika koji se treba izabrati, dve trećine daje se listi koja osvoji najveći broj glasova. Ostala trećina odbornika raspodeliće se ostalim listama, srazmerno broju glasova koji su osvojile.[1]
Na ovim izborima glavna bitka vodila se između dve liste: lista Narodne radikalne stranke, i ad hoc liste obrazovane od Demokratske stranke, Republikanske stranke i Naprednjačke stranke, zajedno s redikalima gospodina Protića i tzv. nezavosnih građana. Ova druga lista nazvana je Građanskim blokom. Na izborima učestvovale su i Komunistička partija, Socijalistička stranka, kao i nova Srpska stranka, međutim ove tri liste od samog početka imale su veoma male šanse za pobedu i osvajanje gradske uprave, koja po Zakonu čitava odlazi u ruke pobedničkoj listi.[2]
Nosilac radikalske liste bio je Mihailo Marjanović, a građansku listu predvodio je Ljuba Davidović. Na čelu komunističke liste bio je Milan Grojić, dok je socijaliste predvodio Tasa Milojević.[3] Nosilac liste Srpske stranke bio je makedonski Srbin, Antonije Pop Hristić.[4]
Izborni dan[uredi | uredi izvor]
Advokat D. Ranković nakon izbora rekao je da su predizborne aktivnosti za ove izbore obeležili spekulanti, korupcija, kupovina glasova i demagogija.[5]
Mediji navode da je na dan izbora Beograd bio potpuno mrtav grad. Kafane i hoteli (u kojima tokom izbornog dana nije smeo da se služi alkohol[1]) bili su prazni čitavog dana, kao i beogradske ulice. Da po ulicama nisu bili oblepljeni predizborni plakati i leci, ne bi se ni znalo da se tog dana održavaju izbori. Sva biračka mesta bila su potpuno mirna.
Međutim, pred biračkim mestima bilo je partijskih agitatora koji su nagovarali glasače da glasaju baš za njihovu listu. Na Dorćolu je, recimo, grupa dece urlikala i agitovala za glasanje za određene liste. Na periferiji grada, agitacija je bila dosta ozbiljnija, i peckanja i dobacivanja prelazila su sve granice. Na Paliluli navala na birališta krenula je tek nakon što je stala kiša koja je padala tog dana. Na Čuburi na glasanje su izašli gotovo svi čuburski Romi, koji su se s birališta vratili i siti i zadovoljni.
Iz štabova partija stranački su funkcionri obilazili biračka mesta. Odatle su kretali i stranački automobili koji su dovlačili i odvlačili birače s biračkih mesta kako bi im olakšali dolazak po lošem vremenu. Građanski blok je čak imao i kamion u koji je utovarivao starce, žene, decu i muškarce; sem što je razvozio ljude, ovaj kamion korišćen je i za rasturanje izbornog materijala koji su deca izbacivala iz vozila u pokretu. To je bio glavni metod građanskog bloka - reklamiranje. Radikali su, međutim, slali ljude od kuće do kuće kako bi izveli što veći broj glasača na birališta.
Iako su se na biralištima nalazili čuvari kutija koji su vredno obavljali svoj posao, ipak se potkrao pokoji lažni glasač, to jest birač koji je glasao pod tuđim imenom. Zbog toga, čuvari kutija su u drugoj polovini dana izričito tražili od birača da legitimacijom potvrde svoj identitet. Jedan od lažnih glasača bio je čak i pisar ministra narodnog zdravlja! Ovakve slučajeve koristio je Građanski blok kako bi napadao radikale tokom izbornog dana.[4]
Rezultati[uredi | uredi izvor]
Pobeda radikala na ovim izborima donela je iznenađenje i samoj Narodnoj radikalnoj stranci, jer ni sami nisu očekivali da će dobiti ovoliko velik broj glasova. S druge strane, Građanski blok izgubio je ovu utakmicu i preko očekivanja. Radikalski glasački kadar u velikoj meri uvećao se od prethodnih beogradskih izbora - on se praktično udvostručio!
Ovi izbori pokazali su da je Beograd radikalski grad i da su radikali u varoši daleko nadmoćniji od svih građanskih stranaka zajedno. Narodna radikalna stranka, kao jedna partija, na ovim izborima dobila je 6.405 glasa, dok je koalicija građanskih stranaka imala svega 4.979, što je za jedva 350 glasova više od rezultata koji je sama Demokratska stranka osvojila na martovskim parlamentarnim izborima u Beogradu. Ovaj pobačaj građanskog bloka, mediji su protumačili odsustvom mnogih građana koji su za vreme izbora bili na letovanjima ili po banjama.
Još je bitno napomenuti da je na izbore od 21.709 upisanih birača na izbore izašlo samo 13.399 njih, što je manje nego na prethodnim opštinskim izborima.[6]
Glavni varoški birački odbor saopštio je konačne rezultate istog dana u 23.30 časova. Prema njima, radikalska lista dobila je 6.405 glasova, građanska lista 4979, komunistička lista 1.537, socijalistička lista 312, i Srpska stranka koja je dobila 169 glasova.[7]
Radikali su osvojili čitavu gradsku upravu, kao i dve trećine odbornika u Skupštini Beograda, to jest 30 odbornika. Građanska lista dobila je 11 odbornika, komunisti su dobili 3, a socijalisti samo jednog odbornika.[8]
Za predsednika opštine izabran je radikal Mihailo Marjanović, advokat iz Beograda, a za potpredsednika Miloš Bobić, beogradski inženjer.[9]
Reakcije na rezultate[uredi | uredi izvor]
Radikali su slavili zbog izbornog rezultata. Te večeri, ispred hotela "Pariz" gde je bio radikalski štab, okupila se masa sveta. Čuli su se burni krici i aplauzi. Radikalske pristalice okupile su se oko zastave, i čim su objavljeni rezltati, proslavili su pevanjem himne, a kasnije noseći srpsku trobojku, prošetali su se glavnim gradskim ulicama. Neki radikali su se čak našli i pred kućom Nikole Pašića, gde su pevali rodoljubive pesme i klicali kralju i gospodinu Pašiću.[10]
Nakon izbora[uredi | uredi izvor]
Mihailo Marjanović preuzeo je dužnost predsednika opštine 22. avgusta 1923. godine. Na tom položaju ostao je sve do svoje smrti 5. januara 1925. godine.[11] Preminuo je naprasno od moždanog udara na sednici mesnog odbora Radikalne stranke nakon saopštenja vesti o hapšenju Stjepana Radića. Na istoj sednici, videvši da mu je pozlilo, onesvestio se i Nikola Pašić.[12] Svečano je sahranjen narednog dana u Arkadama na Novom groblju u Beogradu.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Kako se vrše izbori, Vreme od 19.8.1923, strana 5
- ^ Oko opštinskih izbora, Vreme od 18.8.1923, strana 2
- ^ Pobeda državitvornih stranaka, Vreme od 20.8.1923, strana 1
- ^ a b Na dan izbora u Beogradu, Politika od 20.8.1923, strana 1
- ^ Izborna korupcija, Politika od 18.8.1923, strana 1
- ^ Opštinski izbori, Politika od 20.8.1923, strana 1
- ^ Rezultat glasanja, Politika od 20.8.1923, strana 1
- ^ Pobeda državotvornih stranaka, Vreme od 20.8.1923, strana 1
- ^ Nova opštinske uprava, Politika od 20.8.1923, strana 2
- ^ Sinoćna manifestacije, Politika od 20.8.1923, strana 2
- ^ Dvadeset godina opštine beogradske, Beogradske opštinske novine od 1.12.1938, strana 903
- ^ Smrt predsednika opštine, Pravda od 6.1.1925, strana 2
Izbori u Beogradu | ||
|---|---|---|
| Kraljevina Srbija (1882—1918) |
|      |
| Kraljevina Jugoslavija (1918—1941) | ||
| SFR Jugoslavija (1944—1992) | ||
| SR Jugoslavija (1992—2006) |
| |
| Republika Srbija (od 2006) | ||
