Knićevac

Knićevac je deo Titelskog brega. Prostire se nad atarima šajkaških sela Mošorina i Šajkaša. Pored njegovih padina nalazi se lokalni put između ova dva sela. Ovaj put se kod Knićevca zakrivljuje skoro pod pravim uglom. Ovo mesto ima istorijski značaj jer je ovde počela i vodila se bitka kod Mošorina i Vilova 1849. godine tokom Srpske revolucije 1848-1849. Ime je dobio po junaku te bitke Stevanu Petroviću Knićaninu.

Geografija i prirodne odlike[uredi | uredi izvor]

Geografija[uredi | uredi izvor]

Sam Titelski breg se prostire u dijagonalnom pravcu severozapad-jugoistok i ima ovalni oblik. Knićevac se nalazi na severozapadnoj strani ovala uperen ka selu Šajkašu i Ćurđevu dok sa jugoistočnog dela se nalazi Kalvarija, u čijem podnožju se nalazi Titel. Razdaljina između Knićevca i Kalvarije dijagonalnom vazdušnom linijom u ovom pravcu iznosi oko 18 kilometara. Zapravo ova dijagonala između ove dve ovalne strane brega predstavlja maksimalnu dužinu Titelskog brega.

Zaobilaženjem Knićevca sa severne strane se stiže u Mošorin a zaobilaženjem sa juga dolazi se do Vilova.Pored puta za Mošorin nalaze se dva arheološka nalazišta,Feudvar i Kraljev surduk.

Prirodne odlike[uredi | uredi izvor]

Strana Knićevca koja vodi prema Vilovu je bez šuma ali je karakteriše bujna trava. Takođe sa te strane postoji i nekoliko delimično odronjenih delova u kojima ima drveća. Strana prema Mošorinu karakteriše se visokim nivoom pošumljenosti koja prevazilazi okvire Knićevca i pruža se sve do iza Mošorina,tačnije do prvog nasipa prema reci Tisi. U podnožju ove strane Knićevca postoji nekoliko oranica i voćnjaka i u okviru njih i vikendice.Prostor između Knićevca i sela Šajkaša takođe je plodan i pun obrađenih površina,kao i nekoliko ribnjaka i salaša. Ovaj prostor pravolinijski seče deo puta između Šajkaša i Mošorina deleći ih na dve strane.

Iako je plodnost zemlje pod Knićevcom visoka česti su problemi sa rodom jer su ovde velike podzemne vode. Danas ovde postoji lokalni kanal kao i pomenuti ribnjaci što potvrđuje ovaj podatak.

Nekada je pored Knićevca proticala Tisa,koja se ulivala blizu sela Vilova u vode razlivenog Dunava.^[1]

Istorija i kulturno nasleđe[uredi | uredi izvor]

Atilino blago[uredi | uredi izvor]

U ovom kraju se često mogu čuti priče o tajnom zakopanom blagu hunskog vođe Atile a da je mesto gde se blago nalazi upravo podnožje Knićevca.Iako su ovo samo hipoteze postoji nekoliko istorijskih činjenica koje mogu ovo potvrditi:

Prva činjenica jeste to da je Atila blago zakopao ispod korita Tise,koja je u to doba proticala baš ovde.^[1]

Druga činjenica je ta da su Huni kao jednu od baza za prelazak Rimskog Limesa i napada na ovo carstvo koristili Titelski breg.^[1]

Ipak postoji i mogućnost da ovo nije mesto gde je zakopano blago. Kod surduka Dukatara,koji se nalazi na obali Tise iz pravca Mošorina a gde se danas nalazi vikend naselje,su po pričama pronalaženi brojni zlatnici iz perioda Rimskog carstva. Verovatno je da je na osnovu tih priča i sam surduk dobio ime.Titelski breg i njegova okolina u to doba zbog svojih karakteristika su mogli poslužiti kao mesto za skrivanje ratnog plena.

Praistorijsko i antičko nasleđe[uredi | uredi izvor]

Predeo Knićevca bio deo Vatinske kulture, što svedoči blizina Knićevca i nalazišta Feudvar, koja se hronološki poklapa se periodom Minojske i Mikenske civilizacije. Kulturna razmena ove tri civilizacije je bila aktivna.Ako uzmemo u obzir to da su se na prostoru Knićevca posle Vatinske redom menjale Belegiška,Bosutska,pa Latenska kultura koja ulazi u sastav Rima,a znajući da je na temeljima Minojske i Mikenske civilizacije nastajala kultura Antičke Grčke,možemo utvrditi kontinuitet civilizacija na ovome prostoru.

Knićevac je bio komandno mesto komandanta srpskih jedinica u okviru vojske Habzburške monarhije Stevana Petrovića Knićanina prilikom ofanzive mađarske revolucionarne vojske u proleće 1849.godine.^[1] Posle niza poraza srpskih jedinica i pada gradova Sombora,Siriga,Sente, Vrbasa, Bečeja i Srbobrana krajem marta i početkom aprila 1849.godine,jedini prostor gde se mogao pružiti i organizovati otpor predstavljao je Titelski breg kao prirodna tvrđava. Takođe oko 40 000 srpskih izbeglica sa prostora Srpske Vojvodine našlo je utočište na Titelskom bregu. Vrhovnu komandu imao je Đorđe Stratimirović,kome su podređeni bili Jovan Stefanović Vilovski,Stevan Petrović Knićanin i Milivoj Blaznavac. Srbi su raspolagali sa oko 4000-5000 vojnika i oko 1000 dobrovoljaca iz Kneževine Srbije,koje vodi Stevan Knićanin. Knićanin je prvi počeo da pruža otpor trupama generala Percela na Veliki Petak.

Položaj kod Knićevca je Knićanin odbranio a zatim je vojska uspostavila odbrambenu liniju od Mošorina do Vilova koja je bila pogodna za odbranu jer sa Knićevca se moglo osmatrati kretanje protivnika a prilazi Knićevcu su u to vreme bili ispresecani močvarama i močvarnim zemljištem i florom. Na osnovu ovoga general Stratimirović je napravio taktiku koja se odvijala tako što su Srbi puštali neprijatelja na domet topova,a na padinama i u podnožju Knićevca bi se postavljali pešaci. Kad bi odbili neprijatelja mogli su ga goniti što dalje prema Petrovaradinu. Do juna meseca Srbi su branili položaj Titelskog brega tako da je Titelski breg postao simbol otpora Srpske revolucije. Ovaj otopr je potrajao do ulaza Rusije na stranu Habzburške monarhije,koja će kod Vilagoša 13. avgusta 1849.godine konačno poraziti mađarske revolucionarne snage.

U znak sećanja na ovu pomoć ruskog naroda,podignuta je na Knićevcu zajednička zastava Srbije i Rusije kao i spomen ploča borcima u borbama kod Mošorina i Vilova.