Korisnik:Zdravkonrt2615/pesak
 | Ovaj članak je deo projekta seminarskih radova na Visokoj školi elektrotehnike i računarstva strukovnih studija u Beogradu. Datum unosa: mart—jun 2017. Ova grupa studenata uređivaće u prostoru članaka. Nemojte prebacivati članak u druge imenske prostore. Pozivamo vas da doprinesete njegovom kvalitetu i pomognete studentima pri uređivanju. |
 Sibirski Haski | |||||||||||||||||||||||||||||||||
| Poreklo |  Rusija | ||||||||||||||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| |||||||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||||||||
| Domaći pas (Canis lupus familiaris) | |||||||||||||||||||||||||||||||||
Sibirski Haski (rus. Сибирский хаски) je radni pas srednje veličine, koji pripada porodici špiceva i poreklom je iz istočnog Sibira. Njegovo krzno može biti crno-bele, sivo bele ili čak crveno-bele boje, dok boja očiju može biti plava, što je karakteristično za ovu rasu, ali i smeđa. Oči im ne moraju biti iste boje[1]. Linjanje kod sibirskih haskija je povezano sa vremenskim uslovima i kada do njega dođe, što se dešava 2 do 3 puta godišnje, ono traje oko 10 dana. Ovaj bliski rođak Aljaskog malamuta i Samojeda živi od 12 do 14 godina.
Visina kod mužjaka iznosi 53—60 cm, a kod ženki 51—56 cm, dok težina iznosi 20—27 kg kod mužjaka i 16—23 kg kod ženki.[2]
Istorija[uredi | uredi izvor]
Sibirski Haski, Samojed i Aljaski malamut su tri srodne rase, direktni potomci pasa za vuču saonica. Spadaju u najstarije rase na svetu.[3] Prvo spominjanje ove rase vezuje se za sibirski narod Čukči, koji je vršio odabir najboljih pasa, kako bi stvorio izdržljivog, brzog i snažnog psa sa dobrom orijentacijom, što je na kraju dovelo do nastanka Sibirskog Haskija. Početkom 20. veka, ovaj pas je prenet na Aljasku, gde je zbog svojih osobina korišćen za vuču saonica. Godine 1908. održana je prva trka saonicama koju su vukli ovi psi. Staza je bila duga 408 km, a pređena je za 119 časova. Ubrzo, rasa se proširila na Kanadu i ostatak SAD. Američki štenarski klub je sibirske haskije kao rasu priznao tek 1930. Sredinom 50-ih godina 20. veka, preneti su i u Evropu.[4]
Uspon popularnosti trajao je do 1930-tih godina, kada je sovjetska vlada zabranila izvoz ove pasmine. Tada su odgajivači počeli da ukrštaju prve generacije Čukči pasa sa seoskim psima Atabaskan Indijanaca, Malamutez, Aleuta i tako je nastao današnji Sibirski Haski. Odgajivači su počeli da registruju pse koji su imali novi miks gena u Američkom štenarskom klubu. Iz jednog legla sitnija ženka bila bi registrovana kao Sibirski Haski a krupniji mužjak kao Aljaski malamut. Odatle i potiče sličnost ove dve rase. Genetski čiste rase Aljaskog haskija stvaranog u selima Atabaskan Indijanaca na Jukon reci, Unuitskog psa severa Kanade i Grenlanda, Čukči psa severoistoka Sibira i pasa plemena Malamut, zlatna groznica zauvek je promenila. Nove bolesti i novopridošli psi promenili su genetski kod nekada čistih rasa. Sam Čukči pas učestvovao je u stvarnju nekoliko rasa pasa : današnjeg Aljaskog Haskija, današnjeg Sibirskog Haskija, Aljaskog malamuta i Sepala zaprežnog psa. Reč Haski koristi se danas generalno za sve zaprežne pse, nevezano za rasu i veličinu, a potiče od reči “Eski” što znači “onaj koji jede sirovo meso” jer se oni i dan danas tako hrane, a ta reč se prvenstveno odnosila na ljude – Eskime.[5]
U toku Drugog svetskog rata ovi psi su služili američkoj vojsci u timovima za potragu i spašavanje, što je izazvalo divljenje javnosti. Sibirski Haski je jedan od najpopularnijih arktičkih rasa.[6]
Opis[uredi | uredi izvor]
Krzno[uredi | uredi izvor]
Krzno Sibirskog Haskija je deblje nego kod većine drugih rasa pasa. Sadrži dva sloja: Gustu poddlaku i dugačke ravne zaštitne dlačice. Krzno štiti pse efikasno protiv oštrih zima Artika, ali i odražava toplotu u leto. Tako da je u stanju da izdrži temperature od -50 do -60 ° C (-58 do -76 ° F). Linjanje kod Sibirskih Haskija je povezano sa vremenskim uslovima i kada do njega dođe, što se dešava 2 do 3 puta godišnje, ono traje oko 10 dana.[7] Sibirski Haski postoji u različitim bojama i dezenima, obično sa belim šapama i nogama, lica i repa. Najčešći krzna su crna i bela, zatim ređe bakar-crvena i bela, siva i bela, čisto bela.
Oči[uredi | uredi izvor]
Oči mogu biti smeđe ili plave boje. Neki primerci se mogu naći sa kombinacijom ovih boja tako da je jedno oko plavo a drugo smeđe. Oči su bademastog oblika i malo iskošene.[8] Cenjeniji su psi sa plavim očima.
Rep[uredi | uredi izvor]
Sibirski haski zagreva nos sa repom. Rep je obložen dugom dlakom. Ovi psi često uvijaju rep preko lica i nosa kako bi obezbedili dodatnu toplinu. Rep bi trebalo da bude izražajan, održavan u niskom položaju kada je pas opušten, a zakrivljen prema gore u "Srp" obliku kada je uzbuđen ili zainteresovan za nešto.[9] Može se uviti tako da dodiruje leđa. Dlaka je formirana na repu tako da mu daje oblik četke.
Noge[uredi | uredi izvor]
Gledano od napred prednje noge su umereno razmaknute paralelne i vertikalne, laktovi ni uvučeni ni izbačeni. Kosti nikada nisu preteške, rastojanje od lakta do zemlje je nešto veće nego rastojanje od grebena do vrata. Zadnje noge gledane od pozadi su umereno razmaknute i paralelne. Slabine su dobro zaobljene i snažne, potkolenica je dobro istaknuta, dobro postavljena. Šape su ovalnog oblika ali ne preduge. Srednje su veličine, kompaktne i dobro odlakane između prstiju i jastučića na tabanu. Jastučići su tvrdi i odgovarajuće debljine.
U hodu noge su prave, laktovi nisu izbačeni, šape nisu izvrnute ni uvrnute, leđna linija je ravna.[10]
Fizičke karakteristike[uredi | uredi izvor]
Sibirski haski je najmanji i najlakši ali ipak najbrži nordijski pas. Po izgledu veoma podseća na vuka. Brz je i okretan, pa zbog toga nikada nije previše težak. Kreće se prirodno, elegantno i laganim korakom. Mužjaci narastu između 53 i 60 cm i težine između 20 i 27 kg. Ženke su manje, porastu od 51 do 56 cm i težine između 16 do 23 kg. Grudni koš ovog psa je snažan i dubok, a noge mišićave. Leđa su prava i čvrsta a slabine zaobljene. Vrat mu je lepo oblikovan i srednje dužine. Glava sibirskog haskija je proporcionalna ostatku tela, klinastog je oblika i blago zaobljena. Lobanja i njuška su mu dosta išarane. Njuška je srednje širine i postepeno se sužava ka vrhu. Uši su trouglastog oblika i srednje su veličine. Visoko su postavljene i uspravne. Šape su srednje veličine i ovalnog oblika.[11]
Temperament[uredi | uredi izvor]
Ovi psi zavijaju ali ne laju. Često beže od kuće kopajući ispod ograde ili preskačući iste. Navikli su da žive u porodičnom okruženju i mogu biti pouzdani s decom. Imaju puno energije pa ne vole da borave u zatvorenom prostoru. Haski je inteligentan pas ali je inteligencija često uzrok tome da se vlasnici sa njima ne mogu izboriti. Karakter ovog psa toliko je snažan da će dva ili tri puta razmisliti pre nego što uradi ono što vlasnik od njega traži. Ako zaključi da se ta naredba u tom trenutku njemu ne sviđa moguće je da je neće izvršiti.
Sibirski Haski nije pas koji može podneti malo pažnje, neredovno izvođenje, nedostatak aktivnosti. Oni su izuzetno aktivni psi koji koriste svaku priliku da trče, lutaju, pa ih bije glas da su skloni bežanju. Najbolje bi bilo obezbediti mu dvorište, mada se lepo može čuvati i u stanu ako se redovno šeta. Sibirski Haski, dok je štene, ima izražen nagon da kopa i da žvaće, tako da mu je neophodno nabaviti dosta igračaka i glodalica, naročito u periodu menjanja zuba. Takođe, drugi psi mogu prihvatiti sitne životinje (mačke,zamorce, hrčke, zečeve), dok haski ima izražen lovački instikt, pa se nikako ne preporučuje da se ostavljaju životinjice sa njim bez nadzora. Nije podesan kao pas za čuvanje kuće, naročito zato što ne laje, uvek radosno dočeka čak i nepoznatu osobu. Ima veoma blagu narav. Voli da se igra sa decom i nije ni malo ujedljiv, tako da dopušta da mu deca svašta rade. Krasi ih visoka inteligencija. Mogu se uspešno dresirati, ali im dresura dosadi posle određenog vremena (jer stalno teže novim izazovima), tako da je bolje psa poveriti iskusnom dreseru.[12] Na karakter psa utiče trud samog vlasnika i želja da psa socijalizuje na život u urbanim sredinama kako bi mu život u porodici bio što prirodniji i veseliji.
Nega i zdravlje[uredi | uredi izvor]
Sibirski Haski je dosta aktivan pa bi mu život u stanu teško pao.Bilo bi dobro da ima barem dvorište za igru. Ono mora biti ograđeno jer ako izađe jureći za nekom životinjom teško da će se vratiti. Krzno se jednostavno održava, tokom linjanja treba ga češljati metalnim češljem. Bolje mu odgovara hladnije vreme pa treba voditi više računa o njemu kada su vrućine.. Ne mora često da se kupa jer se sam čisti.[13] Sibirski Haski je rasa koja nema čestih zdravstvenih problema. Neke od bolesti koje ih pogađaju su genetskog tipa kao što je upala ili defekt oka, katarakta, glaukom i distorfija rožnjače. Zanimljivo je da Haski gotovo uopšte ne pati od displazije kuka za razluku od ostalih pasa slične veličine i građe.[14]
Ishrana[uredi | uredi izvor]
Kada je reč o ishrani, Haski je veoma proždrljiv i ako pas živi na lancu, u kavezu ili u sobi onda nema gde da potroši svoju akumuliranu energiju, malo jede i onda postaje izbirljiv. Zdrav Haski ima neverovatan apetit, i potrebna im je hrana sa 30% proteina i 20% masti, prava energetska bomba za bilo koju drugu rasu pasa.[15] Haski potiče iz Sibira gde je pretežno hranjen sa ribom i zbog toga je jako važno da im ishrana bude što bogatija ribom i njenim prerađevinama. Pored toga ishrana mora da bude što raznovrsnija pa je od izuzetne važnosti da se hrani i grizom, kukuruzom, povrćem, mesom i jajima.[16]
Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]
Već sa šest do devet meseci Haski stiče polnu zrelost i tada bi trebalo da kuja dobije svoje prvo teranje. Zbog povećanja plodnosti i šansi za rađanje što zdravijih štenaca prvo teranje treba preskočiti. Teranje se ponavlja na svakih šest meseci i traje do kujine starosti. Prvih deset dana od početka teranja kuja će biti nezainteresovana za parenje a već od desetog do trinaestog dana trebalo bi joj obezbediti adekvatnog mužjaka. Nakon parenja ženka i mužjak mogu ostati slepljeni. Nikako ih ne treba razdvajati jer bi time mogli povrediti pse.[17] Ženka Haskija obično ošteni 6 do 8 štenaca.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „O rasi”. veterina.info. Pristupljeno 10. 05. 2017.
- ^ „Visina i težina”. ljubiteljipasa.com. Pristupljeno 10. 05. 2017.
- ^ „Istorija”. haskiljubimac.wordpess.com. Pristupljeno 12. 5. 2017.
- ^ „Poreklo rase”. veterina.info. Pristupljeno 10. 05. 2017.
- ^ „Ukrštanje rasa”. haskiljubimac.wordpress.com. Pristupljeno 12. 5. 2017.
- ^ „Novija istorija”. zivotinje.rs. Pristupljeno 10. 5. 2017.
- ^ „Linjanje”. saznajlako.com. Pristupljeno 10. 05. 2017.
- ^ „Oči”. veterina.info. Pristupljeno 12. 5. 2017.
- ^ „Rep”. malamutklub.com. Pristupljeno 12. 5. 2017.
- ^ „Noge” (PDF). Ninoslav Dragić. Pristupljeno 10. 5. 2017.
- ^ „Fizičke karakteristike”. zivotinjice.com. Pristupljeno 10. 05. 2017.
- ^ „Temperament”. sibirskihaski.wordpress.com. Pristupljeno 10. 05. 2017.
- ^ „Nega Sibirskog Haskija”. b92.net. Pristupljeno 10. 05. 2017.
- ^ „Zdravlje”. njuska.com. Pristupljeno 10. 05. 2017.
- ^ „Ishrana”. psi-srbija.blogspot.com. Pristupljeno 10. 05. 2017.
- ^ „Raznovrsna ishrana”. ljubiteljipasa.com. Pristupljeno 10. 5. 2017.
|first1=zahteva|last1=u Authors list (pomoć) - ^ „Razmnožavanje”. ljubitelji pasa.com. Pristupljeno 10. 5. 2017.
