Kurt fon Šušnig

Kurt fon Šušnig
Lični podaci
Datum rođenja	(1897-12-14)14. decembar 1897.
Mesto rođenja	Riva del Garda, tada Austrougarska, sada Italija,
Datum smrti	18. novembar 1977.(1977-11-18) (79 god.)
Mesto smrti	Muters u Tirolu, Austrija
Nacionalnost	Austrijanac
Religija	katolicizam
Zanimanje	Advokat, profesor
Politička karijera
Politička stranka	Otadžbinski front
Mandati Vršilac dužnosti saveznog kancelara Austrije ? — 26. jul 1934. Prethodnik Engelbert Dolfus Naslednik Ernst Ridiger Štarhemberg (Vršilac dužnosti) 15. kancelar Austrije 29. jul 1934. — 11. mart 1938. Prethodnik Ernst Ridiger Štarhemberg (Vršilac dužnosti) Naslednik Artur Zajs-Inkvart

Kurt fon Šušnig, puno ime: Kurt Alois Jozef Johan Edler fon Šušnig (14. decembra 1897 — 18. novembra 1977), bio je austrijski političar i državni kancelar u periodu 1934—1938. Na to mesto je došao posle atentata na Engelberta Dolfusa, njegovog prethodnika u julu 1934. i bio je na tom mesto do anšlusa Austrije 1938. godine. On je najmlađi čovek koji je bio na mestu kancelara u istoriji Austrije. Suprotstavio se Hitlerovoj ideji da se Austrija priključi Trećem rajhu. Kada nije uspeo da sačuva nezavisnost Austrije, dao je ostavku na mesto kancelara. Posle invazije uhapšen je od strane Nemaca i Drugi svetski rat je proveo po samnicama i različitim koncentracionim logorima. Oslobođen je 1945. godine i ostatak života je proveo kao profesor u SAD.

Biografija

Rana mladost

Šušnig je rođen u Riva Del Gardi koja se tada nalazila u Austrougarskoj, a danas u Italiji. Bio je sin austrijskog generala Artura fon Šušniga. Pohađao je jezuitski koledž u Feldkirhu. Tokom Prvog svetskog rata Italijani su ga zarobili i držali kao zarobljenika do septembra 1919. Posle diplomiranja na univerzitetu u Inzbruku radio je kao advokat u tom gradu.

Politička karijera

Šušnig se učlanio u desničarsku Hrišćansku socijalnu partiju i postao je član parlamenta (1927). Godine 1932. Dolfus ga je imenovao za ministra pravde, a kasnije i za ministra obrazovanja. Kada je Dolfus ubijen imenovan je za kancelara i nastavljao je da vlada po Dolfusovoj diktaturi. Šušing je naredio da se optuženi za Dolfusovo ubistvo obese (njih trinaestoro). Njegova politika nije bila mnogo drugačija od politike svog prethodnika. Morao je da se bavi privredom skoro bankrotirane države, da održava red i zakon u državi koja je bila zabranjena Versajskim ugovorom. U isto vreme morao je da se bori sa paravojnim snagama u Austriji koje svoje odanost nisu davale državi, već različitim rivalskim političkim strankama. Takođe je morao da misli i na rastuću snagu nacional-socijalizma unutar države koje su podržale Hitlerovu ideju da se Austrija pripoji Nemačkoj.

Njegov glavni politički problem bio je kako da sačuva nezavisnost Austrije, a da ne krši odredbe Versajskog ugovora. Njegova politika stabilizacije nemačke pretnje tako što se udruživao sa Italijom i Mađarskom je bila osuđena na propast nakon što se Hitlerova vojna moć povećala i postala dominantna u Evropi. Usvojio je politiku popuštanja prema Hitleru. U julu 1936. godine potpisao je nemačko-austrijski sporazum o puštanju svih zarobljenih nacista na teritoriji Austrije i uključenju nacional-socijalističke stranke u njegov kabinet.

Anšlus

Fon Šušnig 1936.

Dana 12. februara 1938. Šušnig se sastao sa Hitlerom u Berhtesgadenu u pokušaju da ublaži loše veze između dve države. Hitler je, na Šušnigovo iznenađenje, predstavio niz zahteva koji su izgledali kao ultimatum, u kojima se izdaje naredba da se vlast preda nacional-socijalistima Austrije. Uslovi ugovora koji je dat Šušnigu je zahtevao od njega neodloženo odobravanje postavljanja Artur Zajs-Inkvarta kao ministra bezbednosti i Dr. Hansa Fišboka kao ministra finansija da bi se pripremilo za ekonomsko ujedinjenje Nemačke i Austrije. Sto oficira je trebalo da bude razmenjeno između austrijske i nemačke vojske. Svi zarobljeni Nacisti trebalo je da dobiju pomilovanje. U zamenu Hitler će ponovo javno da potvrdi ugovor od 11. jula 1936. i austrijski nacionalni suverenitet. Prema Šušnigovim memoarima bio je prisiljen da sporazum potpiše pre nego što napusti Berhtesgaden. Ključna klauzula u ultimatumu je bila da se na mesto ministra bezbednosti postavi Zajs-Inkvart sa potpunom i neograničenom kontrolom policije u Austriji. Predsednik Austrije u to doba, Dr. Vilhelm Miklas, nije hteo da odobri sporazum, ali je na kraju to učinio. Pošto je odobrio sporazum Šušnig, Miklas i ostali važniji članovi skupštine su razmišljali o nekoliko opcija:

1. Da kancelar da ostavku i da predsednik izabere novog kancelara koji će izabrati skupštinu koja neće biti u obavezi da ispunjava zahteve iz ugovora potpisanog u Berhtesgadenu.
2. Da se izabere novi kancelar koji će ispunjavati obaveze iz berhtesgadenskog ugovora.
3. Da ispune obaveze iz ugovora i da kancelar ostane isti.

Odlučili su se za treću opciju.

Dana 14. februara 1938. Šušnig je reorganizovao skupštinu i u nju uključio predstavnike svih bivših i sadašnjih političkih partija. Hitler je odmah potom imenovao novog gaulajtera za Austriju.

Dana 20. februara 1938. Hitler je održao govor ispred Rajhstaga koji se prenosio uživo i u Austriji. Ključni izraz u govoru je bio: „... Nemački rajh više nije spreman da toleriše suzbijanje deset miliona Nemaca izvan granica Nemačke.“ U Austriji je govor bio dočekan sa zabrinutošću i demonstracijama, nacističke i antinacističke strane, podjednako. Da bi rešio političku nesigurnost u zemlji i uverio Hitlera i ostatak sveta da narod Austrije želi da ostane u nezavisnoj Austriji, Šušnig, sa punom podrškom predsednika i ostalih političkih lidera, je odlučio da održi referendum 13. marta 1938. Ali slogan referenduma na koji e odgovaralo sa „Da“ ili „Ne“ je ispao kontroverzan. Glasio je:

„Da li ste za nemačko oslobođenu, nezavisnu i društvenu, hrišćansku i jedinstvenu Austriju, za mir i rad, za jednakost svih onih koji afirmišu sebe za narod i Otadžbinu?“

Ali postojao je još jedan problem koji je izazvao bes kod nacional-socijalista. Iako su predstavnici Šušnigove stranke (Otadžbinski front) mogli glasati bez obzira na godine, svi ostali Austrijanci ispod 24 godine nisu mogli da glasaju po klauzi iz austrijskog ustava. To bi iz glasanja isključilo većinu pristalica nacional-socijalističke stranke, jer su oni najveću podršku imali među mladima.

Nemačka reakcija na tu najavu je bila brza. Prvo je Hitler insistirao da referendum bude otkazan. Kada je Šušnig nevoljno prihvatio da ga ukine, Hitler je zahtevao da Zajs-Inkvart bude postavljen za novog kancelara. Ovaj zahtev predsednik Miklas nije hteo da ispuni, ali je posle pretnje vojnom intervencijom, ovaj zahtev takođe prihvaćen. 11. marta Šušnig je dao ostavku i na njegovo mesto je došao Zajs-Inkvart, ali i pored toga nemačke trupe su ušle u Austriju i dočekane su svugde od strane oduševljene i ushićene mase naroda. 12. marta 1938. Šušnig je postavljen u kućni pritvor.

Zatvor i koncentracioni logori

Nakon početnog kućnog pritvora, usledilo je zatvaranje u samnicu u sedištu Gestapa. Ostatak rata je proveo u dva različita koncentraciona logora: Dahau i Zahsenhauzenu. Krajem aprila 1945. godine, Šušnig je zajedno sa ostalim istaknutim ličnostima koji su bili zarobljeni s njim u logoru prevezen u Tirol gde su čuvari napustili zatvorenike. Oslobođen je od strane američke vojske 5. maja 1945. godine.

Bio je jedan od svedoka protiv nacista u procesu u Nirnbergu.

Život posle rata

Posle Drugog svetskog rata emigrirao je u SAD gde je radio kao profesor političkih nauka na univerzitetu u Seint Luisu od 1948. do 1967, kada se vratio u Austriju. Umro je u Mutersu blizu Inzbruka u Austriji.

Šušnigova dela

• Moja Austrija (1937)
• Austrijsko opelo (1946)
• Internacionalno pravo (1959)
• Brutalno preuzimanje (1969)
• Im Kampf gegen Hitler. Die Überwindung der Anschlussidee (1969)