Ličnost

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Deo serije o
Psihologiji
Osnovni tipovi
Primenjena psihologija
Psihološki procesi
Psihologija po državama

Ličnost je jedan od temeljnih pojmova psihologije koji se odnosi na neponovljiv, relativno čvrsto integrisan, stabilan i kompleksan psihički sklop osobina, koji određuje karakteristično i dosledno ponašanje individue.[1] U te osobine spadaju intelektualne sposobnosti, vrednosti, motivi, emocije, ciljevi i namere, način ponašanja. Ličnost je dinamička struktura koju čini sistem međusobno povezanih crta (sposobnosti, temperamenta, karaktera), motiva, vrednosti, stavova itd. Najopštije, to je stabilna organizacija individualnih karakteristika čoveka na osnovu koje se svaki individua razlikuje od svih ostalih. Prema Olportu, ličnost je dinamička organizacija onih psiho-fizičkih sistema unutar individue koji određuju njeno karakteristično ponašanje i njen karakterističan način mišljenja.[2]

Zigmund Frojd je dao jednu od prvih definicija ličnosti. Prema psihoanalizi, ličnost je složen strukturalni i dinamički sistem koji obuhvata veći broj podsistema ili instanci. Zato se psihoanaliza orijentiše na specifično dubinsko razmatranje nesvesnih slojeva ličnosti, kao i na izučavanje dinamike razvoja, uključujući, pored normalnih, i patološke posledice disharmoničnog razvoja. Jung tome dodaje još i elemente kolektivne podsvesti koji ulaze u strukturu ličnosti.[3]

Merenje[uredi | uredi izvor]

Ličnost se može kvantifikovati različitim testovima. Zbog činjenice da je ličnost složena ideja, dimenzije ličnosti i skale testova ličnosti variraju i često su loše definisane. Dva glavna sredstva za merenje ličnosti su objektivni testovi i projektne mere. Primeri takvih testova su: inventar velikih pet (BFI), Minesota višefazni inventar ličnosti (MMPI-2), Roršahov test, neurotički upitnik ličnosti KON-2006,[4] ili Ajzenkov upitnik ličnosti (EPQ-R). Svi ovi testovi su korisni, jer imaju pouzdanost i validnost, dva faktora koji čine test tačnim. „Na svaku stavku u određenoj meri treba da utiče konstrukcija osnovne osobine, što dovodi do obrasca pozitivnih interkorelacija sve dok su sve stavke orijentisane (sročene) u istom pravcu.”[5] Nedavno razvijeni, i još uvek nedovoljno poznati, merni alat koji psiholozi koriste je 16 PF. On meri ličnost na osnovu Katelove teorije ličnosti sa 16 faktora. Psiholozi takođe koriste taj alat kao kliničko sredstvo za uspostavljanje dijagnoze psihijatrijskih poremećaja, što pomaže u prognoziranju i planiranju terapije.[6] Inventar velikih pet je najčešće korišćeni merni alat, jer sadrži kriterijum koji se proširuje kroz različite faktore u ličnosti, pružajući psiholozima da najtačnije informacije koje se mogu prikupiti.

Model pet faktora[uredi | uredi izvor]

Ličnost je često razlaže u statistički identifikovane faktore koji se nazivaju velikih pet, koji su otvorenost za iskustvo, savesnost, ekstraverzija, prihvatljivost i neuroticizam (ili emocionalna stabilnost). Ove komponente su generalno stabilne tokom vremena. Smatra se da se oko polovine varijabilnosti može pripisati genetici osobe, a ne učincima okoline.[7][8]

Periodizacija razvoja ličnosti[uredi | uredi izvor]

Mnogo autora je pokušavalo da odredi razvojne faze kroz koje svi ljudi prolaze i uzrast u kojima se svaka faza javlja. Faze razvoja su se razlikovale od teorije do teorije. Noviji pristup, teorija celokupnog životnog ciklusa, ukazuje da svako doba života ima određene izazove i prednosti. Jedan od začetnika ove teorije, Erik Erikson, je opisao 8 faza razvoja ličnosti, a ne pojedinačnih sposobnosti. U svakoj od tih faza treba razrešiti specifične razvojne zadatke, a uspeh u tome vodi do pojave određenih vrlina.[9]

Eriksonova teorija razvoja ličnosti
Faza Godine Osnovna dilema Vrlina
Poverenje-nepoverenje 0-2 Da li mogu da verujem svetu? Nada
Autonomija-stid 0-4 Da li je dobro biti ja? Volja
Inicijativa-krivica 4-5 Da li je dobro za mene da se krećem i delam? Svrha
Marljivost-inferiornost 5-12 Da li mogu da se snađem u svetu ljudi i stvari? Kompetentnost
Formiranje identiteta 13-19 Ko sam ja? Ko mogu da budem? Vernost sebi
Postizanje intimnosti 20-39 Da li mogu da volim? Ljubav
Stvaralaštvo-zastoj 40-65 Da li mogu svoj život da učinim vrednim? Briga
Integritet-očaj 65- Da li je bilo dobro biti ja? Mudrost

Istorijski razvoj pojma[uredi | uredi izvor]

Savremeni osećaj individualne ličnosti rezultat je promena u kulturi nastalih u renesansi, suštinski element modernosti. Nasuprot tome, osećaj sebe srednjovekovnog Evropljana bio je povezan sa mrežom društvenih uloga: „domaćinstvo, mreža srodstva, ceh, korporacija – to su bili gradivni blokovi ličnosti“. Stiven Grinblat primećuje, pripovedajući o oporavku (1417) i karijeri Lukrecijeve pesme De rerum natura: „u srži pesme leže ključni principi modernog shvatanja sveta.“[10] „Zavisan od porodice, pojedinac sam po sebi nije bio ništa“, primećuje Žak Želis.[11] „Karakteristično obeležje savremenog čoveka ima dva dela: jedan unutrašnji, drugi spoljašnji; jedan se bavi njegovim okruženjem, drugi njegovim stavovima, vrednostima i osećanjima.“[12] Umesto da bude povezan sa mrežom društvenih uloga, savremeni čovek je u velikoj meri pod uticajem faktora sredine kao što su: „urbanizacija, obrazovanje, masovna komunikacija, industrijalizacija i politizacija.“[12] Godine 2006, na primer, naučnici su izvestili o odnosu između ličnosti i političkih pogleda na sledeći način: „Deca predškolskog uzrasta koja su 20 godina kasnije bila relativno liberalna okarakterisana su da: razvijaju bliske odnose, samopouzdana su, energična, donekle dominirajuća, relativno nedovoljno kontrolisana i otporna. Deca predškolskog uzrasta koja su kasnije bila relativno konzervativna u uzrastu od 23 godine opisana su kao: osećaju se lako žrtvom, lako su uvređena, neodlučna, uplašena, kruta, inhibirana i relativno preterano kontrolisana i ranjiva."[13]

Temperament i filozofija[uredi | uredi izvor]

Vilijam Džejms (1842–1910)

Vilijam Džejms (1842–1910) je tvrdio da temperament objašnjava veliki deo kontroverzi u istoriji filozofije tvrdeći da je to veoma uticajna premisa u argumentima filozofa. Uprkos tome što je tražio samo bezlične razloge za svoje zaključke, tvrdio je Džejms, temperament filozofa je uticao na njihovu filozofiju. Ovako zamišljen temperament je jednak pristrasnosti. Takva pristrasnost, objasnio je Džejms, bila je posledica poverenja filozofa u sopstveni temperament. Džejms je smatrao da značaj njegovog zapažanja leži na premisi da je u filozofiji objektivna mera uspeha da li je filozofija svojstvena njenom filozofu ili ne, i da li je filozof nezadovoljan bilo kojim drugim načinom gledanja na stvari ili ne.[14]

Empiristi i racionalisti[uredi | uredi izvor]

Prema Džejmsu, temperament racionalističkih filozofa se suštinski razlikovao od temperamenta filozofa empirista njegovog vremena. Težnja racionalističkih filozofa ka prefinjenosti i površnosti nikada nije zadovoljila empiristički temperament uma. Racionalizam vodi ka stvaranju zatvorenih sistema, a um koji voli činjenice, za koga je savršenstvo daleko, takav optimizam smatra plitkim.[15] Racionalizam se smatra da je pretenzija, a temperament najskloniji apstrakciji.[16]

Empiristi se, s druge strane, više drže spoljašnjih čula nego logike. Objašnjenje ličnog identiteta britanskog empiričara Džona Loka (1632–1704) pruža primer onoga na šta je Džejms govorio. Lok objašnjava identitet ličnosti, odnosno personalnost, na osnovu precizne definicije identiteta, po kojoj se značenje identiteta razlikuje prema onome na šta se primenjuje. Identitet osobe se prilično razlikuje od identiteta muškarca, žene ili supstance, prema Loku. Lok zaključuje da je svest ličnost jer „uvek prati mišljenje, to je ono što svakog čini da bude ono što on naziva sobom“[17] i ostaje konstantno na različitim mestima u različito vreme.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Corr, Philip J.; Matthews, Gerald (2009). The Cambridge handbook of personality psychology (1. publ. izd.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-86218-9. 
  2. ^ Sadock, Benjamin; Sadock, Virginia; Ruiz, Pedro (2017). Kaplan and Sadock's Comprehensive Textbook of Psychiatry. Wolters Kluwer. ISBN 978-1-4511-0047-1. 
  3. ^ Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
  4. ^ Aleksandrowicz JW, Klasa K, Sobański JA, Stolarska D (2009). „KON-2006 Neurotic Personality Questionnaire” (PDF). Archives of Psychiatry and Psychotherapy. 1: 21—22. Arhivirano iz originala (PDF) 23. 09. 2020. g. Pristupljeno 15. 07. 2019. 
  5. ^ Hogan, Joyce; Ones, Deniz S. (1997), „Conscientiousness and Integrity at Work”, Handbook of Personality Psychology, Elsevier, str. 849—870, ISBN 978-0-12-134645-4, doi:10.1016/b978-012134645-4/50033-0 
  6. ^ Denis, McKim (2017-11-30). Boundless dominion : providence, politics, and the early Canadian presbyterian worldview. Montreal. ISBN 978-0-7735-5240-1. OCLC 1015239877. 
  7. ^ Lucas & Baird 2004, pp. 473-485.
  8. ^ Briley, D.A.; Tucker-Drob, E.M. (2014). „Genetic and environmental continuity in personality development: A meta-analysis”. Psychological Bulletin. 140 (5): 1303—1331. PMC 4152379 Slobodan pristup. PMID 24956122. doi:10.1037/a0037091. 
  9. ^ Pavlović, Z., Tošković, O., Dimitrijević, A., Jolić Marjanović, Z. (2020). Psihologija - udžbenik za 2. razred gimnazije i 2. i 3. razred područja rada ekonomija, pravo i administracija. Beograd: Eduka.
  10. ^ Greenblatt, Stephen (2011). The swerve : how the world became modern. W.W. Norton. ISBN 978-0-393-08338-5. OCLC 755097082. 
  11. ^ Gélis (1989). „The Child: from anonymity to individuality”. Ur.: Ariès, Philippe; Duby, Georges. A History of Private Life III: Passions of the Renaissance. str. 309. 
  12. ^ a b Inkeles, Alex; Smith, David H. (1974). Becoming Modern. ISBN 978-0-674-49934-8. doi:10.4159/harvard.9780674499348. 
  13. ^ Block, Jack; Block, Jeanne H. (oktobar 2006). „Nursery school personality and political orientation two decades later” (PDF). Journal of Research in Personality. 40 (5): 734—749. doi:10.1016/j.jrp.2005.09.005. Pristupljeno 22. 2. 2022. 
  14. ^ James, William (1970). Pragmatism and Other Essays. New York: Washington Square Press. 
  15. ^ James, William (1970). Pragmatism and other essays. New York: Washington Square Press. str. 16. 
  16. ^ James, William (1970). Pragmatism and other essays. New York: Washington Square Press. str. 32. 
  17. ^ Locke, John (1974). An Essay Concerning Human Understanding. Toronto: Random House. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Bornstein, Robert F. (2006). „A Freudian construct lost and reclaimed: The psychodynamics of personality pathology”. Psychoanalytic Psychology. 23 (2): 339—353. doi:10.1037/0736-9735.23.2.339. 
  • Kwon, Paul (avgust 1999). „Attributional Style and Psychodynamic Defense Mechanisms: Toward an Integrative Model of Depression”. Journal of Personality. 67 (4): 645—658. PMID 10444853. doi:10.1111/1467-6494.00068. 
  • Prunas, Antonio; Di Pierro, Rossella; Huemer, Julia; Tagini, Angela (januar 2019). „Defense mechanisms, remembered parental caregiving, and adult attachment style”. Psychoanalytic Psychology. 36 (1): 64—72. S2CID 148867764. doi:10.1037/pap0000158. 
  • Santrock, J.W. (2008).The Self, Identity, and Personality. In Mike Ryan(Ed.). A Topical Approach To Life-Span Development. (pg 411-412). New York:McGraw-Hill.
  • Abramson, L.; M.E.P. Seligman; J. Teasdale (1978). „Learned helplessness in humans: Critique and reformulation”. Journal of Abnormal Psychology. 87 (1): 49—74. PMID 649856. doi:10.1037/0021-843X.87.1.49. 
  • Allport, G. W. (1937). Personality: A psychological interpretation. New York: Holt, Rinehart & Winston.
  • Baron, J. (1982). "Intelligence and Personality." In R. Sternberg (Ed.). Handbook of Intelligence. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Bradberry, T. (2007). The Personality Code. New York: Putnam.
  • Engler, Barbara (2006). Personality Theories. Houghton Mifflin.
  • Foschi R. (2003). L’indagine sulla personalità alle origini della psicologia scientifica francese (1870–1885). Physis, Rivista internazionale di storia della scienza, vol. 40 (1-2), 63-105, ISSN: 0031-9414
  • Handbook of Personality, Third Edition: Theory and Research" by Oliver P. John PhD, Richard W. Robins PhD, and Lawrence A. Pervin PhD, The Guilford Press, New York, 2008
  • Hjelle, L. and D. Ziegler (1992). Personality: Basic Assumptions, Research and Applications. New York: McGraw Hill
  • Lombardo, Giovanni Pietro; Foschi, Renato (2002). „The European Origins of "Personality Psychology"”. European Psychologist. 7 (2): 134—145. doi:10.1027//1016-9040.7.2.134. 
  • Lombardo, Giovanni Pietro; Foschi, Renato (2003). „The concept of personality in 19th-century French and 20th-century American psychology”. History of Psychology. 6 (2): 123—142. PMID 12817602. doi:10.1037/1093-4510.6.2.123. 
  • Ryckman, R. (2004). Theories of Personality. Belmont, California: Thomson/Wadsworth.
  • Tapu, C.S. (2001). Hypostatic Personality: Psychopathology of Doing and Being Made. Ploiesti: Premier.
  • Mischel, W. (1999). Introduction to Personality. Sixth edition. Fort Worth, Texas: Harcourt Brace.
  • Bradberry, T. (2007). The Personality Code. New York: Putnam.
  • Buss, D.M., & Greiling, H.(1999). "Adaptive Individual Differences". Journal of Personality, 67, 209-243.
  • Lombardo G.P., Foschi R. (2003), "The Concept of Personality between 19th Century France and 20th Century American Psychology", History of Psychology, 6, 133-142.
  • Lombardo G.P.; Foschi R. (2002). „The European origins of "personality psychology”. European psychologist. 7 (2): 134—145. doi:10.1027//1016-9040.7.2.134. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

  • Mediji vezani za članak Ličnost na Vikimedijinoj ostavi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Личност&oldid=27552012”