Ličnost

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Ličnost je jedan od temeljnih pojmova psihologije koji se odnosi na neponovljiv, relativno čvrsto integrisan, stabilan i kompleksan psihički sklop osobina, koji određuje karakteristično i dosledno ponašanje individue.[1] U te osobine spadaju intelektualne sposobnosti, vrednosti, motivi, emocije, ciljevi i namere, način ponašanja. Ličnost je dinamička struktura koju čini sistem međusobno povezanih crta (sposobnosti, temperamenta, karaktera), motiva, vrednosti, stavova itd. Najopštije, to je stabilna organizacija individualnih karakteristika čoveka na osnovu koje se svaki individua razlikuje od svih ostalih. Prema Olportu, ličnost je dinamička organizacija onih psiho-fizičkih sistema unutar individue koji određuju njeno karakteristično ponašanje i njen karakterističan način mišljenja.[2]

Sigmund Frojd je dao jednu od prvih definicija ličnosti. Prema psihoanalizi, ličnost je složen strukturalni i dinamički sistem koji obuhvata veći broj podsistema ili instanci. Zato se psihoanaliza orijentiše na specifično dubinsko razmatranje nesvesnih slojeva ličnosti, kao i na izučavanje dinamike razvoja, uključujući, pored normalnih, i patološke posledice disharmoničnog razvoja. Jung tome dodaje još i elemente kolektivne podsvesti koji ulaze u strukturu ličnosti.[3]

Merenje[uredi | uredi izvor]

Ličnost se može kvantifikovati različitim testovima. Zbog činjenice da je ličnost složena ideja, dimenzije ličnosti i skale testova ličnosti variraju i često su loše definisane. Dva glavna sredstva za merenje ličnosti su objektivni testovi i projektne mere. Primeri takvih testova su: inventar velikih pet (BFI), Minesota višefazni inventar ličnosti (MMPI-2), Roršahov test, neurotički upitnik ličnosti KON-2006,[4] ili Ajzenkov upitnik ličnosti (EPQ-R). Svi ovi testovi su korisni, jer imaju pouzdanost i validnost, dva faktora koji čine test tačnim. „Na svaku stavku u određenoj meri treba da utiče konstrukcija osnovne osobine, što dovodi do obrasca pozitivnih interkorelacija sve dok su sve stavke orijentisane (sročene) u istom pravcu.”[5] Nedavno razvijeni, i još uvek nedovoljno poznati, merni alat koji psiholozi koriste je 16 PF. On meri ličnost na osnovu Katelove teorije ličnosti sa 16 faktora. Psiholozi takođe koriste taj alat kao kliničko sredstvo za uspostavljanje dijagnoze psihijatrijskih poremećaja, što pomaže u prognoziranju i planiranju terapije.[6] Inventar velikih pet je najčešće korišćeni merni alat, jer sadrži kriterijum koji se proširuje kroz različite faktore u ličnosti, pružajući psiholozima da najtačnije informacije koje se mogu prikupiti.

Model pet faktora[uredi | uredi izvor]

Ličnost je često razlaže u statistički identifikovane faktore koji se nazivaju velikih pet, koji su otvorenost za iskustvo, savesnost, ekstraverzija, prihvatljivost i neuroticizam (ili emocionalna stabilnost). Ove komponente su generalno stabilne tokom vremena. Smatra se da se oko polovine varijabilnosti može pripisati genetici osobe, a ne učincima okoline.[7][8]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Corr, Philip J.; Matthews, Gerald (2009). The Cambridge handbook of personality psychology (1. publ. izd.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-86218-9. 
  2. ^ Sadock, Benjamin; Sadock, Virginia; Ruiz, Pedro (2017). Kaplan and Sadock's Comprehensive Textbook of Psychiatry. Wolters Kluwer. ISBN 978-1-4511-0047-1. 
  3. ^ Napomena: Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz knjige Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
  4. ^ Aleksandrowicz JW, Klasa K, Sobański JA, Stolarska D (2009). „KON-2006 Neurotic Personality Questionnaire” (PDF). Archives of Psychiatry and Psychotherapy. 1: 21—22. 
  5. ^ Hogan, Joyce; Ones, Deniz S. (1997), „Conscientiousness and Integrity at Work”, Handbook of Personality Psychology, Elsevier, str. 849—870, ISBN 978-0-12-134645-4, doi:10.1016/b978-012134645-4/50033-0 
  6. ^ Denis, McKim (2017-11-30). Boundless dominion : providence, politics, and the early Canadian presbyterian worldview. Montreal. ISBN 978-0-7735-5240-1. OCLC 1015239877. 
  7. ^ Lucas & Baird 2004, pp. 473-485.
  8. ^ Briley, D.A.; Tucker-Drob, E.M. (2014). „Genetic and environmental continuity in personality development: A meta-analysis”. Psychological Bulletin. 140 (5): 1303—1331. PMC 4152379Slobodan pristup. PMID 24956122. doi:10.1037/a0037091. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Santrock, J.W. (2008).The Self, Identity, and Personality. In Mike Ryan(Ed.). A Topical Approach To Life-Span Development. (pg 411-412). New York:McGraw-Hill.
  • Abramson, L.; M.E.P. Seligman; J. Teasdale (1978). „Learned helplessness in humans: Critique and reformulation”. Journal of Abnormal Psychology. 87 (1): 49—74. PMID 649856. doi:10.1037/0021-843X.87.1.49. 
  • Allport, G. W. (1937). Personality: A psychological interpretation. New York: Holt, Rinehart & Winston.
  • Baron, J. (1982). "Intelligence and Personality." In R. Sternberg (Ed.). Handbook of Intelligence. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Bradberry, T. (2007). The Personality Code. New York: Putnam.
  • Engler, Barbara (2006). Personality Theories. Houghton Mifflin.
  • Foschi R. (2003). L’indagine sulla personalità alle origini della psicologia scientifica francese (1870–1885). Physis, Rivista internazionale di storia della scienza, vol. 40 (1-2), 63-105, ISSN: 0031-9414
  • Handbook of Personality, Third Edition: Theory and Research" by Oliver P. John PhD, Richard W. Robins PhD, and Lawrence A. Pervin PhD, The Guilford Press, New York, 2008
  • Hjelle, L. and D. Ziegler (1992). Personality: Basic Assumptions, Research and Applications. New York: McGraw Hill
  • Lombardo, Giovanni Pietro; Foschi, Renato (2002). „The European Origins of "Personality Psychology"”. European Psychologist. 7 (2): 134—145. doi:10.1027//1016-9040.7.2.134. 
  • Lombardo, Giovanni Pietro; Foschi, Renato (2003). „The concept of personality in 19th-century French and 20th-century American psychology”. History of Psychology. 6 (2): 123—142. PMID 12817602. doi:10.1037/1093-4510.6.2.123. 
  • Ryckman, R. (2004). Theories of Personality. Belmont, California: Thomson/Wadsworth.
  • Tapu, C.S. (2001). Hypostatic Personality: Psychopathology of Doing and Being Made. Ploiesti: Premier.
  • Mischel, W. (1999). Introduction to Personality. Sixth edition. Fort Worth, Texas: Harcourt Brace.
  • Bradberry, T. (2007). The Personality Code. New York: Putnam.
  • Buss, D.M., & Greiling, H.(1999). "Adaptive Individual Differences". Journal of Personality, 67, 209-243.
  • Lombardo G.P., Foschi R. (2003), "The Concept of Personality between 19th Century France and 20th Century American Psychology", History of Psychology, 6, 133-142.
  • Lombardo G.P.; Foschi R. (2002). „The European origins of "personality psychology”. European psychologist. 7 (2): 134—145. doi:10.1027//1016-9040.7.2.134.