Lutein
Identifikacija | |
---|---|
3D model (Jmol)
|
|
ChEBI | |
ChemSpider | |
ECHA InfoCard | 100.004.401 |
E-brojevi | E161b (boje) |
UNII | |
| |
| |
Svojstva | |
C40H56O2 | |
Molarna masa | 568,871 |
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25°C [77°F], 100 kPa). | |
Reference infokutije | |
Lutein (lat. luteus - „žuto") je jedan od 600 poznatih prirodnih karotenoida. To je žuto obojeni liposolubilni pigment iz grupe ksantofilnih karotenoida (karotenoidi koji sadrže kiseonik). Lutein se sintetiše u biljkama i nalazi se u velikim količinama u zelenom lisnatom povrću, kao što su spanać i kelj, kao i u algama i nekim mikroorganizmima.
U zelenim biljkama ima ulogu da apsorbuje vidljivu svetlost i da štiti od delovanja kiseonika i svetlosti.
Lutein ima ulogu u ishrani ljudi i životinja kao antioksidans. Pronađen je, najpre, u žumancetu jajeta i životinjskim mastima. Pored boje žumanceta, lutein izaziva žutu boju u pilećoj koži i mastima, i koristi se u hrani pilića u tu svrhu. Ljudsko mrežnjača akumulira lutein i zeaksantin. Tu imaju ulogu da zaštite od zračenja mrežnjače i efekta plave svetlosti.
Lutein je lipofilni molekul i generalno je nerastvorljiv u vodi. Prisustvo dugog lanca konjugovanih dvostrukih veza obezbeđuje sposobnost selektivnog upijanja svetlosti. Polienski lanac je osetljiv na oksidativne degradacije svetlosti ili toplote i hemijski nestabilan u kiselinama.
Lutein apsorbuje plavu svetlost i stoga se pojavljuje žuta boja pri niskim koncentracijama i narandžasto-crvena pri visokim koncentracijama. Lutein se tradicionalno koristi u hrani pilića da obezbedi žutu boju brojlerskih pilića. Lutein, takođe, rezultuje i tamnijom žutom bojom žumanceta. Ne koristi se za bojenje u drugim namirnicama zbog njegove ograničene stabilnosti, posebno u prisustvu drugih boja.
Različite naučne studije su pokazale da postoji direktna veza između unošenja luteina i pigmentacije u oku. Takođe postoji dokaz da povećanje unosa luteina i zaeksantina smanjuje rizik od razvoja katarakte.
Lutein je prirodni deo ljudske ishrane kada se konzumira voće i povrće. Za pojedince koji nemaju dovoljan unos luteina, luteinom obogaćene namirnice su na raspolaganju, ili u slučaju starijih ljudi sa slabom apsorpcijom digestivnog sistem. Od 1996. lutein je uvršten u listu dijetetskih suplemenata. Iako ne postoji preporučeni dnevni unos luteina kao za ostale hranljive materije, pozitivni efekti su vidljivi kod unosa od 6-10 mg dnevno.
Kao dodatak hrani, luteina ima E broj E161b (INS broj 161b) i dobija se iz latice nevena. U takvom obliku odobren za upotrebu u EU, Australiji i Novom Zelandu, ali je zabranjen u SAD.
Osobine
[uredi | uredi izvor]Osobina | Vrednost |
---|---|
Broj akceptora vodonika | 2 |
Broj donora vodonika | 2 |
Broj rotacionih veza | 10 |
Particioni koeficijent[3] (ALogP) | 9,5 |
Rastvorljivost[4] (logS, log(mol/L)) | -13,4 |
Polarna površina[5] (PSA, Å2) | 40,5 |
Vidi još
[uredi | uredi izvor]Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o.
- ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t.
- ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Clayden, Jonathan; Greeves, Nick; Warren, Stuart; Wothers, Peter (2001). Organic Chemistry (I izd.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850346-0.
- Smith, Michael B.; March, Jerry (2007). Advanced Organic Chemistry: Reactions, Mechanisms, and Structure (6th izd.). New York: Wiley-Interscience. ISBN 0-471-72091-7.
- Katritzky A.R.; Pozharskii A.F. (2000). Handbook of Heterocyclic Chemistry (Second izd.). Academic Press. ISBN 0080429882.