Misija Bulsaj

Misija Bulsaj je bila prva misija Uprave za specijalne operacije (SOE) u Jugoslaviji od njene okupacije od strane sila Osovine. Predvodio ju je kapetan Bil Hadson sa ciljem da ustanovi šta se dešava u Jugoslaviji i da koordinira sve pokrete otpora.

Pozadina, logistika i prvi kontakti

Brzo sprovedena osovinska operacija Kazna u aprilu je zatekla jugoslovensku vladu i vojsku nespremne. Za nešto više od nedelju dana, vojska je kapitulirala, a kralj Petar II i kraljevska vlada su otišli u London preko Bliskog istoka sa agentima SOE koji su bili poslati u Jugoslaviju. Nejasne vesti o ustanku, otporu i civilnim žrtvama su stigle i do britanske i do jugoslovenske izbegličke vlade, koji su ustanovile da im je potrebna jasnija slika i dogovorile su se da se u Jugoslavije pošalje misija. I britanska i jugoslovenska izbeglička vlada bile su protiv preuranjenog ustanka širokih razmera, koji ne bi predvodili kraljevski oficiri. Pukovnik Vilijam Bejli, šef balkanske sekcije SOE, je dao instrukcije kapetanu Bilu Hadsonu da stupi u kontakt sa svim pokretima otpora, bez obzira na nacionalnu, versku ili političku pripadnost.

Zbog potreba Severnoafričkog fronta, nedostatka potrebnih aviona i udaljenosti od egipatskih aerodroma, odlučeno je da će se ubacivanje misije obaviti podmornicom.

Kapetan Hadson je bio 31-godišnji rudarski inženjer koji je boravio u Srbiji nekoliko godina pre rata. Tečno je govorio srpski jezik i imao je važna iskustva o uslovima u Srbiji. Misija Bulsaj je takođe uključivala tri oficira Jugoslovenskog kraljevskog ratnog vazduhoplovstva: majore Mirka Lalatovića i Zaharija Ostojića i radiotelegrafistu narednika Veljka Dragićevića. Major Lalatović je bio oficir JKRV koji je eskadrilom aviona odleteo sa nikšićkog aerodroma preko Grčke za Kairo. Major Ostojić je bio generalštabni oficir koji je ispratio kneza Pavla u Grčku početkom aprila 1941. i odatle je otputovao za Kairo.

Grupa se ukrcala na podmornicu HMS Trijumf na Malti i stigla do Petrovca na Moru 20. septembra 1941. Kada su se iskrcali, sreli su se sa lokalnim partizanima, koji su ih odveli u selo Radovče, severno od Podgorice. Preko jednog od dva radija su se 26. septembra javili radio-stanici SOE da su naišli na lokalne snage, predvođene Arsom Jovanovićem i Milovanom Đilasom. Hadson je 9. oktobra 1941. dobio naređenje iz Kaira da krene prema planini Suvobor u zapadnoj Srbiji da odnese sigurnu šifru pukovniku Dragoljubu Mihailoviću i njegovim četnicima koji su slali nešifrovane radio-poruke. To je bilo vreme kada su dva različita pristupa otporu partizana i četnika postala očigledna.

Susreti sa vođama pokreta otpora i pokušaji izmirenja

Hadson i Ostojić su u pratnji Jovanovića, Đilasa i Mitra Bakića, preko teritorije koje su držali partizani u Sandžaku i dolini Zapadne Morave stigli u Užice oko 25. oktobra 1941. gde su sreli partizanske vođe, uključujući i Josipa Broza Tita. Ubrzo je Hadson otišao u Mihailovićev štab u selu Brajići pod Suvoborom. Mihailović je bio upoznat sa Hadsonovim povoljnim izveštajima o crnogorskim partizanima i pretio je da će prekinuti odnose u slučaju da Hadson ponovo ode u Užice.

U Brajićima, Hadson je bio posmatrač u pregovorima između Mihailovića i Tita, i shvatio je da se njih dvojica ne mogu lako izmiriti. Ohrabren izveštajima Ostojića i Lalatovića da ima zvaničnu podršku jugoslovenske vlade i obećanom britanskoj pomoći, Mihailović je zahtevao da se partizani potčine njegovoj komandi. Verovao je da će politikom iščekivanja njegov pokret biti dovoljno jak da uništi komuniste, odupre se Nemcima bez straha od odmazdi i sačeka anglo-američko iskrcavanje na Balkan. Sa druge strane, Tito je zahtevao dikretnu borbu protiv okupatora bez odlaganja, a nije prihvatao potčinjavaanje Mihailoviću, već zajedničke akcije ili u najgorem slučaju da četnici neće napadati partizane dok ovi ratuju protiv Nemaca. Pregovori nisu bili uspešni.

Mihailović je 29. oktobra 1941. poslao telegram tražeći pomoć „dok je vreme još dobro”, tako da može da „obrazuje armijski korpus za kratko vreme”, što je izazvalo utisak da predstoji ofanziva protiv Nemaca. Istovremeno, podstican svojim savetnicima, naročitom novopridošlim Ostojićem i Lalatovićem, Mihailović je naredio napad na partizane u Užicu. Nedelju dana kasnije, 9. novembra 1941. Mihailović je sa Malte dobio prve količine britanske pomoći.

U strahu od jačanja sukoba između dve grupe, i zabrinut da će se vojna pomoć koristiti u sukobu protiv partizana, a ne Nemaca, Hadson je 13. novembra 1941. zatražio da se obustavi dalje pružanje pomoći četnicima sve dok Mihailović ne pokuša da ujedini sve antifašističke grupe pod svoju komandu. Dobrovoljno se ponudio da ode u Užice da pomogne i zatražio je od britanske vlade da utiče na partizansko vođstvo da deluje pod Mihailovićevom komandom preko poruke Radio Moskve koja je ubrzo emitovana.

Hadson je 20. novembra 1941. prisustvovao četničko-partizanskim pregovorima u Čačku, izvestivši da su partizani jači i da nemaju poverenje u jugoslovenske oficire koji su bili odgovorni za slom. Takođe je javio da će Mihailović prvo likvidirati partizane britanskim oružjem, pre nego što se ozbiljno okrene Nemcima. Potom je napustio Mihailovićev štab da poseti Tita u Užicu, baš u vreme kada su Nemci počeli napad na grad u operacija operaciji Užice 29. novembra 1941. Pratio je partizane u povlačenju preko Zlatibora sve do Uvca, da bi onda odlučio da se 8. decembra vrati kod Mihailovića na Ravnu goru. Mihailović je u međuvremenu, 1. decembra, izvestio London o Hadsonovom nestanku, a i sam je razmišljao o povlačenju u Crnu Goru. Odbio je da se vidi sa Hadsonom i zabranio je Hadsonu da koristi četničku radio-stanicu, zbog čega je Hadsonu preostalo da se skriva po Srbiji u seljačkoj odeći.

Odsečen od sveta, Hadson je otišao u južnu Srbiju i proveo naredna četiri meseca u Ivanjici, preživši uz pomoć lokalnog stanovništva. Zabrinuta za njegovu sudbinu, SOE je početkom 1942. godine organizovala misiju Hidra, na čelu sa majorom Terensom Atertonom da otkrije šta se desilo sa Hadsonom. Aterton je ubijen dva meseca kasnije, pa je Hadsonu dopalo da istraži ubistvo svog nesuđenog spasioca.

Izmirenje sa Mihailovićem

U isto vreme, u parilu 1942. Mihailović je kontaktirao Hadsona i pita ga da da se pridruži njegovom štabu u Sandžaku. Hadson je prihvatio i oni su italijanskim kamionima otišli za Crnu Goru. London je bio obavešten da je Hadson živ, i unapredio ga je u majora i odlikovao ga Ordenom za istaknutu službu u junu 1942. Sledećih par meseci Hadson je proveo u inspekciji lokalnih četničkih jedinica i obavestio svoje komandante o njihovoj čestoj kolaboraciji sa italijanskim okupatorima.

U avgustu 1942. poručnik Lofts i dva britanska radio-telegradista su pridodata Hadsonu da bi on imao redovniju i sigurniju komunikaciju sa Kairom i Londonom. Ovo je dovelo do toga da Mihailović i Hadson nezavisno jedan od drugog predstavljaju stanje stvari. Mihailović je ignorisao pitanja o snazi i položajima partizana i odbijao da preduzme sabotaže na pruzi Beograd-Niš, istovremeno sakrivajući vlastitu kolaboraciju sa Italijanima, dok je Hadson o svemu obaveštavao svoje pretpostavljene.

Čak i nakon direktnog apela generala Harolda Aleksandera (glavnog komandata komande Bliskog istoka) da vrši sabotaže na osovinskim komunikacija, Mihailović je odbijao da deluje. Konačno, nakon godinu dana provedenih u Jugoslaviji, Hadson je 15. novembra 1942. sumirao stanje:

• Mihailović zavisi od lokalnog komandanta Pavla Đurišića, koga je u tajnosti unapredio i finansijski pomagao i podržao njegovu politiku kolaboracije sa Italijanima. Sabotaže usmerene protiv Italijana bi dovele do odmazdi i prekidanja njihove podrške i isporuke hrane. Mihailović je insistirao da će do sloma Italijana doći brzo.
• Četnici u Srbiji mogu da organizuju sabotaže na prugama na mestima gde Nemci ne bi mogli da vrše odmazde nad srpskim selima, ali nikakvi ozbiljni pokušaji nisu izvršeni da se ispita ova mogućnost. Slabi rezultati saboraža su delom zbog nedostatka Mihailovićeve volje i energije. Mihailoviću bi trebalo staviti do znanja da dalja podrška Mihailoviću na BiBiSi-ju zavisi od njegove spremnosti za vrši sabotaže.
• Jednom uveren da je konačna pobeda sigurna, Mihailović će se pridružiti u borbama protiv sila Osovine, a do tada će moći da se u tajnosti sporazumeva sa Italijanima ili Nemcima. Hadson nije siguran da Mihailović ima sporazum sa silama Osovine oko njegove neaktivnosti u Srbiji ili njihovih borbi protiv komunista u severozapadnoj Bosni.

Proširenje misije

Pored jačanja kanala za komunikaciju, pred kraj 1942. SOE je poslala šefa balkanske sekcije SOE, pukovnika Vilijama Bejlija da koordinira sve aktivnosti SOE u ovom oblasti (uključujući i u Albaniji, Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj) i da izvesti o vojnoj snazi četnika. Bejli je takođe imao zadatak sa ubedi Mihailovića da aktivnije sprovodi sabotaže, ispita njegove političke namere i da predloži kako može da se sprovede britanska politika stvaranja ujedinjenih pokreta otpora.

Kao i Hadson, Bejli je bio rudarski inženjer sa predratnim iskustvom u Jugoslaviji. Početkom 1942. bio je na zadatku u SAD i Kanadi, zajedno sa kapetanom Bilom Stjuartom (koji će kasnije postati šef misije Tipikal i poginuti u nemačkom bobmardovanju Titovog štaba maja 1943. tokom bitke na Sutjesci,) pokušavajući da ujedini sve jugoslovenske iseljenike za moguće angažovanje na Balkanu.

Bejli je skočivši padobranom iz aviona stigao u Mihailovićev štab u selo Gornje Lipovo kod Kolašina 25. decembra 1942. Jedan od njegovih zadataka bio je da se poprave odnosi sa Mihailovićem, obaveštavajući ga o događajima van Jugoslavije (npr. u severnoj Africi) i kako su ti događaji bili odgovorni za dotadašnju slabu dostavu pomoći. Takođe je trebalo da ubedi Mihailovića da se uklopi u širu savezničku strategiju, tako što bi postao regionalni centar za komunikaciju u slučaju da Saveznici budu primorani da se povuku sa Bliskog istoka. U svojim prvim izveštajima, Bejli se složio sa Hadsonovim mišljenjem o nemogućnosti pomirenja Mihailovića i partizana i njegovoj saradnji sa anti-partizanskim odredima y NDH, koji nisu bili pod njegovom direktnom komandom. Takođe je obavestio da je „oko 4.000 deklarisanih komunista na čelu sa Tiom proglasilo nezavisnu republiku u Bihaću”, uz podršku „još oko 10.000 vojnika koji bi kasnije možda mogli da pređu na Mihailovićevu stranu”. Zbog nepomirljivosti dve grupe, Bejli je predloži da partizani deluje zapadno od Drine, čime bi većinski srpske teritorije istočno od Drine potpale pod Mihailovićevu komandu. Na taj način dve vojske bi imale malo oko čega bi se međusobno borile, pa bi se usredsredile na borbu protiv sila Osovine. Upozorio je da bi Mihailović prihvatio gubitak britanske pomoći sve u cilju da likvidira partizane sa srpskih teritorija. Forin ofis je shvatio da bi to moglo dovesti do raspada Jugoslavije nakon rata, tako da ovaj plan nikad nije sproveden.

Prvi izveštaji su nagoveštavali da je Bejli imao dobar početak sa Mihailovićem, koji je pristao da prima britanske podmisije u svoje regionalne štabove, kao što je misija Grinvud-Rotam u istočnoj Srbiji i da propusti agente u druge države. Ispostavilo se da je Hadsonov odnos sa Mihailovićem mnogo bolji nego što je očekivao. Međutim, Bejlijeva nemogućnost da zaustavi emisije Bi-Bi-Si-ja koje su hvalile otpora partizana ili da poveća količine pomoći (na šta je uticalo nedostatak operativnih aviona dugog doleta i loše vreme) je bio razlog da njihov odnos počne brzo da se pogoršava.

Na kraju, na jednom krštenju u Gornjem Lipovu 28. februara 1943. Mihailović je održao govor na kom je bio izuzetno kritičan prema „perfidnom Albionu”, koji je tražio od „Srba da se bore do poslednjeg”, „bez adekvatne pomoći”, i da su njegov jedini izvor snabdevanja italijanski okupatori. Naveo je da su njegovi glavni neprijatelji „partizani, ustaše, muslimani i Hrvati - po tom redu” - i tek onda kada se bude pobrinuo za njih, da će posvetiti Nemcima i Italijanima. Bejli je odmah reagovao, a kasnije je izvestio London o sadržaju govora što je izazvalo veliku krizu u odnosima između britanske vlade, jugoslovenske izbegličke vlade i Mihailovića čiji je redosled prioriteta bio u obrnutom redosledu od očekivanog. Ovo je dovelo do skoro potpunog prekida odnosa između britanske misije i Mihailovića.

Preusmeravanje podrške

U martu 1943. vojske sila Osovine i njihovih saradnika su potisnule partizane iz oblasti Bihaća u severozapadnoj Bosni do Hercegovine na jugu. Mihailović je napustio svoj štab da bi preuzeo direktnu komandu nad četnicima i narednih nekoliko nedelja je proveo u Kalinoviku, Konjicu i Foči. Bejli je 6. aprila 1943. izvestio da četnici direktno sarađuju sa Italijanima u fočanskom kraju i da je Mihailović odbio da dozvoli pristup britanskoj misiji.

Otprilike u isto vreme, porazi sila Osovina kod Staljingrada i u severnoj Africi, su dali značaj saradnji sa pokretima otpora na Balkanu. Britanski premijer Vinston Čerčil je obezbedio deset bombardera Halifaks pored četiri Liberatora da bi olakšao isporuku vojne pomoći, a u aprilu 1943. obrazovane su podmisije kod Mihailovićevih komandanta u Srbiji. Misija Tipikal, prva misija poslata u partizanski štab, je 27. maja iskočila padobranom u jeku osovinske operacije Švarc. Obe misiije su sada imale i predstavnike američke OSS. Sa Bejlijem je bio kapetan Volter Mensfild, a sa Dikinom poručnik M. O. Benson.

Tokom narednih nekoliko meseci, situacija je ostala složena. Mihailović je nastavio da sarađuje sa Italijanima i ostao usredsređen na borbu protiv partizana. Njegove trupe su se suzdržavale od napada na osovinske trupe u strahu od odmazdi, a bio je nezadovoljan slabom britanskom pomoći. Sa druge strane, partizani su nastavili da se bore protiv Nemaca, Italijana, ustaša, četnika i drugih, istovremeno iskazujući svoju odanost sovjetskim ciljevima. Britanska vlada je zatim odredila da podjednako podržava oba pokreta, poslavši više oficire u svaki štab. Kod Mihailovića je poslat brigadni general Čarls Armstrong, a kod Tito brigadni general Ficroj Maklejn.

Ova dva generala su stigla u vreme kapitulacije Italije i posmatrali su ponašanje dve vojske posle ovoga. U Beranama gde je bio štab divizije Venecija, njen komandant general Oksilija se složio sa Mihailovićevim predstavnicima i Bejlijem da pređe na stranu saveznika zajedno sa svojim vojnicima. 2. proleterska divizija je stigla ubrzo, na čelu sa Pekom Dapčevićem, i ubedila Oksiliju da pristupi partizanima. Za Mihailovića je ovo bio veliki gubitak ugleda, oružja i teritorija.

Armstrong je bio prisutan 5. oktobra 1943. kada su četnici zauzeli nemački garnizon u Višegradu, omogućivši britanskom majoru Arči Džeku da digne u vazduh obližnji železnički most. Uz dizanje u vazduh četiri železnička mosta na Mokroj gori, ovo je bila prva značajna i otvorena protivnemačka akcija četnika od početka rata. Međutim, BBS je partizanima pripisao zasluge za uspeh ove akcije, što je još više razbesnelo Mihailovića, koji se vratio svom prethodnom cilju, tj. borbi protiv partizana, ignorisavši okupatore i britanske oficire za vezu.

Britanski ministar spoljnih poslova Entoni Idn se 8. novembra 1943. sreo sa kraljem Petrom II i novim jugoslovenskim premijerom Božidarom Purićem i rekao im da Britanci nameravaju da zatraže od Mihailovića da izvrši izvesne vojne operacije i da bi njegovo odbijanje ovog zahteva zaustavilo britansku pomoć. Zadatak je bio da se unište železnički mostovi u dolinama Ibra i Zapadne Morave. Mihailović je pristao, ali je zahtev povučen u poslednjem trenutku. U isto vreme, Čerčil je imao pristup presretnutnim i dešifrovanim tajnim nemačkim porukama i tako je znao da se partizani konstantno bore protiv Nemaca, a da četnici sarađuju sa njima. On se 10. decembra 1943. izjasnio da želi da se Mihailović ukloni sa mesta vođe četnika do kraja te godine. Dva meseca kasnije, 25. februara 1944. je poslao poruku Titu, obavestivši ga da će britanske misije kod Mihailovića biti povučene.

Povlačenje

Po naređenju, i Bejli i Hadson su napustili Mihailovićev štab i otišli za Kairo preko Barija. Bejli je putovao sa Mihailovićevim simpatizerima i Vojislavom Lukačevićem do jadranske obale i evakuisan je u noći između 14. i 15. februara 1944, a Hadson, koji je putovao kroz partizansko mesto Berane, je otišao 28. marta 1944. Njihovo povlačenje iz ove oblasti je predstavljalo kraj misije Bulsaj posle dve i po godine.

Literatura

• Deakin, F. W. D. (2011). The Embattled Mountain. London: Faber and Faber Ltd. ISBN 978-0-571-27644-8. 
• Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9. 
• Williams, Heather (2003). Parachutes, Patriots, and Partisans. London: C. Hurst & Co. (Publishers) Ltd. ISBN 978-1-85065-592-3.