Nikolo Paganini

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Nikolo Paganini
Niccolo Paganini.jpg
Nikolo Paganini
Datum rođenja (1782-10-27)27. oktobar 1782.
Mesto rođenja Đenova,
 Republika Đenova Republika Đenova
Datum smrti 27. maj 1840.(1840-05-27) (57 god.)
Mesto smrti Nica,
 Flag of Kingdom of Sardinia (1848).svg Kraljevina Sardinija

Nikolo Paganini (italijanski: Niccolò Paganini; Đenova, 27. oktobar 1782Nica, 27. maj 1840) bio je italijanski violinista, violista, gitarista i kompozitor. Bio je najslavniji violinista-virtuoz svoga vremena, a ostavio je trag i kao jedan od stubova savremene violinske tehnike. Njegove kompozicije „24 kapriča za solo violinu” op. 1 su među njegovim najpoznatijim kompozicijama i služile su kao nadahnuće za mnoge ugledne kompozitore.

Biografija[uredi]

Detinjstvo[uredi]

Nikolo Paganini rođen je u Đenovi, tadašćem glavnom gradu Republike Đenove, 27. oktobra 1782. godine, kao treće od šest deteta Antonija i Tereze (rođene Bočardo) Paganini. Paganinijev otac je bio neuspešan trgovac, ali je uspeo da dopuni svoje prihode kroz sviranje muzike na mandolini. U petoj godini, Paganini je počeo da uči mandolinu od svog oca, a kasnije je prešao na violinu, u sedmoj godini. Njegovi muzički talenti su brzo prepoznati; njima je stekao brojne stipendije za časove violine. Mladi Paganini studirao je kod različitih lokalnih violinista, uključujući Đovanija Serveta i Đakoma Koste, ali je njegov napredak brzo prevazišao njihove sposobnosti. Nikolo je vredno učio i vežbao razvijajući svoj talenat, a 31. jula 1795. godine održao je svoj prvi koncert u pozorištu „Sant Agostini“ u Đenovi kako bi sakupio novac za dalje školovanje u Parmi. Nakon izuzetnog koncerta ispunjenog Nikolovim varijacijama više poznatih dela, Paganini i njegov otac su otputovali u Parmu da traže dalja uputstva od Alesandra Role. Međutim, nakon što je odslušao Paganinijevo sviranje, Rola ga je odmah uputio kod svog učitelja Ferdinanda Paera, a kasnije i kod Paerovog vlastitog učitelja, Gaspara Giretija. Iako Paganini nije ostao dugo sa Paerom ili Giretijem, oni su imali znatan uticaj na njegov stil komponovanja. Uskoro se vratio u rodnu Đenovu i počeo da izučava harmoniju i kontrapunkt.

Političke prilike[uredi]

U to doba Napoleonova osvajanja menjaju političke prilike u Đenovi, a 1800. godine zauzimaju je Austrijanci, nakon čega sledi opsada engleske flote. Paganini odlučuje da se udalji iz Đenove i počne sa održavanjem koncerata širom Italije. Na njima iskazuje sve svoje umeće, sklonost muzičkim i tehničkim akrobacijama na instrumentu kojim je više nego suvereno vladao. Godine 1805, na sopstveni zahtev, Paganini postaje prvi violinista Nacionalnog republikanskog orkestra, a nedugo zatim i drugi violinista na dvoru Elize Bonaparte, vladarke kneževine Luke. Eliza se, videvši sa kakvom strašću Nikolo svira, zaljubila u njega, ali je ta ljubav ostala skrivena. U to doba, Paganini komponuje bez predaha - nastaje četrdesetak sonata za violinu i gitaru. Nakon preseljenja dvora u Firencu 1809. godine i svađe sa Elizom, Paganini napušta dvor i nestaje iz javnog života.

„Đavolji violinista“[uredi]

Budući da je divljenje često na samoj granici zavisti, Paganinijeve violinske čarolije su među njegovim ljubomornim i praznovernim savremenicima ipak bile „objašnjene“ time da je Paganini „u dosluhu sa samim đavolom“. Takođe, zapazili su i njegovu opsednutost smrću i mrtvima i da je svoju inspiraciju često pronalazio na grobljima. Uprkos svojoj mršavoj i bledoj pojavi oštrih crta lica i često raščupane kose i brojnim intrigama koje su pratile njegov nesumnjiv talenat nedokučiv društvu onoga doba, Paganini je ipak uživao veliki ugled i poštovanje, a žene su ga naprosto opsedale. Ipak, kako je bio i naprasit, bolesno ljubomoran i teške naravi, retko ko ga je istinski razumeo i bio spreman da podnosi sve njegove uspone i padove. Narednih nekoliko godina o njemu se gotovo ništa ne zna, pogotovo što se u to vreme sve više afirmiše operska muzika. Nakon više raznih afera, Paganini se konačno ponovo pojavljuje na podijumu pozorišta „La skala“ gde izvodi nekoliko svojih kompozicija kojima postiže nezapamćeni uspeh svojom izvanrednom virtuoznošću i sviračkom tehnikom. Od tada počinje Paganinijev vrtoglavi uspon. „Njegovo gudalo je čas đavolsko, čas anđeosko“, komentarisao je dnevnik „Korijere dela dame“. Nekoliko godina kasnije Paganini je već postao bogat. Nikolo nije bio čovek koji je mogao da se duže vreme skrasi na jednom mestu. Menjao je saputnice, mesta prebivališta, gradove. Nastupajući širom zemlje, bio je i primoran da se neprestano seli. Međutim, u zimu 1820. godine Nikola sustiže iscrpljenost, slabost i prvi znaci sifilisa koji će ga dve decenije kasnije i oterati u grob. Polako gubi vid, ali ne i volju i nadu da živi i svira i priprema svoj veliki povratak na scenu. Upoznaje mladu pevačicu Antoniju Bjanki koja mu u julu 1825. godine rađa sina Akila, jedinu pravu ljubav Paganinijevog života. Nakon rastanka sa Antonijom, Paganini svuda sa sobom vodi sina i grčevito se bori za starateljstvo nad njim.

„Osvajanje Evrope“[uredi]

Godine 1827, Paganini započinje osvajanje Evrope. Ponovo komponuje i nastupa, ali i definitivno narušava svoje načeto zdravlje. Posle neviđenog oduševljenja u Beču gde je od cara Franja I dobio i Orden kamernog virtuoza, Paganini nastavlja da nastupa širom Evrope. Ipak, kako bolest napreduje, sve mu je teže da nastupa i u pauzi između koncerata posećuje banje i lečilišta, ne prestajući da putuje, komponuje i svira. Pruski kralj ga proglašava za prvog koncertnog majstora, a od ruskog cara u Varšavi 1829. godine dobija i brilijantski prsten. Širom Evrope slušanje Paganinijevih koncerata postaje mondenska obaveza - krunisane glave, prinčevi, grofovi, umetnici, svi su hrlili da bi čuli čudesnog Italijana. Sledi i turneja po Engleskoj, cena ulaznica za njegove koncerte astronomski raste i uprkos tome Paganini održava više od 150 koncerata najposećenijih u istoriji. Međutim, sve bolesniji, vraća se u Parmu gde kupuje vilu „Gajone“ i nastavlja da održava lokalne koncerte. Uskoro dobija i starateljstvo nad sinom, ali i oseća da mu je životna snaga na izmaku. 16. juna 1837. godine u Torinu Paganini održava poslednji koncert u životu. Poslednje godine života Paganini provodi u Parizu i Nici sa sinom. U njegovom naručju izdahnuo je 27. maja 1840. godine. Sahrana violiniste poznatog pod nadimkom „đavolski“ bila je zabranjena na groblju, što je preinačeno 4 godine kasnije. Na parmskom groblju Paganini je međutim sahranjen tek 36 godina kasnije, gde njegove kosti i danas počivaju.

Spoljašnje veze[uredi]

Napomena